Блог пользователя: bilja66 0 - 2 [Всего : 2]
| Тема | pozz |
| Сообщение | Srecem se sa njim,prilazi mi sa osmehom, radujem se susretu kao i uvek,prica.prica nepovezano.iz usta osecam zadah piva.onog svarenog u stomaku.on me ljubi,a ja mrzim taj miris, povraca mi se.uvek sam mrzela alkohol,on to zna i zasto mi to opet radi.on me vuce ka sebi, ljubi i neda mi da se povucem u svoj odbrambeni stit.sve vise osecam gadjenje i govorim mu: jel ti dosta?hoces jos piva?onako ironicno.imas piva ?pita i smesno mu je ...daj ...ja besna preskacem ta tri stepenika i ulazim u kucu, ulazim u trpezariju, na nju se nadovezuje kuhinja.u dubini je spajz.prilazim frizideru,izgleda mi cudno i odnekud varnici struja.po celoj kuhinji.vrata frizidera vise prema spajzu, izliva se voda, a svuda oko mene iskre, varnici struja.frizider je nakrivljen prema spajzu, sta je to????ispod mene voda,dobro ,to je otopljen led..ali nize prema spajzu je pola metra vode.negde nesto krcka.mahinalno pogledam u plafon.nekako me oduvek bilo strah zemljotresa...i...
vidim spustenu plocu,barem pola metra,pa moja kuca stoji ukoso.ta dubina prema spajzu je ostala ili bez temelja ili ...Boze,od cega li je taj zid gradjen?gledam plocu iznad sebe, defitivno je betonska.srusice se.Radoje,Radoje..zovem.Sta je?Pogledaj kucu!!!!Sta je?
Pogledaj, kuca nam stoji ukoso, srusice se.Pijane oci jedva da ista naziru,ali odjednom iz njegovih usta se zacu;Uuu...*ebote...
pokusavam da spasim sta se spasiti da.sta da uzmem prvo.utrcavam u svoju sobu.ronim po gomili ispred racunara, trazim mobilni,nema ga ,rukama provlacim prste kroz posteljinu, trazim ga u ogromnom krevetuspavace ...nekad spavace sobe.nema ga!naglo krecem prema dnevnom boravku i stajem , ne, ne smem dalje.i tu je tavanica spustena.kuca definitivno stoji ukoso i rusi se.a tamo mi je fiksni.sad ne mogu ni da nazovem svoj broj , cula bih melodiju, nasla bih mob.sta da uzmem prvo.
bit ce hladen noci.bunda , da , bundu.gde bundu sada ,smejace se ljudi,ali otkud oni da znaju da se meni rusi kuca.kroz glavu leti hiljadu misli, gde sad,ako odem odavde lesinari ce odneti sve moje.sve stvari,moja soba prepuna zenskih drangulija, parfema, nakita...
ma gde su nam satori, imamo ih,prenocicemo ispod njih pored kuce koja pucketa.pa kad padne konacno i ploca pokupicemo MI,a ne neko drugi.to je sve moje, ja sam to stekla.ovako ili onako.treba neko da se raduje kao na smetlistu.nedam!gde su satori?u kuci?na tavanu?*ebo te, ko sme da se popne.mozda su u garazi.
Gde cemo?gde...gde da idem...ovo je poslednje utociste koje imam i vise nemam,opet nemam.istrcavam iz kuce, gledam u njega otreznjenog, sve mu je jasno,jasno kao dan, jasno kao jedno jutro davne 94-e kad smo bili mladi,sada smo duplo stariji.gledam tu tugu u ocima.istrcavam iz kuce...
i meskoljim se u svojim pokrivacima.iznad mene ej betonska ploca.srecmi divlje lupa.O boze kakva nocna mora.O moj boze, koliko puta isto treba da prozivljavam...
budite li se i vi u znoju, sa strahom i beznadjem, prate li i vas senke zla kao sto mene prate,ostavljate li zgariste, osecate li taj miris spaljenog ognjista.kao ja... |
| Дата создания: 09. Н� 2011. 18:15:23 | |
|
|
| Тема | pozz |
| Сообщение | .’’ Pokušavala je da vrati vreme unazad, da se seti prvog, bolnog trenutka kad je ostala sama i kada je shvatila da je svemu došao kraj. Želela je da bar na tren otvori srce i dušu i kaže ljudima da je i ona nekada bila sreæna osoba koja se radovala svakom novom danu i koja je hrabro išla kroz život. Nije uspevala.
Sama sebi je, kao najveæi neprijatelj, branila da zadire u najintimnije i najlepše uspomene i skrnavi ih. A znala je da su tu, u njoj i oko nje. Njih je disala, sanjala i živela svakoga dana. Èuvala ih je kao najveæu svetinju koju je jedino ona imala pravo da vidi! Bojala se da ako bi ikad otkrila svoju tajnu da bi ona zauvek nestala! A ona to nije želela. Nije htela da zaboravi i izgubi jedinu oazu „sreæe“. Svoje utoèište i svoj pakao!
U svom imaginarnom svetu i dalje je volela i bila voljena. Svakog jutra je budio nežni dodir ruke i tihi šapat „Dobro jutro, spavalice“. Tek kada bi joj te reèi doprle do svesti znala je da je sve u redu. One su bile znak da treba da otvori oèi, da udahne vazduh, da živi. Sve je bilo kao nekad, poznato i sigurno. Nije bila sama. Živela je u dobrovoljnom izgnanstvu od sveta i bila je sreæna. Iznova i iznova je koraèala utabanom stazom prošlosti, znala je svaki naredni trenutak, svaku narednu reè. Bez trunke napora uspevala je da napravi prelepu stvarnost i povremeno, ali samo povremeno, je uviðala da je ta stvarnost samo iluzija. Naèinila je sve ni od èega, zato što je ljubav bilo srce onoga što su nekada delili.
Prvi put kada je videla sebe onakvom kakva istinski jeste, izgubljena u vremenu i prostoru, znala je da je došao drugi kraj. Èudna ali predvidiva posledica njenog života bila je da je postala usamljenija nego ikad. I toga je postala svesna.
Saèekala je još jednu noæ da padne, još jedno jutro da osvane a zatim je napravila izbor. Tog jutra neæe èuti REÈI. I nije ih èula. Utonula je u crnilo sa verom u novo raðanje. Dan kada æe ponovo biti zajedno tek treba da osvane, a ona je rešila taj dan da saèeka.’’ |
| Дата создания: 09. Н� 2011. 18:12:57 | |
|
|
|
