| Mesaj | Prosao sam mnogim putevima kojima ponekad bas nije bilo zgodno proci. Bio sam na brodu koga su mnoge oluje razbijale o stene zivota. Danas je miris jeseni usao u moju sobu a treptaji samoce lomili su mi prste. U takvim momentima pritisak zna jako da mi padne. Citao sam da ljudi sa niskim pritiskom bivaju dugovecni, ali ako bi mi merili zbir duzina svih trenutaka koji sam proveo bez tebe doslo bi se do zapanjujuceg podatka da sam vec starac koji bi svakako trebalo da zauvek zaklopi oci. Preko vikenda sam osetio prizive necije duse. Osecao da me neko doziva iz magle. Obucen sam u smrtnost i svakoga dana jedan deo mene umire. U nekim trenucima prosvetljenja shvatam da je to umiruce samo odelo u koje je obucena ova vapajuca dusa. Ova dusa koja te trazi. Niko drugi i nikada nece tako. Postoji razlog tome ali ja, eto, neuspevam da ga dokucim. Trazim ga u raznim religijama i filozofijama, ali njega tamo neuspevam naci. Odgovori na sve to sada su tako daleki. Nesto od toga cu neumitno saznati jednog dana kada budem stao pred lice Boga. Mozda doznam tada da smo ljubavnici iz proslih zivota ili raspoluceni mozda samo pri Velikom Prasku. Kada sam video te oci znao sam da sam ih vekovima trazio. Celog mog zivota, ispod svih desavanja, u pozadini i skriven, tekao je taj proces. Danas sam ga svestan, secam se svih tragova koje je u meni ostavljao a ja im nisam znao ime. Nekada kroz jutarnju ceznju, nekada kroz vecernji plac, ali on je bio tu i ja sam mu danas spoznao imena nazvavsi ga: trazenjem, ljubavlju, izgaranjem duse, davljenjem u moru beskonacne ceznje, trabunjanjem pesnika, teturanjem pijanca u noci... Sazetak tih imena na neki zacudjujuci nacin daje tvoje ime. I sam sam se danas zaprepastio kada sam to ime tako jasno ugledao u moru svih tih izmesanih misli. Stajalo je tamo bez ikakve mane i blistalo postojano kao zvezda u noci.
Razmisljam i o onoj reci koja nas tako bezobzirno deli. O nama, usamljenicima koji imaju svako svoju stranu obale. O tome kako deluje nemuguce i sama pomisao o prelasku na drugu stranu jedne ohole reke. Ali, reke zapravo nema. Bog je nekada, u svojoj uzaludnosti stvorio ovu video igru da bi prekratio njome beskrajne trenutke vecnosti. On je tako sam u svemu i stagod da stvori ono nece biti Bog. Bog je samo jedan i uvek ce biti samo jedan, a kada si samo jedan onda ti je strasno dosadno, onda ti svasta pada na pamet. Onda izmedju zaljubljenih stavis reku i ubijas vreme time sto cekas da vidis da li ce je oni preci, da li ce se usuditi na to. I bivas poput pisca koji i ne sanja da ce njegovi likovi nekada nekim cudom oziveti. Da ce im suze biti tako vrele a ocaj tako stvaran, da ce ih boleti kada jednom budu spoznali iluziju jednog takvog sveta u kome su robovi i u kome je lazno sta god da stvore. Sve nam je presvuceno razlicitim maskama, oci nas varaju i kada nije noc. Nase usi ne cuju ispravne stvari jer ni zvuka nema. Mi samo mislimo da jesmo, da nas negde ima. Da postoji reka i da postoje dve obale, da si ti postojeca i ja da postojim. Nista od toga sto mi mislimo nije istina. Nicega nema, nema tebe, nema mene, nema nasih tela, nema reke, nema onoga neba gore ni na njemu nema danju sunca, ni nocu meseca. Nema nasih kretnji, nicega, nicega zapravo nema. Ni more nikada nismo videli jer ni mora nema. Ipak, predivan je taj osecaj kada ti se cini da ga gledas buduci da mislis da dolazis sa kopna. Ali ti niotkuda dolazis, i ti nikuda ne stizes. Ti si oduvek i ti si nista ali ja te volim. Slicno moru za koje mislim da ga ponekad ugledam i dopustim tada osecaju da me prevari, eto tako te ja volim. Kao da jesi, i kao da si ovde, i kao ja da sam sa tobom, i kao da je moja ruka u tvojoj ruci, i kao da je moj pogled sada zaledjen u tvome... |
