Moj grad i ja

Forum
Forum :: Search by forum :: Forum Options :: Forum`s Top

1. Ljubavne nezne i drugarske teme > Ljubavna poezija > Moj grad i ja

lidoja	#1
Posts: 13 13. Ø� 2007. 21:49:42	Moj grad i ja Trenuci koji naviru od nekud i teško ih je opisati jer su reèi nedovoljno meke i nežne da bi doèarale takvu duboku emociju potaknutu stanjem duha, vremenom i mestom posmatranja i lèjubavlju prema ljudima i gradu (mestu) u kom ste proveli mladost ili veæi deo svog života...i sve ono što evocira uspomene..

lidoja	#2
Posts: 13 13. Ø� 2007. 21:59:40	Povratak iz sutona Uvod Ovo je posle poprilichne pauze ustvari pokushaj da sam nastavim pisanje (odnosi se na zapocheti esej „Moj grad“),ali u jednom delikatnom momentu i iz neobichne poerspektive...lako je zakljuchiti zashto,zar ne? Ne znam kada ni kako ali ova pricha ce na kraju ipak dobiti svoje konachno oblichje i dopreti do vas,Boze zdravlja samo...a ja sam svakako radoznao-nishta manje od vas.. Ne zaboravite-"najveca lepota je u razlichitosti ane u istosti..",pa zato se i kaze:"sharena je bashta Bozija pa se zato zove raj". M Povratak iz sutona Spushtao se tiho suton,a ja sam uspeo na trenutak da ti ugledam ochi dok si dolazila kuci,zaklonjen onim granjem pored puta.Nastojao sam shto duze da ih gledam tako duboke i drage,al’ pogled neveseo beshe tad. Sav sam drhturio od neke tihe,neobichne jeze i pitao se... Kakve li brige te more dusho moja? Mozda je srce tvoje i osetilo, bar neke noci, da sam pod prozorom tvojim i da chamim i izgledujem,nadam se i ochekujem svaki pokret,svetla zrachak..tvoj dah. Ponekad dusha onako usptrepti,misli se uskovitlaju i metez prave i nevidljiva ruka me vuche da krenem gore ka tebi..ne mogu! Ne zelim da te uznemirim ni na trenutak! Tvoj mir cu svojim nemirom chuvati celog zivota i necu zaliti,ali je teshko ne reci nikom da te chekam.A ni to necu osim tvom srcu,srcem svojim,kao nekada-dahom, slutnjom. Svaki put starhujem da me ne vidish,da me ne prepozna neko. Polazio sam i vracao se tu dole kroz cvece i travu oroshenu,ispod drveca, pored onih ruza. Kako mi je srce udaralo dok sam te gledao na balkonu sa sholjicom u ruci usamljenu pogleda uprtog u zvezde,u daljinu...mozda ka meni?..nisam smeo da dishem da neshto ne pomerim da vazduh ne poigra,ni jedan listak da se ne pokrene,kako bih otkucaje tvog srca chuo kao nekada,onako u tishini. Polazio sam i vracao se bezbroj puta. Nisam mogao da odem iako cele noci nisi izalzila na prozor. I crne misli su me spopadale zbog toga. Kako li ti je? Da li tugujesh ili si pak bolna od zivota,od tuge za nama,za uspomenama,za novom ljubavi za nedostignutim...? Kazu da se mudrost meri„skladom izmedju zelja i mogucnosti“,pa onda ja mozda nikada nisam bio mudar,kako mi mnogi tvrde,jer su mi izgleda zelje ipak jache od mogucnosti i nisam siguran da ih ikada mogu uskladiti,barem kada si ti u pitanju dusho moja? Zasvetlelo je severno nebo,padalica zvezad je prosekla tamu i nestala negde daleko,a ja ne stigoh da pozelim po hiljaditi put istu zelju da mi se ispuni,pa valjda je i same zvezde napamet znaju i zato padaju iznenada-brzo. Zachu se kikot i bat koraka iza ugla. Tik kraj mene si proshla i opila me mirisom tako omamnim i poznatim da sam mislio da ce mi srce iskochiti iz grudi u jednom jedinom trenu.Ruka je poletela sama i zakorachio sam onako poneshen,zagledan,omamljen i zaustio da kazem:vol....te ali ne mogoh glasno nego onako u sebi negde dubooooko unutra u nedokuchivom delu sebe,gde ne smem bez tebe da ulazim,da neshto ne pokvarim ovako trapav i nespretan.. U grudima mi koraci odzvanjaju i dah osecam,a ti mirna i nasmeshena ruku pod ruku, polako okrecesh ka ulazu..ta silueta kraj tebe sam sigurno ja. Vodish me polako i na trenutke pogledujesh, oslanjash mi se na rame glavom i mazno doshaptavash meke i drage rechi, pa chak i poneku bezobraznu,kao i uvek.. Gledam i ne pomeram se, a dusha trepti i zurim u vas,kako idete onako vedri puni nade, iako ne lichim to sam sigurno ja sa tobom,samo sam pomalo promenio stil,mozda se pravim vazan shto sam konachno uz tebe na tom „opasnom“ mestu,gde sam oduvek iskreno nepozeljan svima,osim tebi dusho moja. Na tren me izdadoshe noge i malo se poplashih,jer nocna ptica mi prolete tik iznad glave iz jedne kroshnje u drugu i to me uveri da sam tu,nepomichan na rosnoj travi pokraj staze, pod tvojim prozorom dole,u sred prohladne noci,a da sam i tamo upravo ushao sa tobom ruku pod ruku u ulaz,na stepenishte.. To sam se ja udvojio?-pitam se. Kako sad mogu biti i tamo i ovde u isto vreme? I na oba mesta sam srecan, jer sam uz tebe. Ko zna? Kazu da „ljubav chuda chini“, pa mozda moze i ovo (*?) Naslonio sam se na zid i pokushao da predahnem, da smirim srce i sredim misli koje se roje kao pchele mlade. Hiljade nepovezanih misli su prosto tekle-kuljale i preplitale se k’o kose devojachke,dok sam pokushvao da se koncentrishem i uchinim neshto sa sobom,a da to ne bude glupo. Da te ne osramotim. Da mi ne zamerish posle, kako sam po obichaju brzoplet i nespretan. Necu to da budem!! Hocu da budem jak i siguran u sebe,da se ponosish mnome,pa nek koshta-koliko hoce i nek izgori i srce shto tako luuudo kuca i poigrava-treperi k’o brezin list na jakom vetru. Valja nam ceo zivot nekako u istom svetu odziveti,jer drugog rezervnog nema ni za koga od nas. Koliko puta sam nastojao od onda ne mislim na tebe,ne da te zaboravim to naravno ne mogu,nego samo da ne mislim,a onda vidim tebe kako me uchish na koji nachin da ne mislim.Satima si mi objashnjavala kako to da uchinim dok nisam sasvim odustao od te lude ideje,jer smo oboje postali svesni da to nikada necemo nauchiti, ma kako predano uchili i uporni bili u tome. I sad sam srecan zbog toga. Vetar mi kroz kosu provejava i na mahove je podize ka nebu. Chuje se cuk u daljini. Mrkla noc beshe i tek poneka zvezda izmedju obalaka izviruje i mami. Hladno je, onako nekako iznutra vishe mnogo, nego shto napolju je stud. Volim ovako da sedim ovde i da razgovaram, sa tobom kao telefonom.Da ti shapucem i smejm se tvojim dosetkama, da ti „verujem“ kako si sasvim ok od onog dana i da te vishe nishta ne muchi,chak i planove velike imash. Ja ti se onda zalim na ove beshtije, koje mi povremeno presecaju put i navode na stare ludosti koje me je sramota da kazem,jer vishe uopshte ne uzivam u njima, a ipak ovako otudjen pistajem povremeno i na to,ma kako glupo zvuchalo i bilo.Ne znam dokle i zashto to radim. Trenutak kasnije.. Taman sam mislio da krenem i vec zakorachio na put,kad sam ponovo osetio poznati miris i u neverici se okrenuh i bacih pogled ka balkonu. Nikog ne beshe. Chak su i svetla pogashena bila. Nemoguce!-pomislih. Tek shto se okrenuh i skoro zakachih rukom par koji prolazi stazom pored mene, a sve jache se osecao miris koji me tako luuudo mami i opija,pretrnuo sam od straha da sam vidjen. Ipak ne. Odlazite skoro u tishini tek poneka rech kratak osmeh. Dodirnuo sam te dahom jer si u trenu zastala,a ja se zaledio. Znao sam da cutish moje prisustvo.. Groznichavo su jurile misli, shta da kazem ako me otkrijesh ali mi nishta „mudro“ na pamet palo nije. Stajala si ne znam koliko pokushavajuci da „sredish“ kosu zlatnu,ali sam znao da me osecash,da ti je teshko,da te je nemir uhvatio i da vishe ne slushash pratioca, nego mu onako refleksno uzvracash pokretima i odobravash vishe klimanjem glave, nego rechima ma shta ti on govorio,jer si u dushi razgovarala sa mnom i nisi dala da se te dve priche preplicu ni trenutka.. Zato te volim i zato cu te uvek voleti, ma shta radila i ma s kim bila,jer verno chuvash nashe snove,iako mozda mi nije pravo shto sve se ovako ludo urushilo bez moje krivice i trenutka. Ljut sam bio na sebe i sada sam,shto nisam znao shta da uchinim u tom trenu. Tako sam nemocno izgledao sam sebi. Deo neba nad nama se razvedrio te druge noci,a i toplije je bilo i vetar se skoro potpuno smirio. Pozeleh da te na tren zagrlim tada,onako chvrsto kao nekada-da te podignem i okrenem oko sebe hiljdu puta i da ne skidam usne sa tvojih dok daha u nama ima.Da tako zanesheni uzletimo ka nebu, kao odbegli rigishpil,o kome dugo sanjarimo i zamishljamo ga zajedno.Tako prijatno smo se mnoge noci osecali na njemu, sami u postoru-zagrljeni chvrrrsto. Ljubljena moja. Dusho moja! Tako duboko je odzvanjalo u meni ali se ipak otelo nije. I kad si poshla dalje i okrenula se josh jednom,ni sad ne znam kakva me je sila zdrzala da ne potrchim i zgrabim te,mada sam sada srecan shto nisam uchinio tu glupost,jer bih te sigurno razocharao tada. Ne bi ti naravno bilo teshko da shvatish-da sam i prethodnih noci, kao i ove sada, i kao shto cu ko zna koliko puta josh boraviti ovde i dozivati te dushom i cutati tvoj nemir. I sada mi se chini da su nam se tada, kao i ranije nekoliko puta, pogledi sreli u tami i da smo se jasno videli i zadrhtali ali ostali onako zaledjeni,ne zeleci jedno drugom rane da povredjujemo, dok same ne zacele ako do toga ikada bude doshlo. Dovoljno smo oboje uporni i tvrdoglavi. Mislim da smo „na inatu zacheti“ i da cemo ga se teshko odreci,a tako mnoooogo nas je koshtao u zivotu. Pre neku noc sam sedeo u istom kaficu gde i ti i uzivao u tvom osmehu.Naravno da bih bio mnooogo srecniji, da sam ja bio taj koji te zasmejava,kao nekada,ali svejedno tvoj mi je osmeh tako sladak i umirujuci da i ne mislim o tome u tom trenutku-da se ti ustvari drugima smejesh i radujesh, a ne meni. Ali ja sam oduvek i zeleo da budesh srecna,pa kako god i drago mi je iskreno da je tako,a lagao bih mnoooogo, kad ne bih priznao da mi je neizmerno zao-shto razlog tvoje srece nisam ja,dusho moja. Mozda tvoje srce barem ponekad sluti prisustvo moje i dusha cuti osecanja,nastojeci da ih prikrije raznim „maskama spokoja“,kao shto i moja svakoga dana chini. I neke naredne noci dusho moja,ispod tvog prozora cu biti i gledati te na balkonu ili na ulici dok shetash sa osmehom na licu, iza koga je dusha puna oziljaka, a medju njima je onaj nash najdublji i najbolniji od svih,pa zato najgromkijim smehom se pokriva i taji.Zato se tako zestoko odbija svaka mogucnost povratka,zbog straha od josh tezih rana. Ah, taj strah i gordost koliko zrtava su progutali samo. Ne dam da tebe povrede dusho moja,dokle god dushe u meni ima. Ne dam!! Slutim meko obzorje i spremam se da krenem. Uskoro ce svanuce i neko bi mogao da me prepozna,a znam da ti odavno spavash i mozda sanjash nashu livadu...shumicu-jezerce nashe.Nashu kucicu na osamku pored jezera il’ mozda neke druge snove vec...? Dusho moja. Odlazim sa obzorjem, a doshao sam iz sutona,secash se?-a s nekim novim sutonom mi se opet nadaj, dusho moja. M J Lo septembar ’07

lidoja	#3
Posts: 13 13. Ø� 2007. 22:01:43	Moj grad i ja Hteo sam reci...mnooogo sam hteo reci. Moj grad je moj svet u malom i ponekad se osecam kao deo njegovog tkiva i srecan sam zbog toga,a opet zna se desiti da patim zajedno sa njim pod naletom olujnih vetrova i kisha...,da sagorevam na zezi i ochekujem kapljicu kishe da me rashladi.. Verujem da i vecina vas svoj grad ili selo dozivljava na slichan nachin.. Ovde je naravno na delu pokushaj da prichu o gradu podredim prichi o prijateljima i ljubavi...koliko sam uspeo u tom prosudite sami... Zapravo ovo je trebala biti osnova za pochetak romana koji bi pisao u prepisci sa dragom osobom iz trenutka u trenutak-iz dana u dan,ali na drugoj strani nije bash bilo dovoljno sluha ili necheg drugog-to ni sad ne znam. Ipak mislim da je zatajila kreacija u tom trenu,a ona je inache "kratkog daha",ali verujem da ce jednom ipak sve doci na svoje mesto.. M Draga moja, Kad sam ovako usmaljen,ma i na trenutak ja se svakako priseæam onih koji su mi dragi,pa naravno i tebe draga moja meðu prvima..i prva misao mi je uvek: -“Bože, šta li sad radi“? -Da li i ti ovako fiksiranog pogleda odsustvujuæi iz stvarnosti i briga toneš u vreme i nadaš se sreæi i boljem sutra,koje evo-samo što nije?.. -Smešiš li se i na trenutak samo draga moja? -Možda ti bilo kojim povodom i ja padam na pamet,kao i ti meni?“ E pa, evo ja te se seæam uvek rado ii... Hoæu da te pozdravim i makar i malo doprinesem, da u ovom tmurnom vremenu budeš vedrija i da te svakako podsetim-da neko misli na tebe i pozdravlja te izgledajuæi kroz prozor u maglièastu stvarnost verujuæi u ljubav svim srcem.. Negde u daljini se oblaci razdiru u dronjke iz kojih se cedi i zadnja kap kiše na polja i krovove.. U predahu izmeðu obaveza tražim mir. U èitanje sam se malo dao.. Nisam poodavno,pa je red. Nekako sam prazan kad ništa ne èitam,a èitam obièno po dve knjige paralelno kada sam u tom elementu i to obièno razlièitog žanra.. Gledam kroz prozor èesto i èekam.. Gledam grad-ljude... Tako sam sreæan što sam gore,ali ne zato što sam iznad ljudi-to nikada nisam ni hteo ni želeo,nego zato što sam iznad dogaðaja,a to me svakako umiruje i daje neku posebnu snagu, da istrajem u ime sebe i nas...u ime života koji buja i traži,nadire i isèekuje-vreba.. Odmah ispod dole je gradska tržnica i mnoštvo.. Svako u svojim mislima juri. Nastoji da bude prvi-ispred,pre svih.. Da bude iznad, kao ja sada što sam,ali na žalost mnogi nastoje, da budu iznad ljudi,pa èak i iznad života samog.. Svako u svoju iluziju utanja,kao što glava u mek jastuk se smešta,a onda predaje snovima.. Svako se sam sebi èini izuzetno važnim i bitnim,onako nezamenljivim,kao da baš on je tako Bogom dana duša, koja æe evo veæ sledeæeg dana promeniti svet i proèuti se.. A grad je nevelik,onako taman naspram ljudi u njemu,nikako da se otme èamotinji... Veæinom ulicom prolaze (na žalost), namrgoðena lica i tek po neki osmejak uglavnom na mlaðima,a i to nekako udešeno,pa više lièi na keženje zuba ili facijalni grè.. Pokušavam prosto klizeæi kroz tu gomilu, poneki pogled da ukradem, da proniknem u misli zabrinute majke ili potištenog starca,koji zuri u prostor i vreme i nešto stalno isèekuje.. Da, to je posebno zanimljivo,ako se dobro zagledaš u starije ljude kada su usamljeni,odmah æeš primetiti,da oni stalno nešto isèekuju od nekud, kao neki znak sa neba,neki mig-poziv,možda uptsvo prokazanje... Oni su izabrani!-to im na licu piše.. A za šta? Pa zar je to važno? Za život recimo-kakav god bio-život je,makar se sveo i na èekanje.. I tad se setim naravno, da sam i saam deo te gomile, koja se kreæe bezglavo i u svim pravcima istovremeno i pravi metež,pa zato i žurim, da odem gore u sopstvenu zamišljenu udobnost..jer ostati meðu njima je isto, kao ostati u sedlu skoro pobesnelog mustanga,koji je svu snagu upregao, da te sa sebe zbaci..da te skine od gore..jer on ne voli nikog iznad,ma kako dobar i blag bio.. Ako je neko iznad njega,onda se on ne oseæa slobodnim više,a sloboda mu je draža od života.. Da li si nekada jahala konja? Kakav uzvišen oseæaj.Ujedinjeni-pamet,snaga i život hrle u prostor kroz vreme.. Èovek dobije želju,da se nikada ne zaustavi.Da ceo život ostane u sedlu i galopira prostorom kroz vekove..i više ne jašeš obiènog konja,nego Pegaza ili bar Jabuèila. A onda, kad se popnem i bacim pogled odozgo, kroz glavu mi prolazi da: -I nepoznat-nepoznatome može prijatelj biti,ako je ljubavlju zadojen i ne muèi ga sebiènost,nego je voljan da se daje i prima samo ono što mu dobrovoljno daju i što mu stvarno pripada.. Svako ko je igda voleo iskreno,vazda æe znati i oseæati šta je to i kako izgleda èovek zadojen ljubavlju...koji ume da voli, ali i da prašta.. Samo kad bismo smogli snage,pa da nas ne obuzima zavist i želja da napakostimo,da dominiramo nad drugima,da varamo,da uživamo u tuðoj patnji i nesnalaženju. Tužna je ta sreæa na kraju svakome od nas.. Desi se ponekad, da koza ili muflon veruæi se po liticama i tražeæi bolji grm da obrsti i bokor trave da opase,potisne kamen ispod sebe,koji za sobom pogura i mnoge druge i cela lavina se sruèi na njeno mladunèe, koje je ostalo ispod da je èeka, da sita siðe i nahrani ga...a ona onda danima tuguje i obilazi ono mesto, gde ga je ostavila i gladuje... Tako i ljudi,gurajuæi se za bolje mesto i položaj, ponekad nepromišljeno,zatrpaju svoje mlade gomilom nemara i gluposti..hrpom pravila i zahteva, koji ogranièavaju slobodu i život sam.. U svemu tome se krije i neka posebna narav u nas,u kojoj ima dobrote èesto više za druge-za tuðine,nego za nas same,a naviknuti na servilnost, klanjamo se toliko dugo i duboko, dok nam potpuno ne dosadi i dok nas sasvim ne unize do bola,a onda dižemo još jednu bunu i ginemo herojski... Poseban deo naše kulture je posveæen „putniku namerniku“ i pažnji koja mu se ukazuje,a sve to zato što smo „izgradili kuæu na sred puta“,pa mnogi ovuda prolaze i dobri i nezahvalni,a mi eto opstajemo i puna srca ih èekamo i ispraæamo nudeæi uvek da nam se vrate,da nas se sete,jer mi se njih uvek seæamo i pamtimo ih po dobru ili zlu svejedno je,mada zlopamtila nismo..jer mi moramo i hoæemo da èekamo èitavu veènost, da sreæa doðe i u naš kraj niz ove iste carske drumove kojima i mi i oni idemo u veènost,a drugi uporno stižu za nama radujuæi se.. Nekoliko kapi niz okno sustižu se u žurbi..i to me podseæa na vreme.. Ah to vreme...uvek nepredvidivo.. Danas kišan dan... Nad mojim gradom vlada mir.. Nad mojim osrednjim po malo zbunjenim gradom,koji još nije ni pravac svoga širenja odredio, nego se nasumce razasuo dolinom u pramenovima kroz zelenilo koje buja,pritešnjen izmeðu reka,planine i brda okolnih-evo se sve više po obroncima penje ka meni i još više-ide ka nebu..protkana uskim ulicama,predgraða æute tišinu predveèerja... S prozora u potkrovlju ville na zaravni iznad moga grada,kao na mrtvoj straži stojim ja i pokisle ptice u krošnjama šæuæurene... Vijugaju kapljice,niz okna zamagljena,a ja èekam sunce proletnje da ponovo obasja predeo i pozove ptice i cveæe da se raduju,da zamirišu polja,a ja æu pustiti srce, da samo bira šta mu je èiniti kraj nabujale reke.. na cvetnoj livadi i pticama tik iznad glave u krošnjama... Lièi li možda na raj..?-,makar i po mirisu zemlje i tihom zovu iskona..po pesmi kosa u predveèerja i biglisanju slavuja u krošnji jutrom ranim...po rujnim zorama iznad brda u voænjacima i livadama...po zrikavcima u letnjoj noæi i dušama zaljubljenim na meseèini.. Nosim se mišlju o lepoti i sreæi beskrajnoj i ne dam tuzi da se penje ka meni, goore.. Ljubavlju prelivam polja i šume i tako se od sivila branim.. Po malo olovno nebo-neoceðeno, ko mokra ponjava iznad glava èami,a neposlušne kapi hrle u ponor i pretvaraju se u milione želja,a samo po neka na lati ruža i karanfila se topi...blistajuæi na suncu proletnjem kao smaragdi na devojaèkom vratu i opijena mirisom i bajnom bojom, polako kopni vraæajuæi se u nebo... Seæanjem na tebe i na sve dobre ljude-prijatelje još od detinjstva ja se uz sreæu držim...i volim ovo brdo..i ovaj grad ispod mene, što polako raste i uranja u blagu tufnastu noæ,razapetu izmeðu neba i zemlje... On je stecište svih mojih želja i mladalaèkih snova i nadanja..uspeha i padova u životu. Ako te nekada put nanese ovuda,oslušni šapat ovih šuma..udahni duboko svežinu brda,i pomiriši najlepše cveæe, pa pusti život neka teèe,a ti saèekaj odmori trenutak- izmami sreæu iz zaborava.. I posle kiše uvek sunce doðe.Zove ga nada uporno da se vrati.. Možda je tvoj grad manji ili veæi od moga grada,ali mu duša nije veæa ni toplija.. Moj grad ume da peva i da se smeje glasno i iskreno.. Jedino on na ovom svetu, ima dušu primerenu meni i ja njemu...i zato stojim ovde na ovom brdu iznad njega, na mrtvoj straži, sa pticama koje uzleæu ponekad do oblaka, kao da nekom ne nebu izveštaj nose o nama-o životu,a onda ponovo sleæu na tek olistale grane i pevaju.. Uživam dok ih hranim ukraj šume,a onda slušam poj.. Gledam vreme koje protièe pored mog grada,odlazi.. I svakog dana tako. Ovde na brdu iznad mog grada, seæam se nas,prijatelja i uspomena.. Tako i ovaj put. Ceo grad stoji i èeka Sunce da se vrati i razlije božansku toplinu po nama.. Ovo je moj grad i moje brdo i cveæe na mrtvoj straži i ja.. Poneka pokisla ptica poskoèi s grane na granu jedva mašuæi otežalim krilima.. Negde u daljini miriše vedrina-nazire se i lagano bliži, mameæi uzdah.. Pozdravljam te draga moja i želim, da te ispunjava radost... i stojim ovde, na brdu iznad vremena i dogaðaja i gledam grad i ljude,mnoštvo. Mislim na tebe i volim te i još uvek verujem u nas.. Suton je... M J Lo 2007

MAARRIN	#4
Posts: 764 10. Dub 2012. 18:28:30	Centar sveta!

MARINN	#5
Posts: 63 15. Ø� 2022. 09:52:39	Dusa i telo.

You haven`t enough privilegies to reply in this forum.