fredrik i cecilia plesu anticku grcku igru...na jednom od Kikladskih ostrva...Dionis je malo ljut jer njih dvoje ne uzese njegov dar od fermentisanog grozdja...sta ce im, ionako su pijani...i slani...
vodjen jasnim porivom, magarac sa biljegom je ustao i krenuo ka sredistu kruga, a prikaze su posle za njim, obrazujuci unaokolo jedan manji krug koji bi ga sigurno zaklonio da oblicja nisu bila prozirna kao sloj vode kroz koji se lelujavo razabire dno....
pucketanje sunca i miris sjevera koji su pratili predstavu odjednom su se pojacali od cega je curki, koja je stajala u samom centru kruga, perje pocelo da iskri i svjetluca.......
i zaplesase anticku igru...tamo u sredistu njihova kruga...... jednom je lice bilo od paradaiza, drugom stomak........
Pao je trzav, nemiran san morali su da me nose slusali su uz put hrapavo buncanje, nerazumljivi govor tudjinca.....
polozili su me u more nisam se bunio.....
ona je prala paradajz pogaca na stolu cekala je mrvljenje, zagledala se ubrzavajuci slanost talasa slala je zelju nastojeci da mi sto vise saposti.......
sunce je klalo po licu prsnule su crvene kapljice po stolu napravio sam noc kad vec u budnosti sanjam.....
naglo smo klonuli u vlazan prostor, blistavost.....
iza nas su ostala ostrva, njeznim zaokama prodirali smo kroz gustu naseljenost vremena sirena, mornara i morskih Bogova.....
na plavoj stolici se smijao brkati predsjednik sindikata, njegovom oku prizor je prijao- dvoje postase na izlgled nagorjeli od prekomjerne izlozenosti varnicnom pucketanju i opipljivim dodirima prisustva...........
Ušunjam se u tvoj jastuk kao tišina perja, kao tršave šiške veèeri mirisave od lišæa, od meseèine na pešèanim obalama, od uvele svežine oktobra, - baš tako se ušunjam i slušam, slušam šta sanjaš.
Nikome neæu kazati. Ali hoæu da znaš: èuo sam, èuo sam sve što sanjaš, jer drugo ništa i ne znam samo se u snove razumem, kao što se kauboji razumeju u laso, kao što se tvoj tata razume u politiku, kao što se najveæi fudbaler razume u svoju veliku utakmicu, - tako se i ja samo u snove razumem.
U snove zbog kojih, kad se probudimo, gledamo nekud visoko, visoko, i rastemo, rastemo, produžujemo se kroz rukave i nogavice, rastemo, produžujemo se kroz oèi i srce kao putevi, kao pruge, kao nevidljive šare ptièjeg leta, daleko, daleko, bez Aladinovih lampi, bez èizama od sedam milja, ošamuæeni od bajke koja se zove detinjstvo.
Ušunjam se u tvoj jastuk da ne znaš, ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima, pokrivam te celu noæ, a pre no što se probudiš ostavim ti na rukama toplim od sna, na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra, jer drugo ništa i ne znam, samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko, kao pekari kifle, kao poštari pisma velikom belom koèijom koja neæu da ti kažem kako se zove, ali sam æeš se setiti.