| Messaggio | Mudrosti, neiskusno sviæu zore.
Na obiène reèi više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oèi gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, išèezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešæu te do reèi. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuðem smo srcu svoje srce èuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reè koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noæi, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi æe znati
Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jaèi æe prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol laðe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešæeno sunce u zrelom voæu æe znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neæe imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni æe se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati. |
