| Sporoèilo | Imaginarni putevi nas vode centru naseg bica, zivot nam ukazuje na krajnji cilj ne tako dugog puta.
Pronaci sebe, pronaci druge u sebi i sebe u drugima. Ziveti punim plucima i disati puni zivota. Snovi; putokazi i kompas ka centru naseg bica i srca. Sve je u nama i mi smo u svemu, jedna velika jednina sastavljena od mnostva svetova.
Svaki svet jedno malo carstvo emocija, snova i zelja, povezano ceznjom i verom u nesto sto je iznad nas a i u nama.
Duh i dah proslosti, sadasnjost i buducnost smesteni u jedan kosmos razdvojen samo tankom membranom dimenzija.
Zivot je igra i san i treptaj jedan u vecnosti, prostranstvu i beskonacnosti svemira.
Mi smo bica sazdana od svetlosti i svemirske prasine.
Ja sam delo svojih misli i shvatanja, satkana od maste, tanke meseceve niti i odsjaja sunca u okeanu zivota. I svoja, i svacija i nicija. Jaka kao stena i krhka kao pahulja.
Moja snaga je moja slabost a moja slabost moja snaga.
Da li covek ostavlja ikakav trag za sobom ili vetar vecnosti raznese sve i kao da nas nikada nije ni bilo.
Sta je vec bitno kada najvaznija stvar u ovom trenutku za neko vreme izgubi svoj smisao i sjaj.
Na kraju sve odlazi, menja se i nestaje, da bi se u nekom novom obliku, na nekom drugom mestu pojavilo.
Tajna je zivot i zivot je tajna. Protkana srecom i tugom, nadom i zeljom. Zivot smo mi, a mismo delo nasih misli; i na kraju; ko valada cime - mi mislima ili one nama? |
