Da si gresan, to sam od pocetka znala Ali ne i da si zao.
Nisam ni slutila da bi mi srce ukrao, A sutra ga odbacio i otisao njoj; vernoj, i zaljubljenoj Kao da nista bilo nije, na uvo saptao.
Sve vise i ja gresna postajem, Sve cesce sama ostajem jer dodirujem druge lazno, i kada najlepse postane, svaki put pobegnem. Za sve to krivim grenu dusu tvoju, koja je tako duboko u proslosti povredila moju.
Sve manje sanjam, sve vise pijem. Sve mi je vise gorak osmeh kojim zavodim druge, dok zelim da ih povredim kao sto si ti mene.
Gusi me alkohola kiselina; prizemna sam postala, I svestna pravog smisla naseg zivota- Svestna da svaka zena jednom u zivota zavoli idiota
Budi mi svetionik osvetli mi more beznaða, budi mi kompas i vodi me sebi. Budi živi pesak, da potonem u tvoju dušu kada te pronaðem, A ja bit æu tvoja meka postelja ...
"Ne zanima me od èega živiš. Želim znati za èim zudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.
Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove pustolovine koju nazivamo životom ... Ne zanima me koji planeti deluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razoèarenja otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osetiš bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.
Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svesni ljudskih ogranièenja.
Ne zanima me je li prièa koju mi prièaš istinita. Želim znati jesi li spreman razoèarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li spreman podneti optužbe za izdaju, a pritom ne izneveriti sebe; možeš li biti izdajica i samim time vredan poverenja.
Želim znati jesi li u stanju vidjeti lepotu, pa i ako nije lepa, svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošæu.
Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushiæeno vièeš prema srebrnom punom mjesecu: "To!"
Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš. Želim znati jesi li sposoban ustati, nakon noæi ispunjene tugom i oèajem, umoran i do kostiju izubijan, i uèiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju djecu.
Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoæeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.
Ne zanima me gdje si ili što ili s kim si studirao. Želim znati što te u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.
Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine."
Èekaj me, i ja cu doæi, samo me èekaj dugo. Èekaj me i kada žute kiše noæi ispune tugom. Èekaj me i kada vruæine zapeku, i kada meæava briše, èekaj i kada druge nitko ne bude èekao više. Èekaj i kada èekanje dojadi svakome koji èeka.
Èekaj me, i ja æu sigurno doæi. Ne slušaj kad ti kažu kako je vreme da se zaboraviš i da te nade lažu. Nek poveruju i sin i mati da više ne postojim, neka se tako umore èekati i svi drugovi moji, i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta. Èekaj i nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa.
Èekaj me, i ja cu sigurno doæi, sve smrti me ubit neæe. Nek kaže tko me èekao nije Taj je imao sreæe! Tko èekati ne zna, taj neæe shvatit, niti æe znati drugi da si me spasila ti jedina èekanjem svojim dugim. Nas dvoje samo znat æe mo kako preživjeh vatru kletu - naprosto, ti si èekati znala kao nitko na svetu...
----------------- "Kažu da je svako svoje sreæe kovaè,samo što sudbina daje jednom i èekiæ i usijano gvožðe a drugi ga mora kovati èesto hladno a èesto i golom pesnicom"- filozof Božidar Kneževiæ.
Da li si mogla da zaboravis da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala, i da se neizmerna radost iz tvoje ruke u moju, s mojih usana na tvoje prelila, i da je tvoja kosa plava citavo jedno kratko proljece ogrtac srece mojoj ljubavi bila, i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan, sada siv i umoran, bez ljubavnih oluja i nasih malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo vrijeme brise i srce zaboravlja; ali casovi srece ostaju, njihov je sjaj u nama.
-----------------
"Zene mogu samo da preteraju u jednoj stvari-u svojoj zenstvenosti!" YSL
Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedu devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari žita privida samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nežno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose... I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati? Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tužnih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, možda necija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa... I najzad shvatiti kako sam te voleo..
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
