Da si gresan, to sam od pocetka znala Ali ne i da si zao.
Nisam ni slutila da bi mi srce ukrao, A sutra ga odbacio i otisao njoj; vernoj, i zaljubljenoj Kao da nista bilo nije, na uvo saptao.
Sve vise i ja gresna postajem, Sve cesce sama ostajem jer dodirujem druge lazno, i kada najlepse postane, svaki put pobegnem. Za sve to krivim grenu dusu tvoju, koja je tako duboko u proslosti povredila moju.
Sve manje sanjam, sve vise pijem. Sve mi je vise gorak osmeh kojim zavodim druge, dok zelim da ih povredim kao sto si ti mene.
Gusi me alkohola kiselina; prizemna sam postala, I svestna pravog smisla naseg zivota- Svestna da svaka zena jednom u zivota zavoli idiota
Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot. Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas o tome da ispunis ceznju svoga srca. Mene ne zanima koliko godina imas. Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog ljubavi, zbog snova, zbog avanture koja se zove biti ziv . Mene ne zanima koje planete uticu tvoj Mesec. Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste spostvene tuge, da li su te zivotna razocarenja otvorila ili si se skvrcio i zatvorio iz straha od daljeg bola! Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom, sa bolim mojim ili svojim, ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili izbrises. Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu, sa radoscu mojom ili svojom Mozes li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne upozoravati nas da budemo pazljivi, da budemo realisticni, niti da se setimo svih ljudskih ogranicenja. Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena. Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren prema samom sebi mozes li podneti optuzbu izdaje i ne izdati spostvenu dusu. Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja. Zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije lepa svaki dan. Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem, sa promasajem svojim i mojim, i jos uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj mesecini uzvikivati “To”! Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas. Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja, Iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu. Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde. Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno samnom i ne ustuknuti. Mene ne zanima gde si ili sta si ili sa kim studirao. Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra, u trenucima kada se sve ostalo rusi. Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista volis drustvo u kome se nadjes u trenucima praznine.
Budim je zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama zbog neba razapetog izmedju prstiju budim je zbog reci koje peku grlo volim je usima treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reci trgova budim je zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema ta zena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer ce se probuditi drukcija i nova uzalud je budim jer njena usta nece moci da joj kazu uzalud je budim ti znas voda protice ali ne kaze nista uzalud je budim treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
----------------- We have only magic, and this is tragic...
Gle, orlušina sama nad livadom kruži I dogorelo sunce za obzorje seda. Pa šta, krzno mi sivo i oènjaci - noži; Ne, ne zovi me vukom što hrli u èestar.
Jer znam: klempavo štene obožava mleko, A ne krv što iz rastrglih žila se mlaka. Kad narogušen sam i kad kezim se s jedom, Deder, upitaj prvo što postadoh takav?
Zar da zahvaæen budem ja tmušine glibom, Da zaboravim nebeski svod što se plavi? Tu sam krvi se sopstvene naguto sito, A za tuðu je nastalo vreme tek zatim.
I na lancu sam bio, i hvatan u zamku, No u jaram nit htedoh nit mogoh, tvrdoglav, A tek svaki sam lanac ja kido ko slamku, Nezadrživim trzajem strzo sam oglav.
Ko što nema te staze da nekud ne vodi, Nit postoji taj trag što mi netragom nesta, Tek, nijedan mi podlac ne izmaèe zgodi, Sve ih stigoh na stazi i zgrabih ih smesta.
Nit se oštrice nikakve straših il strašim, Ni s tetive izbaèene strele izbliza, Tek uzaludne smrti i pre no se bacim, Pre no èujem da krcne mu, podlacu, kièma.
Eh, al kad bi negde zasvetleo plamen, I da neko me èeka u nekoj daljini, Tad bih, oènjake krijuæ, dopuzo iz tame, I obrašèiæ bih deèiji lizno s milinom.
Ja služio bih verno ko branilac doma Tek onako, za ljubav, za osmeh što sija... Al niko me ne èeka: i dalje samotnjak Što zabacivši njušku na mesec zavija.
Iz dragih usta neka rec, Sto vec dugo nisam cula LJUBAV!!! mA KAKAV JE TO POJAM DA LI TO JOS POSTOJI DA LI CE SE IKADA VRATITI.... da li je to rec??.... ...ima li to znacenje?.... hoce li nam se putevi opet spojiti.... ili ipak ne...... da li cemo opet stajati svako na svojoj strani...odvojeni... nesretni...s nekim drugim.... ...da li cemo ikada shvatiti da je za srecu potrebno dvoje da se vole i da daju sve od sebe.... hocemo li ikada prestati biti preponosni.... da li cemo shvatiti da smo si sudeni..... ...ma pitam te samo hocemo li se istim zarom kao nekada...... probati...znati..pokusati......voleti........
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Plemeniti dodiri ljubavi Mislima te u oblik sna pretvaram i dok sapatom izgovaram zelju za tvojim likom, prilazis mi zemljan i okupan vatrom. Tih poput vetra nosis jedro moga glasa, a ja te u odsjaju ceznje gutam i u plavoj svetlosti daljine, one iste svetlosti iz koje izranja ljubav, takvog smelog i tako zrelog, kao ljubav nas samih, kao bozanstveni dar prinosim i medenog u sebi iskonskom tisinom ljubim. Iako te sad nema kraj mene, iako su se vrazije udaljenosti ponovno razgalamile hodas abecedom zagrljaja ponosno u meni i slikom osmeha koracas mojim usnama. Oduvek te u svom srcu i svojoj dusi imam i tu spokojno odrastas, a metri i kilometri sto se ponavljaju i gaze vreme rastezuci moj pogled, kao da se i ne dogadjaju ili se nikada nisu dogodili. Samo se mi sretni dogadjamo u mnostvu tog prokletog cekanja. Ne klecimo, opiremo se nadiranju samoce i u vecnim jutrima istine, poput uzarenog pogleda, kao plemeniti dodiri ljubavi, pod prstima mesecine nestajemo.
Hoæu srce univerzuma u njemu se nalaze reèi mog dragog poezija moje duše u njemu se smeje èežnja dugo lomljena i misao dugo kaljena.
Da li ti je danas veæ neko rekao da mirišeš istinom i zraèiš stvarnošæu i da nabubrele podoènjake laži skrivaš pod svetle pramenove slobode iz èijih se pupoljaka izleže želja za dodirom moga biæa
Da li ti je danas veæ neko rekao da smišljena poznanstva polomljenih sujeta potièu još iz antièkog doba Vavilonskog razjedinjenja
A ti i dalje kopniš zelenkastim idejama sopstvenih listova zrelosti razlikujuæi se od zvezda po velièini moje potrebe za tobom - a ja te želim
Želim te mnogo ne zato što si ti - Ti veæ zato što si Ti - Ja I ja vidim svoj pravi lik samo kada gledajuæi tvoje suze zaronim u dubinu tvoga bola koji slatkim jaukom prožima svu atmosferu obojenog sveta spoznaje
Rumeniš od saznanja da se u tvome Ja prostire ogromno polje procvalih mudrosti èije plodove sebièno èuvaš i po potrebi darivaš samo onima koji po tvome mišljenju to zaslužuju
Da li ti je danas veæ neko rekao da reèi svoje izgovaraš jezikom mojim i da svakom slovu zidaš grobnicu od ljudske ljubavi A zarobljenu podivljalu misao ukroæuješ tišinom moje duše
Hoæeš da me poseduješ ali ne kao èoveka veæ kao svetinju da ispijaš i da se hraniš mojom beskonaènošæu kao svemirska noæ sto se hrani svetlošæu moje strasti
Da li ti je danas veæ neko rekao da Te želi i da Te treba a ako nije neka moja reè bude prva cigla u kuli ovoga dana i prva zelja u gradnji ovoga trena da želim te i to je sve što ti mogu reæi a ostali deo prièe æeš naæi u poluotvorenoj fijoci svojih snova.
Tko si ti izazovna zveri? Oèi ti blistaju lepotom snage Ne postoji stroj koji tvoju silu meri Tko bi rekao da su ti misli tako blage
Hladan stojiš pred Svemirom i svetom Preplavljen ognjem koji sagara želju Još uvek se ponosiš svojim prvim letom Gaziš sve da bi plen položio u postelju
Ugrizom bi dokazao ljubav strasnu Dodirom pobudio skrivenu tajnu Ne otkrivajuæi plenu stranu krasnu Niti mu govorio ni jednu reè bajnu
Plenom bi i mene smatrao ti Ali to nisam, jer sam došla bliže tebi Pitaš li se ko smo to, sada mi? Prepoznaješ li mladunèe zatvoreno u sebi?
Kada se odmaraš u postelji dok rane skrivaš Pogled ti blista dok me gledaš blago Plašiš me da te ne ozledim dok mladunèe bivaš Opusti se jer me imaš, biæe ti drago
Tvoja rana krvari, prepusti se meni... Znaš da te èuvam, jer si mladunèe nevino Dopusti nam da legnemo zajedno sneni Znam da jesi dijete Atenino
Baldarevo ti je srce u grudima Moliš me pogledom da ga ne povredim Govoriš mi da te ne izdam ljudima Prepuštaš mi kome da te odredim Muškarac
Tek sada vidim tvoju ljupkost Izjave ljubavi tvoje su slatke Gledam kako ti isèezava grubost Niti su snage prema meni su postale kratke
Opala ti je maska ispod koje se kreješ Vidim te sada bez oružija i snage Došlo je vreme da se ljubavlju umiješ Oprosti se od lovine, prihvati oseæaje blage
Èeznem da ti kažem najdublje reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mi se mogla nasmejati. Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju šali. Olako uzimam bol svoj, strahujuæi da bi ti to mogla uèiniti. Èeznam da ti kazem najvernije reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla posumnjati u njih. Zato ih oblaèim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim. Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuæi da bi ti to mogla uèiniti. Èeznem da upotrebim najdragocenije reèi sto imam za te; ali se ne usuðujem, strahujuæi da mi se neæe vratiti istom merom. Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošæu. Zadajem ti bol, bojeæi se da neæeš nikada saznati šta je bol. Èeznem da sedim mirno pored tebe; ali se ne usuðujem; jer bi mi inaèe srce iskoèilo na usta. Zato brbljam i æaskam olako, i zatrpavam svoje srce reèima. Grubo uzimam svoj bol, strahujuæi da bi ti to mogla uèiniti. Èeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla otkriti moj kukavièluk. Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo. Neprekidne strele iz tvojih oèiju èine da je bol veèito svež.
Kako da dusu sputam da se tvoje takne? Kako, mimo tebe, da njom da grlim druge stvari i daljine? Ali, rado bih je sklonio na neko zaboravljeno mesto usred tmine u neki izgubljen kut, u kom neæe je tvoje njihati daljine.
Ali, ipak, sve što dodirne nas dvoje ko gudalo nas nekako spaja koje iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka? I koji ovo sviraè drži nas? O, pesmo slatka.
It was many and many a year ago, In a kingdom by the sea, That a maiden there lived whom you may know By the name of ANNABEL LEE; And this maiden she lived with no other thought Than to love and be loved by me.
I was a child and she was a child, In this kingdom by the sea; But we loved with a love that was more than love- I and my Annabel Lee; With a love that the winged seraphs of heaven Coveted her and me.
And this was the reason that, long ago, In this kingdom by the sea, A wind blew out of a cloud, chilling My beautiful Annabel Lee; So that her highborn kinsman came And bore her away from me, To shut her up in a sepulchre In this kingdom by the sea.
The angels, not half so happy in heaven, Went envying her and me- Yes!- that was the reason (as all men know, In this kingdom by the sea) That the wind came out of the cloud by night, Chilling and killing my Annabel Lee.
But our love it was stronger by far than the love Of those who were older than we- Of many far wiser than we- And neither the angels in heaven above, Nor the demons down under the sea, Can ever dissever my soul from the soul Of the beautiful Annabel Lee.
For the moon never beams without bringing me dreams Of the beautiful Annabel Lee; And the stars never rise but I feel the bright eyes Of the beautiful Annabel Lee; And so, all the night-tide, I lie down by the side Of my darling- my darling- my life and my bride, In the sepulchre there by the sea, In her tomb by the sounding sea.
SAMO NAM JE LJUBAV POTREBNA 
