Sporoèilo | Mudrosti, neiskusno sviæu zore. Na obiène reèi više nemam pravo! Moje se srce gasi, oèi gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore! Što je visoko, išèezne, što je nisko, istruli. Ptico, dovešæu te do reèi. Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. U tuðem smo srcu svoje srce èuli. Isto je pevati i umirati.
Sunce je reè koja ne ume da sija. Savest ne ume da peva; jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija, Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji. Zvezdama smo potpisali prevaru Nevidljive noæi, tim crnje. Upamti Taj pad u život ko dokaz tvom žaru. Kad mastilo sazre u krv, svi æe znati Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jaèi æe prvi posustati! Samo nitkovi znaju šta je poezija, Kradljivci vatre, nimalo umiljati, Vezani za jarbol laðe koju prati Podvodna pesma javom opasnija. Onesvešæeno sunce u zrelom voæu æe znati Da zameni poljubac što pepeo odmara. Ali niko posle nas neæe imati Snagu koja se slavujima udvara Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni æe se zvati. Mnogo smo patili: I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati. |