Sanjarenje.......

Forum
Forum :: Search by forum :: Forum Options :: Forum`s Top

2. Zabava, kultura, umetnost > Knjizevnost, slikarstvo... > Sanjarenje.......

Səhifələr: [1] 2 Sonraki
vatrenizmaj	#1
Posts: 32 18. Iyu 2007. 18:01:16	Sanjarenje....... MARKES.... "Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadiæ života, moguæe je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, veæ po onom što znaèe. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih oèiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od èokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadiæ života, oblaèio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuæi otkrivenim ne samo telo veæ i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i èekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u èasu svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica... Bože moj, kada bih imao jedan komadiæ života... Ne bih pustio da proðe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauèe da lete. Stare bih pouèavao da smrt ne dolazi sa starošæu veæ sa zaboravom. Toliko sam stvari nauèio od vas, ljudi... Nauèio sam da èitav svet želi da živi na na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreæa u naèinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek roðeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Nauèio sam da èovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da nauèim od vas, premda mi to neæe biti od veæe koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja æu na žalost poèeti da umirem..."

CatchMeIfYouCan	#2
Posts: 2575 18. Iyu 2007. 21:22:26	Markes ili Jonny Welch? THE PUPPET (LA MARIONETA) - The Puppet Johnny Welch translated by Matthew Taylor and Rosa Arelis Taylor IF for a moment God would forget that I am a rag doll and give e a scrap of life, possibly I would not say everything that I think, but I would definitely think everything that I say. I would value things not for how much they are worth but rather for what they mean. I would sleep little, dream more. I know that for each minute hat we close our eyes we lose sixty seconds of light. I would walk when the others loiter; I would awaken when the others sleep. I would listen when the others speak, and how I would enjoy a good chocolate ice cream. If God would bestow on me a scrap of life, I would dress simply, I would throw myself flat under the sun, exposing not only my body but also my soul. My God, if I had a heart, I would write my hatred on ice and wait for the sun to come out. With a dream of Van Gogh I would paint on the stars a poem by Benedetti, and a song by Serrat would be my serenade to the moon. With my tears I would water the roses, to feel the pain of their thorns and the incarnated kiss of their petals...My God, if I only had a scrap of life... I wouldn’t let a single day go by without saying to people I love, that I love them. I would convince each woman or man that they are my favourites and I would live in love with love. I would prove to the men how mistaken they are in thinking that they no longer fall in love when they grow old--not knowing that they grow old when they stop falling in love. To a child I would give wings, but I would let him learn how to fly by himself. To the old I would teach that death comes not with old age but with forgetting. I have learned so much from you men.... I have learned that everybody wants to live at the top of the mountain without realizing that true happiness lies in the way we climb the slope. I have learned that when a newborn first squeezes his father’s finger in his tiny fist, he has caught him forever. I have learned that a man only has the right to look down on another man when it is to help him to stand up. I have learned so many things from you, but in the end most of it will be no use because when they put me inside that suitcase, unfortunately I will be dying. ----------------- Out of sight....out of mind...

vatrenizmaj	#3
Posts: 32 20. Iyu 2007. 21:23:11	:) Cini mi se da je poljoprivreda na nekoj drugoj temi............

vatrenizmaj	#4
Posts: 32 22. Iyu 2007. 00:23:51	Nije lalko biti.............. Tema stvorena da se napise i procita neka lepa rec,tekst,misao..........bar je trebalo to da bude,zahfaljujuci vama dvojici...ona to sad nije..........uvek sam tu da odbranim i stanem na stranu onoga ko je u pravu,citajuci vase komentare nasao sam u nekim delovima da "mozda" imate pravo u nekim stvarima.............elem,dokazali ste kakva vam je namera.............jadno,nekulturno,prizemno pisanje,ponasanje nista bolje........................nemam nameru da se nastavljam.....majstori ste da stvarate neprijatelje...........jedino me interesuje da li bi ste i u "live",imali sta da kazete.............zaista sam radoznao . Ovim putem trazim od domacina ovog sajta,da preduzme neke korake da se ovakve stvari ne dozvoljavaju,moderator je odavno trebao da reaguje...................

vatrenizmaj	#5
Posts: 32 22. Iyu 2007. 00:56:14	nije lako biti.............2 Kazite mi obojica jedan,jebeni razlog za ovo sto ste uradili..............posto glumite "likove",neka odgovor bude u tom stilu,nemoj da se ukakite da vam se svi smeju..................smeta vam Markes,njegov tekst,rekao nesto sto vi ne mozte shfatiti,a trebali bi jer bi ste verovatno bili bolji ljudi..................ne razumem takvo ponasanje,glumiti budalu...........za vasu informaciju,budala ili ti "dvorska luda",u srednjem veku je morala biti dobrano pametna,zasto?,"da prezivi". Imate nesto protiv mene,ne svidjam se nesto,moji komentari nisu po volji,postujem.................inbox je bogom dan za to...........pisite,rado cu popricati sa vama. Da li je vreme za cistacice...............u jednom komentaru sam rekao da nisam za taj nacin komuniciranja,ali i da se pravila moraju postovati....................ovo je odavno bilo za ciscenje,zasto nije izbrisano,jos ima vremena..........

admin	#6
Posts: 181 22. Iyu 2007. 01:57:11	Ovim putem trazim od domacina ovog sajta,da preduzme neke korake da se ovakve stvari ne dozvoljavaju,moderator je odavno trebao da reaguje................... Uskoro ce svi clanovi koji ucine nesto slicno biti banovani zauvek sa foruma, a onda i sa celog sajta! ----------------- Pozdrav, Mladen

vatrenizmaj	#7
Posts: 32 23. Iyu 2007. 00:46:39	Esej o ljubavi........ Kao da sam pozvana da uèinim nešto veliko i trajno. Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoæ, svoj strah i svoju nepokretnost. Da ti kažem da senke koje me progone ove veèeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost. Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja. Volim te, znaèi tražiti smisao, biti spreman i otvoren. Volim te, znaèi živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo. Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te uèim veæ da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu æeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji. Tako æe ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim. Znam da mi ne veruješ i misliš kako æu te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaæe prevare, Izdržaæe veruj, izdržaæe. Tera me silna potreba za tobom. Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaæe neprocenjivu vrednost. Zar mogu oèekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko oseæanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceðenu i nemoænu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku... Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim. Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog èoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neæu da te pitam zašto je to tako oèigledno. Da bi samo uveæalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak izmeðu dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biæe i cedi ga izvlaèeæi esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav. Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoæ istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz èasa u èas. Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reæi samo volim te. Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ogranièenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reèi èudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što èini ta reè, na sve ono što si živeo, što ziviš i što æeè živeti. Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti.. Volim te u vremenu mnogobrojnih života znaèi pobediti smrt,,znaèi nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu naèin da se nauèim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predoseæam da æeš otiæi, da æe te tokovi života odvuæi od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek oèekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva razlièita oseæanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol. Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali oseæam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajuæi da æeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za deliæ drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

vatrenizmaj	#8
Posts: 32 24. Iyu 2007. 17:21:02	Serenada o Ani.............. Èuo sam neki žagor pod prozorom i pomislih da su došli da ubiju mog oca. A onda je violina dovela sve u sumnju i oslobodila me straha. Taj koji je svirao pod našim prozorom nije bio virtuoz, ali je, oèigledno, bio zaljubljen u moju sestru Anu. Violina je imala glas skoro ljudski. Neko je, do ušiju zaljubljen u zvezde, u moju sestru Anu, pevao stidljivo, trudeæi se da dâ svom glasu što veæu muškost i dubinu. Ipak je to pevanje lièilo na šaputanje: Zašto je Gospod stvorio ljubav... Zašto su noæi... Onda Ana najzad pronaðe šibice i ja je videh pri toj svetlosti, kao u magnovenju, kako stoji iza zavese, u belom. A kada se vratila i ponovo legla, zaèuh kako moja majka, dirnuta, skoro poslovièno reèe: "Ana, zapamti to jednom zauvek. Kada se nekom drži podoknica, onda treba zapaliti šibicu. To je znak otmene pažnje." Smiren majèinim glasom, ja sam ponovo tonuo u san kao u šumu mirisa, kao u zelenu livadu. Ujutro smo našli u prozoru granèicu jabukovog cveta, sliènu srebrnoj kruni, i dve-tri razbuktale crvene ruže. I još pre nego što nas je (sutradan u školi) pitala uèiteljica: "Koji je to magarac gazio noæas po bašti", ja sam još ujutro, tako reæi po mirisu, prepoznao cveæe iz bašte gospoðe Rigo, jer ja sam vezivao ruže, podsecao jorgovan. Nisam hteo da kažem da je - sudeæi po glasu - taj magarac što brsti ruže bio gospodin Fuks mlaði, obuæar, zaljubljen kradom u moju sestru Anu. Ana, reci, da li sam sve to izmislio? (Cveæe i mirise.) (Danilo Kis)

vatrenizmaj	#9
Posts: 32 24. Iyu 2007. 17:25:06	Jedinoj................. I ostali su samo trenutci uhvaæeni u objektiv mojih sjeæanja. Trenutci koji æe me pratiti kroz vjeènost… Trenutci koji se kao mreže isprepliæu do beskraja. I koliko god se trudio zaboraviti, krenuti dalje, jedan dio mene potajice to ne želi. Zaboraviti nju… U svakom mom pogledu, vidim njenu ljepotu, u svakoj pjesmi èujem melodiju njezinog biæa, u svakom dahu udišem njen opojan miris, u svakom dodiru osjeæam njezinu prisutnost… Pitam se hoæu li ikada zaboraviti. Zaboraviti moje nedosanjane snove… Ne! Nikada neæu zaboraviti, èesto sa suzom na licu govorim sam sebi… I sve je ostalo tako nedoreèeno, ljubav, osjeæaji, pa èak i ove reèenice što pišem. Kako zaboraviti njezin pogled, njene oèi koje su me sa sigurnošæu gledale, dodire, usne koje su me ljubile, stapanje dva biæa u jedno… Možda je sve to bila iluzija, samo naèin na koji sam ja gledao… Na ta pitanja nemam odgovora. Èesto se pitam je li moglo biti drugaèije, bez patnje, boli i gorèine. I koju nam je ulogu sudbina namijenila na ovoj trnovitoj pozornici života? Je li moja uloga da ju bezgranièno volim i da nikada ne zaboravim što smo imali, a uništili? To je vjerojatno moj križ koji sam osuðen nositi. Nije li to pakao na zemlji? Može li što biti gore os toga? Ne imati kamo usmjeriti svoje osjeæaje… Toliko toga èuvam u sebi, toliko toga bih joj dao, ali snovi su i dalje ne dosanjali. Još uvijek se neèemu nadam, neèemu… Kada bih si bar mogao priznati èemu. Možda tome da æe se naši snovi probuditi zajedno s proljetnim suncem u nekom ljepšem svijetu gdje ljubav vlada. Nažalost je stvarnost drukèija, ovaj svijet je jesen, zamalo pa zima, hladan i okrutan, daleko od oèiju ljubavi. A što je zapravo ljubav i gdje je ona nestala? Je li to onaj osjeæaj kada nekoga volimo i želimo ga kraj sebe unatoè svemu, kada smo spremni oprostiti sve, zaboraviti, ljubiti… Ne znam. Možda je ljubav samo mit kojemu se nadamo, ali ja taj mit uistinu osjeæam, to je mit koji raste u meni i ne da se zatomiti. Toliko je pitanja za koje nemam odgovore… Možda jednoga dana shvatim kako sve funkcionira. Svijet, ljubav, ljude, sam sebe pa i nju! NJU! Dotada æu i dalje živjeti za trenutke koji su samo naši i koje mi nitko ne može oduzeti…

vatrenizmaj	#10
Posts: 32 25. Iyu 2007. 23:49:28	Samo za ljubav mog zivota............... Jutros sam krenula iz tog grada a za sobom ostavljala polja i zita zrela. U sebi ponela osmeh tvoj, nas dvoje kako koracamo mokrim ulicama tvoga grada. Savijen pogled dok kisne kapi brisu korake iza nas. Tada sam pozelela da vreme stane, da svaki casovnik ima boju mraka, da nas vreme prevari i zauvek ostanemo tu na mokrim ulicama dok kisica pada, na mokrim ulicama Novog Sad-a. -A sve je pocelo sasvim slucajno, pojavio se u mom zivotu kao slucajni prolaznik. Kao neko ko dodje i ode sa prvim zrakom sunca. Tih dana nisam ni slutila da ce se savrseno uklopiti u moj idealni svet, da ce biti cak jedina osoba koja ce uspeti da mi ukrade srce da podigne moje carstvo, zavlada njime kao da je citav zivot bio tu. To je covek sa najlepsim pogledom, sa najlepsim osmehom, njegovo ime meni znaci sigurnost da ALEKSA bas ta osoba, a pre svega covek se savrseno uklapa u moje davne snove. On je idealizovao moj savrseno idealni svet, on ga je sada ucinio jacim i sigurnijim. PITACETE SE ZASTO? A ja odgovor mozda i ne znam, znam samo da se nalazi izmedju redova ove price ko ne shvati sta ta osoba meni znaci u “MOM TAKOZVANOM IDEALNOM SVETU” znaci da uopste nije ni trebalo citati ove redove. - Veceras zamisljam da vila ja sam, da prolazim poljima zrelog zita da koracam mrakom ka tim najlepsim ocima, i kao da se tu sklapaju oci kao da na kraju tog polja vidim tebe toliko je zelje u meni da te mogu i dodirnuti kroz mastu. A znala sam da ce nas svaki rastanak do sledeceg vidjenja nositi mastu, moju zelju da tebe poljubim da ti padnem u zagrljaj kao i svaki put kada se rastajemo dok tebe posmatram kako nestajes, gubis se iz moga vida ali ne iz srca. Ne sa tog mesta tesko da ces nestati i vec su pusta ta moja polja i nikoga vise ne mogu videti samo senke meseca i zvezda i zito koje se ogleda u mojoj dusi. A smela sam se zakleti da vise niko nece moci uci u moj zivot, a sada se branim tvojim pogledom, tim najlepsim ocima, branim se od svega sada zracim tvojim imenom. A bila sam senka, ranjeno srce malo, bila sam svima nebitna, tuzna, nesrecna i nije mi zao. KRAGUJEVAC moj grad, danas je tuzan, zima ga je uspavala, a i ja sam se uspavala u njemu do sledeceg vidjenja sa tobom, sedim, odbrojavam dane. Cekam na stanicama bola taj voz srece koji ce me voziti ka tvom gradu, zagrljaju, usnama. I ko kaze da je daljina put ka zaboravu, kada nas ta daljina spaja svakim danom smo sve jaci, izdrzljiviji, sacekamo vikend koji provedemo samo kako to nas dvoje znamoi i opet tako. Ali znam da ce mo za koji mesec, godinu, biti najsrecniji zivecemo zajedno imacemo bebu malu, slatku i tada ce ta daljina biti prolazna, tada cu se smejati kada sam plakala za tobom u svojoj sobi zato sto si bio daleko a trebao si mi. Tada ce sve ovo tuzno biti srecno i necemo vise setati tuznih pogleda kroz tvoje ulice. Bicemo srecni cak i kada kisa pada i necemo biti sami, bice i ona snama nasa beba. I rekao mi je jedno vece: “Strepim za nase sutra, za trenutke prosle nase tihe srece, Ne reci cak ni ime moje jer u ovom casu stvarnost ne poistoji, sve je oblak divni koji mozes recju rastopiti. ”

vatrenizmaj	#11
Posts: 32 26. Iyu 2007. 23:08:39	............. Za sve sto te zanima mozes da mi se obratis u inbox, za promenu dodaj neku lepu ljubavnu pricu.............

vatrenizmaj	#12
Posts: 32 30. Iyu 2007. 20:43:55	Andjeo........ Dva putujuca andjela su se zaustavila kod bogate porodice, da prenoce. Porodica je bila bezobrazna i nije udovoljila njihovoj zelji, da prespavaju u sobi za goste.Umesto u sobu za goste smestili su ih u malu sobu u podrumu.Kada su raspremili krevete, stariji andjeo je video rupu u zidu i popravio je.Tada ga je mladi andjeo pitao, zasto je popravio rupu.Stariji andjeo je odgovorio:"Stvari nisu uvek takve kakvim se cine". Sledece noci andjeli su dosli u vrlo siromasnu kucu.Ljubazan domacin i njegova zena su sa njima podelili svoju veceru i dozvolili im da prespavaju u njihovom krevetu i da se dobro naspavaju i odmore.Kada se sunce probudilo sledeceg jutra, andjeli su zatekli domacina i njegovu zenu u suzama. Njihova jedina krava, cije mleko je bilo njihov jedini izvor prihoda, lezala je mrtva na njivi. Mladi andjeo je bio istinski besan i pitao je starijeg,kako je mogao to da dozvoli. «Prvi domacin je imao sve,a ti si mu pomogao.Drugi domacin ima vrlo malo i uprkos tome nas je ljubazno primio,nahranio i cak dozvolio da prespavamo u njegovom krevetu,a ti si dozvolio da njegova jedina krava ugine.» Drugi andjeo je opet odgovorio:"Stvari nisu uvek takve,kakvim se cine". Kada smo bili u hladnom podrumu, primetio sam da je u onoj rupi u zidu bilo zlato.Posto je domacin bio vrlo pohlepan i nije bio voljan da deli svoje bogatstvo,ja sam "popravio"rupu zato da ne moze vise da nadje to zlato. "Prosle noci,kada smo spavali u domacinovom krevetu,andjeo smrti je dosao po njegovu zenu.Dao sam mu kravu umesto nje.Stvari nisu uvek takve,kakvim se cine". Ponekad se desi tacno to, kada se stvari ne odvijaju tako, kao sto bi morale.Jedino je potrebno verovati u to,da je svaki dogadjaj tvoja prednost!Vremenom ces saznati... Neki ljudi brzo dodju u nas zivot i brzo odu iz njega... Neki nam postanu prijatelji i dugo ostanu u nasem zivotu... Ostave lepe tragove u nasim srcima... I nikada vise nismo tacno takvi kao sto smo bili,j er smo upoznali dobrog prijatelja!!! Juce je istorija.Sutra je zagonetka!Danas je poklon.Zato se zove sadasnjost! Mislim,da je zivot nesto posebno...zivi i uzivaj u svakom trenutku!!! Uzmi tog malog andjela i cuvaj ga,on je tvoj andjeo cuvar koji te pazi. Ova poruka je od posebnog andjela. Tacno sada: -je neko vrlo ponosan na tebe neko misli na tebe neko brine za tebe nekome nedostajes neko zeli da razgovara s tobom neko zeli,da nemas problema neko ti je zahvalan za pomoc neko zeli da te drzi za ruku neko ti zeli,da sve bude dobro neko zeli,da si srecan neko zeli,da ga pronadjes neko slavi tvoj uspeh neko zeli da ti pokloni nesto neko veruje,da si ti njegov poklon neko te voli neko se divi tvojoj snazi neko misli na tebe i smeska ti se *nekome je potrebno tvoje rame

vatrenizmaj	#13
Posts: 32 05. Avq 2007. 16:44:33	NAŠA BAJKA Pet godina - ja i moja tuga, ja i moja rana, ja i neopisiva patnja zbog izgubljene mladosti u zabludi, ja i moj bol u hladna èetiri zida bez ikakve nade, bez reèi utehe, sama, ostavljena da se borim sa bièem života koji šiba do bola i ostavlja neizbrisive tragove. Da, pet godina baèenih pod noge, pet godina koje si ti nemilosrdno gazio kao bezvredno parèe zemlje, pet godina nadanja da si vredan èekanja i vera da æeš jednog dana sigurno biti moj. Gledao si me kako propadam, gledao me i davao mi podstreka da to èinim kao da ti je želja bila da me slomiš, da me odvedeš do dna i tek onda, kad budeš bio siguran da si to uèinio, tek onda da mi okreneš leða. Ne, nisi mi dozvolio da primetim, da osetim da je laž, nisi dozvolio da budem samo ranjena, želeo si da umrem od tuge za tobom. Nikada neæu oprostiti sebi što sam ti verovala. Verovala sam u nas, u našu ljubav, verovala sam da me voliš, da voliš moju neozbiljnost zbog koje si me i zvao “ludaèa”, pa bih se trudila da budem stalno nasmejana, da budem raspoložena i kad mi nije do toga. Verovala sam da nam niko ne može zabraniti ljubav. VEROVALA SAM, PROKLETNIÈE!!! Niko nikada nije video to more suza koje sam isplakala svaki put kada bi odlazio, niko nije video koliko sam noæi probdela nad tvojom slikom moleæi se da sve bude u redu, niko nije mogao ni zamisliti koliko sam te volela. A onda si mi zabio nož u leða, kukavice! Ti nikada ne bi mogao da me pogledaš u oèi i kažeš da je kraj, nikada nisi imao snage za tako nešto. TI I ONA! I došao je taj dan, prosvetljenje tvoje buduænosti, a zamraèenost moje duše. Gledala sam vas visoko podignute glave. Ona u beloj haljini sudbine, a ja zavijena crnom bojom bola. Smejem se, smejem se do iznemoglosti i žalim. Koga? Tebe, sebe, nju! Jaka sam ja, .......... Jeste mi srce slomljeno, ali duša živi, bori se, mada sam mislila da neæe izdržati. Nisam pustila suzu, nisam ti dozvolila da je vidiš, jer dosta je suza bilo. Prošao je i taj èin tvoje radosti. Otišao si, ne seæam se više ni kada je to bilo, samo znam da je bolelo beskrajno dugo. Seæam se samo da sam gledala kako se moj svet ruši. Svet koji sam gradila pet godina, srušio se za jedan tren. Ali, tebe nije bilo briga, ti si grejao njenu ruku dok je moja bila smrtno hladna. Išla sam nekud bez cilja, bosa gazila po trnju i htela vrištati od bola, ali ne, znala sam da moram stiæi do kraja puta. Pratili su me pogledi tih bezdušnih ljudi, a moja duša je bila tako èista, puna ljubavi. Po prvi put sam oseæala da mi ponestaje snage, volje, po prvi put sam bila slomljena. Ali, išla sam, vukla sam se kao ranjena ptica po asfaltu svojih neostvarenih snova, nisam htela da dozvolim sebi da ostanem na mestu gde si me ti ostavio. I, evo, kada je prošlo sve, èujem da vas dvoje imate problema, da niste sreæni. Jeste, ........, nisi sreæan, to sam i sama mogla videti. Ovaj naš susret, posle toliko godina, govorio je više od samih reèi, shvatila sam da me još nisi preboleo, da me još ima u tebi. Sad mi je jasno zašto si im dozvoljavao da me krive za neke stvari za koje ni najmanje ne mogu biti kriva. Vidim i da se sada tvoja majka kaje, ali ona nije vredna pomena. Ja ne mogu da vratim prošlost, i ne želim, ona mi je oduzela svaku nadu, želju, volju. Život joj ne dam, nije ga vredna. Moram priznati da ponekad kradom pogledam naše slike, kradom proèitam svesku o nama, kradom pustim suzu... i onda krenem dalje. I neka me niko ne pita zbog èega mi srce nekad ubrzano lupa, zbog èega mi se dlanovi znoje, ruke drhte, a za vazduh se borim. Neka me niko ne pita zašto sam toliko tužna a tako mlada, tek mi je 21, neka me niko ne podseæa na ono što je duboko skriveno u meni, neka me niko ne tera da kažem da si ti taj koji mi je mom srcu naneo nepodnošljiv bol a ono ga posle svega voli. Neka me niko ne pita jer - poèeæe da boli, poèeæe da peèe. A ja ne želim više da se seæam.

CatchMeIfYouCan	#14
Posts: 2575 05. Avq 2007. 23:51:06	Jednostavne misli Gledam te kako niz zelenu padinu rasipaš korake. Zavidim svoj toj travi po kojoj gaziš i po njoj hodaš, promatram te oblake dok ih osmjesima posjeæuješ i krivo mi je što se u tvom pogledu izvijaju i maze. Ovo je tek dio jednostavnih misli koje kroz mene teku. Izmeðu sna i jave æutim kako ljepotom sladiš svijet i zamišljam koliko se more trudi uljepšati svoje blago, što ravnica èini da se suncokreti stalno tebi okreæu. Otvaram svoje srce ptici što na nebu nepomièno stoji, pomjeram njen red iz oèiju i nudim joj veliku zvijezdu. Pokrivena sjajnim kapima kiše slijeæe u moje obrve, poklanja mi smisao tankih vidika i svoje srebrno perje. Kažem naglas, pa što ako èeznem i ne mogu bez tebe? Zar se moraju nad mojom glavom skupljati noæ i dan i zašto šutnjom zlatnog kljuna krijemo prastara znanja? Kad možemo sjediti i mjeseèinu sa svijetom podijeliti. Polako me u kandže stavi i ponese iznad oštrih visoravni, a izmeðu njenog tijela i mene prostruje daleki vjetrovi. Mimoišli smo velike gradove i njihova zagaðena mjesta, preletjeli putnike i na kraju stigli usred otoka u vremenu. Tu smo reèe i pusti me da hodam zgusnutim zrakom sna. Sad je i sjenka njenog kljuna zatreperila mojim likom, uhvaæena milinom svih proteklih uzdaha mojih drhtaja. Izvadi školjku iz pijeska i bez rijeèi na zeleni kamen stavi. Znam, u dodiru kamena i školjke krije se tajna koju želim znati, jer zagrljaj istinske ljepote nije u letu niti dubini mora, on se èuva tamo gdje se ne skuplja mrak, gdje nema svjedoka, u zadnjoj niti srca i na izvoru duše, samo u nama samima. ----------------- Out of sight....out of mind...

vatrenizmaj	#15
Posts: 32 10. Avq 2007. 12:30:42	................. Zivim u sjenci sjenke tvoje...i znam da to znas, sminkam stvarnost tvojom bojom, jer drugacije ne umijem! Sve je lazno, ovaj svijet je lazan...Ne zelim pred laznim svijetom lazno da se smijem...ali to nije osmijeh, to je grc, ljudi su slijepi! Lijepi dani, nasmijani nekad bili za tebe, za mene, a sad sve same skice, neke druge ulice i srce skitnice zgazeno nehotice...Znam da znas!!! NESTAJES...jer u svim snovima ti vratim sve te prazne rijeci praznim danima, jer kraj tebe nisam vise...Prica odavno nije fer ljepotica i zvijer, suvise razno sve je ovo prazno, prazno, zarazno i neprolazno...Svakog dana, sata, minute vracam se nasoj prici ZAR MISLIS DA SE STVARNO PONOSIM TIME???? Plasim se da priznam da jos postojis, rane bole...i da mi falis...fali mi dodir, osmjeh, rijec...fali mi lice i nase glupe sitnice... Dosta KRIVICE, ptice selice su odavno otisle na jug!Otisla sam i ja iz grada, nisam mogla vise...i svi ovi novi pogledi me plase PROKLETI SRETNI ZAGRLJENI LJUDI TE ULOGE SU BILE NASE, samo moje i tvoje, A GDJE SMO SADA, pogledaj u mene, NEMA ME, obecala sam ti da cu otici i otisla sam...postoje samo uspomene nase i poneki trag nemoguce ljubavi...KOLIKO DAJES TOLIKO I DOBIJAS... U nasem gradu sada postoji jedan zivot gdje PRESTAJEM JA, GDJE POCINJES TI, JEDNA LJUBAV GDJE BILI SMO MI, GDJE SADA SU DRUGI... JEDNA LJUBAV-MI...i reci mi sta je to ponos, sta je to sram??? Ne, nikada za to s tobom nisam znala pa ne zelim ni sad!!!Sve nase suze saprala je kisa, na kraju nisam sigurna ni da li si plakao, nit da li si dno dotakao, a takav kakav jesi, takva kakva jesam slagali smo sami sebe...nismo imali snage za borbu protiv onih koji su krojili nase zivote...kao da smo djeca bez prava glasa...otisla sam, a ti si se vratio starim stazama svom vjenom picu i ludim provodima... Znam mene ni svi peroni ovog svijeta nece nikad nimalo promjeniti I DALJE ISTI BLEJER IZA BLOKA I UVIJEK MAJSTORSKOG OKA NIKAD IZVAN SVOGA TOKA I DALJE ROKA NA PUTU DOKA SVOJE SRECE... I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli mi skrece, a onda padne noc..prokleto dugi sati...Ali znam sve je nista, slomit cu kazaljke vrijeme ce stati, kosmos ce cekati...samo...trazim te, sanjam te pijanim ocima u nocima, u tudim licima u stanovnicima nekih drugih svjetova-GDJE JE NA???? Cutim jer znam da ti znas jedini moj TI KOJI ODAVNO MOJ NISI...Svaka sekunda kao godina, ali barem sad znam na cemu sam i znam da NEMA NAS... Spremna sam da budem ponosna i nasmijana pred svima, iako te kad sam sama, i dalje oblikujem od oblaka dima... Oprosti sto nisam imala snage da te slazem i zazelim srecu, AL STA CE TI TO OD MENE??? Sve uspomene s kaputa stresi samo budi to sto jesi, TU GDJE SI sta god da se desi budi okej i nikad ne saznaj kako boli kad NEKOG VOLIS, A NEMAS, VOLIS I LOMIS SE DA IZDRZIS!!! Ostaje nada da ce nekad neko htjeti da shvati mene...MOJA LUTANJA, MASTANJA, SANJARENJA I ZNATI DA IH PRATI...i ko zna mozda jednom sretnes me, ali srest ces samo prolaznika slucajnog, obicnog covjeka i pogled leden... IAKO TE TAJ NEZNANAC NEKAD VOLIO VISE OD SEBE!!! Samo se cuvaj i budi dobro...

Səhifələr: [1] 2 Sonraki

You haven`t enough privilegies to reply in this forum.