".....Mogla si mi bas i reci neke reci nagle... Oci su mi, znas , pune one iste magle... ...Sad u meni tuga koren pusta...."
"Lomis mi srce ko bagremov prut, onako usput... Al ja crtam svoje krugove i prastam stare dugove...... Znam, mozda se varam? Al’ sto da se staram o tom?....."
"...Cujes tisinu, taj zvuk? Prolazi vreme..... Zuji i preti kroz noc, Drhti kako kobra..... Nemoj da nacinjes sad neke ozbiljne teme.... Dodji i skupi se tu i budi dobra............."
....Ponekad tragam i ja za zlatnim runom... Mozda cu sanjati dim, vatru, celik? Al’ nisi ti kriva za to, mna volim te puno..... Ajde, sad daj mi pred san jedan poljubac veliki......"............
..Te noci sam joj ocutao najlepse reci koje znam...... Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to sto ocutim, i otkrio sam joj tajnu starom drvetu koje raste na nicjoj zemlji izmedju devet salasa, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim gometrima nikad nije poslo za rukom da je osvoje svojim instumentima..... I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nopovratno odbegne iz kosnica misli, i u potrazi za novim mestnom sumanuto pokusava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, jos niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo..... I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropostavaju, Vetar probere najlepse, podmetne pod njih svoje peperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno provuce finu cetku te velike krosnje kroz svoje kose..... I neizgovorene Reci ostaju da trepere u liscu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cesljicu od jantara...." Zauvek?" pitala je uplaseno O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji.. Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, opljice ga Oluja, senluceci gromova nad ravnicom, slozice se ako kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati? Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih prekodonskih stepa, i jos izdaleka , uspravivsi se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola? I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violinom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas........ I zaplakaces istog casa....... I najzad shvatiti koliko sam te voleo..........
Kišica je zavela strogi policijski èas u Njegoševoj. Gurkajuæi se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuæe. Zvanièno bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna. Na samoj ivici vibracije, uèinilo mi se. Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje ukljuèena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" èitavu noæ. Puèina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguæe da postoje samo èetiri strane sveta. Odoka sam izraèunao najdužu dijagonalu, nadajuæi se da æu se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao. Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona. Verovatno je, preturajuæi po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tuèak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znaèi. Ali svejedno. Anamaria æe ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena izmeðu nas. Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno. To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra. Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre. Nema tih reèi koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te prièe od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena. Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona æe negde zastati pod zamuckujuæim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuæe. i onda æe znati. Sivi dah uspomene pažljivo æe oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije. Uzdahnuæe, verovatno. Èestice sjaja rastopiæe joj se naèas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biæe sama, nadam se. Jer, tad æe se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i kljuèna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da. I onda æe znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeæi se. Uèeæi se kako æu najbolje voleti nju. Kada je konaèno naðem.
....Promrmljav{i to, povredila me je jo{ malo, mal~icko, a i nije mogla puno vi{e.. Taman toliko mesta je ostalo.. U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam {apat jednog malog poljupca, kao sjajni srebreni nov~i}, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna.. Ustaju}i, naneo sam joj prstom dodir na obraz, pa`ljivo i ne`no, kao prozirnu nijansu svetljoljubi~aste na tek zapo~eti portret ^e`nje..
Godinama sam se ponosio time {to moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego {to ih je re{avalo? Ne, pile, tebe }u te{ko prevarati, kad sam takav onda sam u stvari prosto pomalo tu`an, se}a{ se, no, ja to obi~no prezdravim na nogama, sutra }u ve} zvi`dukati niz stepeni{te.. S Tugom jednostavno treba umeti.. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno mora{ praviti da je ne prime}uje{ pa }e se kad tad okrenuti i oti}i, iako ti se u prvi mah ~ini da }e zauvek cvileti kraj stola.. I, pazi.. Pokloni{ li joj samo mrvicu pa`nje ne}e se smiriti dok ti ne uvali ~itavu korpu.. I onda si gotov.. Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mu{terija.. I nikad te vi{e ne}e zaobi}i..
..juèe sam slušo vesti na radiu, poseban osvrt na pucnjavu u Persiji, sve reðe pominju drug hamdiju, suviše njih je na veresiji, nesreæa jedna , jadna i bedna osamdeset sedma...
samo da rata ne bude...
Pijani momci prolaze duž naše tihe ulice , oni u vojsku polaze, prate ih tužne curice, brinu ih slutnje sulude da rata ne bude... ...nemogu da me ne sete suze na vrh tvog nosiæa, devetsto osamdesete ulice Franje Æosièa i voz za crnu ko da s njim, za uvek odlazim... Znaš šta, neka mora sve potope, nek se, gleèeri rasture, veèni snegovi otope... Pa šta neka kiše ne prestaju , neka gromovi polude.. SAMO RATA DA NE BUDE Pa šta nek se doba preokrenu, nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu .. Pa šta vetri nek pomahnitaju , nek se vulkani probude.. SAMO DA RATA NE BUDE....
......ne volim januar i bele zimske pragove..u svakom snegu vidim iste tragove..tragove malih stopa..broj trideset i ko zna..kako polako odlaze...........
.......vise ne prolazim ulicom dositejevom ..i nemam pojma kad neko pita..gde je to..i dvesta sest koraka duzinom tvog sokaka..nikad ja nisam brojao..
...nisam te nikada cuvao..nisam te nikada mazio... pazio... tvoju sam ljubav... gazio.... svemu smisljao broj..nisam te nikad stedeo i nisam umeo shvatiti..ostati sta ce od mene postati....mali andjele moj..
...ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih..dosta je suza i rastanaka nesretnih...ko takve stvari snima...bas cudnog svta ima...kako se lako rasplacem...
..odlutas ponekad i sanjam sam..priznajem ne ide..ali pokusavam..i uvek dodje...d mol...spusti se ko lopov po zicama..ruke mi napuni tvojim sitnicama..i tesko prodje sve to..
..jedan d mol me dobije..kako odes ti..u sobi je..glupi d mol...uvek... sazna kad je to..uhvati me cvrsto i ne popusta..lud je za tisinom..to ne propusta.....vodi me u svoj plavicasti dom....
...jedan d mol me razvali..neki bi to prosto tugom nazvali..nije to..sta je tuga..za d moll....
.....ponekad te nema i sasvim sam izmisljam nacin..da malo smuvam dan..ali je lukav..d mol...
...pusti da se svetla svud priguse..saceka poslednje zvezde namiguse...vuce mi rukav..idemo...
...plasi me on..gde si ti..hiljadu se stvari moglo desiti...glupi d mol....za kim tuguje svu noc..uzme me u svoju tamnu kociju..nebo primi boju tvojih ociju..znam taj put..to je precica za bol...
.....ostala je knjiga sa par neprocitanih strana..i neke stvarcice od herenti porcelana..jedan pulover u kom si bila..i ostala je ploca..best of raj kuder..i fina mala plava kutijica za puder..i ja sam te ostao zeljan..dok me bude... moja mila.....
evo i ja da se oglasim sta reci sem Volem Djoleta "a tebe volem, to je fakat, ti si mi ljubav jedina, prodacu onu nasu kucerdu na lakat, pa nek je stoput dedina..."
Jednom su sadili lipu stari Nestorov, gosn. Èeda i još jedan... Bio sam nov u tom stripu komšijin mali kog’ su pustili da gleda... Stari Nestorov potpalivši korov tad reèe mi: "Ti si mlad, ti æeš dospjeti za taj hlad..."
Jednom je prošla kraj mene sa tipom kog’ sam znao taman da se javim... Skrila je pogled na vreme, al’ sasvim dovoljno za žur (ili bluz, ne znam) u mojoj glavi... Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom i sve što veæ sleduje... Neka, lutko, u redu je...
HEJ, SVE TO DOÐE NA SVOJE ODAVNO PRAVILA ZNAM SAMO TUGE SE BROJE... HEJ, OPET TORNJEVI TUKU NA SV.LUKU JESEN JE KRIVA...UVEK ME RASTURI SIVA...
Jednom sam voleo zbilja mislim na ljubav-PRAVU, ŠAŠAVU I SILNU... Vozio hiljadu milja k’o onaj ružni Francuz u prelepom filmu... Vukle me šine pod toèak mašine, al’ ona me spasila... sve je druge ugasila...
Jednom su palili lišæe sa one lipe dim je lebdeo do neba... Na koncu, nema ih više- stari Nestorov, gosn. Èeda i još jedan... ’ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio taj nije ništa uradio... i shvatit æe kad-tad DA NE ZNA ŠTA JE HLAD...
Sa katedrale je tri puta lupilo. Dosta se zvezdica na misu skupilo. Ploènik - k’o potoèiæ, posrebren, krivudav. Zar su se ulice ponovo smanjile, a senke brestova utanjile, il’ ja to nisam predugo prošao tuda?
Rasipam korake, k’o pijan dinare, od Mièurinove do detelinare. Nemir me vuèe njoj svojim tankim vlaknom. Možda se upravo malo odljutila, možda je nekako naslutila kakva se drama odvija pod mojom jaknom.
A mesec pojma nema, matora lola drema, (jutros je lumpov’o po Kini), dok se sa sobom borim da taèno izgovorim tu tešku, stranu reè "izvini".
Ona me voli, znam - ok, ne suviše. Al’ sasvim dovoljno da krišom uzdiše kada me traèeri ubace u šemu. Škripuæu oblaci pod njenim nogama, neda se ludica tvrdoglava, šta više, piše udžbenik na istu temu.
Samo je vetar sretan (vrti se ko baletan u svojoj sivoj pelerini), dok moje misli traže: kako se ono, po naški, kaže ta teška, strana reè "izvini".
Kroz maglu i kišu, iznenaðen jutrom, tiho nestaje san. Kao pahulja, znaš, kad doleti na dlan. Telefon me budi, i otvaram oèi, (neki nepoznat glas), Neka curica pita: Ima l´ nade za nas?
A nad Novim Sadom, vetar nosi oblake, poèinje još jedan dan bez nje.
Dok èekam autobus na Trgu slobode bivam zbunjen na tren: Jedan široki korak, al´ ipak nije njen. Kod pošte me srecu èetiri oka Neki otac i sin: To je èika što peva "Oprosti mi Katrin".
A nad Novim Sadom vetar nosi oblake, protièe još jedan dan bez nje.
Kod "Mileta Pice" je uveèe gužva. Èesto navratim tu. Mnoga poznata lica, al´ ne vidim nju. I, neko mi kaže: Ej, strašna ti pesma za košarkaški tim. Cujem, poznaješ Kiæu, daj, upoznaj me s njim?.
A nad Novim Sadom vetar nosi oblake, prolazi još jedan dan bez nje.
Moja je draga veštica... O tom ni reèi nikome Na zidu ispod ikone šara srca i slova Ume sa retkim travkama... Munðari tajno s èavkama U san dozove dobre trolov... I uvek osvane nova Kada proðe ribljom pijacom svi šapæu: Evo je... Biæe nevolje Ali blenu kao pijani njenom podsuknjom omaðijani
Moja je draga najbolja... Anðeo dobrog naboja Prošek u nedra prolije... I eto ti èarolije Druge mi za èas posade bezbojnu ružu dosade Držimo palce Vrag i ja da potraje ta magija
Moja je draga veštica... Uvraèa trista prepreka Odavde do Beèkereka... I oko èarde kod Èablja Kad se na putu zadržim... Paprenu èorbu zapržim Munja se nebom razmaše... kao zlatna sablja I samo baja, i na pertle mi vezuje èvorove... Sto sve govore Al’ dok mirno spava pošten svet... Dugo se mirimo... To je tek vatromet
Ako kroèiš u èivutski vrt, na sedmo koleno èini æe pasti... I, ko da nema drugih bašti... Di sve pupi i sve šljašti... Di na miru možeš šeboj i božure krasti... Moja nesretna mati... Htela me spasti... Savetom finim... Al morala je dotad znati... Da ne sme kasti... Šta da ne èinim...
Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši... Ko stari èilaš... Mahovina ko astragan... Da bez glasa šmugne dragan... Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš... Ruka zavesu mièe... Trepte u tmini... Biserni zdenci... Zbog neèeg ðurðic uvek nièe... Baš u tišini... I baš u senci...
Neæu skoro onim šorom... Ne znam posle put odande... Me sem èoro, moja lolo... Èhu æo šoro paša mande... Vetar cvili i leleèe... Skini suknju i jeleèe... Nit ko mari, nit ko zna... Na æer mande èingara...
Ako dirneš u èivutski vrt... Kletvu æeš nositi ko srebrn zvonèiæ... Biæeš žedan kraj bunara... I siromah s puno para... Sve æeš dijamante dati za smešni cirkonèiæ... Ko u tuði vrt uðe... Crn lebac mesi... U crnom plehu... Eh... "Ne poželi ništa tuðe..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...
Kao mrva iz džepa... Truni se lako... Život protekli... Da, rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli... Me sem èoro - siromah sam, jadan ja (Romski)
Èhu æo šoro paša mande - stavi glavu kraj mene (Romski)
Na æer mande èingara - (takoðe Romski, šta ste oèekivali, odjednom Jermenski?), ne pravi mi frku
Frka - ono što nam poneke devojke rade kad ih lepo zamolimo da skinu suknju i jeleèe
Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica. Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa... Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila.
Nema me vise U tvojim molitvama Vise me putem ne prate. Noc mi preti Ponoc i pusta tama Kad me se samo dohvate. Vise me ne volis Kad se vracam nisi budna. Ne goris. Gasne nasa zvezda cudna Lazna, srebrna stvar. Daleko putujem Vetar nudi neke rime Kupujem Pristaju uz tvoje ime Dva, tri stiha na dan. Ne slusam vise Sta sapuces dok snivas. Plasi me koga pominjes. I sve si dalje A sve mi bliza bivas Kao da opet pocinje. Ali me ne volis To se uvek drugom desi. Govoris Ali vise ne znam gde si. Da li neko to zna Sta sam uradio? Kakva tuzna humoreska… Gradio Ispod gradova od peska Dubok bezdan bez dna…
Od onol’kih žetvi osta šaka raži.. Od onakve rapsodije... Samo šum... Od riznice iskrenosti kusur laži... I nema srce šta da traži tu...
Prave rijeèi, kao zvijezde, padnu same... Po svom nikne jogunasti bijeli krin... Nekad tražis poentu na kraju drame... A poentu krije prvi èin...
Glavna lica: Nalièje i lice... Uspomene i sitnice... Jarko pero rajske ptice...
Saèuvaj me, Bože, Njene ljubavi... Koja žive rane soli... Koja kažnjava i boli... Izbavi me vjeènih sumnji i ljubomore... Koje more dok ne pokore... Saèuvaj me, Bože, Njene ljubavi... Onog ludila i strasti... Sam se nikad neæu spasti... Saèuvaj me od ljubavi kojoj kopni sjaj... Al’ mi u nju ne diraj...
Kad na jednu kartu staviš sve što imaš... Kad su ti sve misli istoj slici ram... Kad ne brojiš da li daješ ili primaš... Znaèi da ces ostariti sam...
Kad se spusti zavjesa... Aplauz slijedi... Al’ u jednom trenu vlada mrkli mrak... U tom èasu posumnjaš da išta vrijedi... Život cio... Pepeo i prah?
Život cio samo tuði dio... Kad pogriješiš, pa zavoliš više nego što bi smio...
Da, znam da ovo peva Èoliæ, ali tekst je pisao Ðole, što se i vidi, zar ne???
...naposletku ti si navek znala da sam svirac da je nebo moja livada...da me moze oduvati najblazi nemirac...da cu u po reci stati da se necu osvrtati nikada...
ostadoh bez komentara...Joj mogla bih ga veèno slušati... Trenutno jedna od onih koje èesto slušam je : Poslednja nevesta Vesnik svadbe po sokaku svuda je... Brinu snajke šta æe koja mesiti... Neko mi se, kanda, skoro udaje? Moralo se i to jednom desiti... Tu livadu ja sam prvi kosio... Prièam više nego što bih smeo... Ajde... Odavno bih je zaprosio... Da sam samo hteo...
Vetriæ glanca krune granja... Tamiš nosi par lokvanja... Raèun svedi: šta sad vredi mladost, trièava? Nevažno je to sve skupa... Seæanje je smešna lupa Koja sitne stvari uvelièava...
Oprezno s tom violinom... Ona èezne za tišinom... Ko da škakljaš anðelèiæe vrhom gudala... A Nju nemoj pominjati... Neæe svet zbog toga stati... Neæe biti prva što se udala...
Nista lakše nego sebe slagati... Ništa lakše neg se nasmrt opiti... Ništa teže nego zalud tragati... Od sto drugih nju sam hteo sklopiti... Srce cupka, al misao okleva... Èeka da se stvari same dese... Tuga lepše zvuèi kad se otpeva... Pesma sve podnese...
Bog je katkad pravi šeret... Na strmini doda teret... I potura Nedohvatno da se dohvati... Bog je dobar... Kako kome... Bolje ne pitaj o tome... Uæutacu ili æu opsovati...
Polagano, Šanji-baèi... Ti si znao šta mi znaèi... Ko da heklaš pauèinu vrhom gudala... Kad pred crkvom baci buket Neka padne, kao uklet... Neka bude zadnja što se udala...
Samo bol je u životu siguran... Sreæu nosi neki poštar jako spor... Neka... Samo ovu noæ da izguram... Sutra æu veæ naæi dobar izgovor...
----------------- Mirno koracam i nosim oklagiju sa sobom...
Vrteli se tockovi mog bicikla gde god je stao taj rulet bese premija smakla se o stepenik njena stikla nekad su pogledi bili cista hemija
Dobro je pocela nedelja poslednje pripreme za maturu virili smo u daljine puni nade preko gimnazijskog bedema ko pravi dekor za avanturu prosuo je nezni purpur divlji badem
Poneli nas vetrovi ko maslacke jedni su leteli lako, drugi padali i curice su postale prve macke a losi djaci odjednom svetom vladali
Sve mi je odlicno zvucalo dobro sam stajao tih sezona ljuljale me oci sirom promenade a nju sam sretao slucajno uvek je s pogresnim bila ona ali znao sam da sanja onaj badem
Stane sve u strofu-dve u baladi pustinja proslih minuta i ova zrna sad i pred treci refren vec nismo mladi usla je nedavno sama u kafe Petrograd
Suvise tajni u ocima u zlatni okov je prstic pao molio me dugi pogled da je kradem dovraga, kafa je gorcila al taj sam ukus od nekud znao probao sam jednom davno divlji badem
----------------- Mirno koracam i nosim oklagiju sa sobom...
Rekli su mi da je dosla iz provincije, strpavsi u kofer snove i ambicije. Drug je studirao sa njom, pa smo se najzad sreli ona i ja. Shvatih, Boze, ovo je sazvezdje za nju provincija.
Srce stade kao dete da se otima, trazili smo se po prethodnim zivotima. Ostavih iza sebe sve, zablude, promašaje koji tiste, prosto, lako, k’o neko beznacajno pristaniste.
O, da mi je da se jos jednom zaljubim, opet bih uzeo kostim vecnog decaka. I opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih. Usamljeni galeb iznad mora osrednjih. Reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla. Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.
O, da mi je da se jos jednom zaljubim. Opet bih gledao niz kej kao niz prugu. I opet bih znao da se u oblak zadubim i cekao bih samo nju, nijednu drugu.
Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.
Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad zazmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
Napiši mi pesmu, molila je, i naisam znao da li cu umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.
I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
Nosen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan zasto ko da zna al’ to sam jutro docekao umoran ko da sam i ja leteo s njim krilima teskim olovnim i video svet sakriven iza zlatnih oblaka
Ako umrem mlad posadi mi na grobu samo ruzmarin na dozvoli tad da naprave od toga tuzni treci cin nek mi ne drze govore nek drugom pletu lovore ako umrem mlad zaustavljen u koraku i snu
O zagrli me sad jako, najbolje sto znas i nemoj crnoj ptici da me das ma ne, ne brini proci ce za tren ja sam samo malo lud i zaljubljen
U mojim venama davni sever caruje i ja ponekad ne znam sta mu je sto luduje , od srece tugu tka moja prosta dusa slovenska
Uplasi me sjaj, milion sveca kad se nebom popali gde je tome kraj za kog su tako dubok zdenac kopali zasto se sve to desava da l’ covek ista resava il’ smo samo tu zbog ravnoteze medju zvezdama
----------------- ...od Vardara moja raja, do Triglava nema kraja...
Kad odem, Kad me djavo isprati glavnim sokakom, I kad mesecina zaveje moj trag, Nemoj tugovati... Jer jednom svakom Mali nemi slavuj doleti na prag...
Kad odem, Kad zamumla vetar zimske ocenase, I kad mrtvo lisce potera u kas, Za kaznu prognace I tambrase Zbog pogresne pesme, U pogresan cas...
Tad budi jaka ti... Najlakse je plakati. To nam samo Gospod svira jesenju sonatu... Snio sam vrata u tom suvom zlatu. Strah me da prodjem, Al proci cu...
Znam, laf si stari ti, Nemoj sve pokvatiti. Kresni samo jednu svecu na Svetog Jovana... Ne cuvaj dugo pepeo tih dana Kad jednom odem, A poci cu...
Kad odem, Kad u prozor stavis prvu hrizantemu I kad popucaju divlji kesteni, Ne pali uzalud Fenjer na tremu Kad me otmu magle jedne jeseni...
"O, da mi je da se jos jednom zaljubim, opet bih uzeo kostim vecnog decaka... ....................................................... opet bih gledao niz kej kao niz prugu... ...................................................... i cekao bih samo nju, nijednu drugu."
Glupi d-mol, za kim tuguje svu noc Uzme me u svoju tamnu kociju Nebo primi boju tvojih ociju Znam taj put, to je precica za bol Jedan d-mol me razvali Neki bi to prosto tugom nazvali Nije to, sta je tuga za d-mol
----------------- U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi!
Malo moje æudljivo... Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo... Obiæi svet je zbog tog uzbudljivo... Da bi se ovde vratilo... Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar... U suzici što blista èuda se trista vide... Tvoja je sreæa samo tvoja stvar... Al zato tvoja tuga... To je veæ prièa druga... To na moj raèun ide...
LAKO JE KAD TE NEKO NI NE ZAVOLI... TAD SAMO TAMNA STRANA SRCA ZABOLI... TEŠKO JE KAD ZA NEKOG JEDINOG I SVOG POSTANEŠ ZRNCE SOLI... TEŠKO JE KAD TVOJ NEKO PRESTANE DA TE VOLI...
Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo...
O da, lagala je, još kako... Jednom, kad je zadremala, preturajuæi joj krišom po reèima, kao po tašni, sluèajno sam nabasao na neke male, nepotrebne laži, i te noæi je tamna senka slutnje prvi put nadletela moje snove. Znao sam da to uzima jednom za uvek, Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo... ...Kako dosad nisi nauèila da sam ja momak kog svako može lagati, ali ga niko ne može slagati? I da glupa pravila ove igre u kojoj je tebi sve dozvoljeno poštujem jedino zbog toga što sam ih lièno odredio?
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Mogao bih je jednostavno opisati kao tihu i razložnu osobu punu razumevanja, ali, ruku na srce, to bi bio sasvim pogrešan opis... Jer moja Anamaria je verovatno najæudljiviji stvor na svetu? Umela bi da se rasplaèe poletevši visoko na èarobnom æilimu Smeha, i da lednom tišinom iznenada zamrzne žuborni izvor Brbljanja. Neka Njena Ponoæ otkucavala bi kad bih ja pomišljao da bal tek zapoèinje? I Pepeljuga je napravila posao time što nije ostala do kraja, volela je da kaže... Gordi runolist njene Posebnosti cvetao je na vratolomnim liticama Kaprica, velièanstveniji od pristupaènih cvetova taman za onoliko za koliko je Divlje velièanstvenije od Pitomog... Ali... Priznajem da nisam odmah znao da je to Ona... Ne, kako sam mogao znati? Pre je mogla biti Tek Još Jedna U Traganju Za Njom, samo još jedan beli kamenèiæ neobiènog oblika, prevrnut u pliæaku zlatonosne reke... Prièala je o uobièajenim trivijalnostima, o rodbini i prvim putovanjima, ali tamne boje njenog glasa oslikale su èudne slike u mojim mislima, i dogodilo mi se nešto što nikad do tad nije. Po prvi put sam požalio što je nisam video kao sasvim malu, i teško da æu ikad onom besposlenom èetrnaestogodišnjem klipanu oprostiti što na svom omiljenom biciklu marke «herkules» nije napravio i krug oko školskog dvorišta u kom su klinke iz prvog-«x» baš tad igrale «i rešeto srce ima»... Kako sam mogao izdržati tolike godine da je ne vidim? - Otac je izabrao to «Anamaria»... Mogli su mi dati i neko drugo ime... Danima smo šetali kejom na odstojanju po propisu seoskog korzoa, kao da za nekog èuvamo mesto izmeðu nas? Prošlo bi èitavo veèe a da se ne dodirnemo, ali odavno znam da u tome i jeste èarolija. Želja se razlikuje od Pohote i po tome što pukne tu i tamo, kao kiæanka na bièu Nežnosti... - Mama je, opet, previše originalna... Ona je htela da me nazove po nekoj reèici, tu negde, u Baranji... Uf... Uvek zaboravim po kojoj? Morao sam na put sledeæeg jutra, i pošao sam ubeðen da je Daljina onaj kljuèiæ kojim se navija Èežnja, a vratio se shvativši da uveliko možeš èeznuti i za nekim kraj koga si? I nikad je nisam pitao da li se setila te reèice? I, što je najgore... Nikad joj nisam rekao ni da sam usput prešao na desetine bezimenih reèica koje sam nazvao po njoj...
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Pisali su da sam zlatan... Ili da sam èist šarlatan?
Jesi ili nisi? I gotovo... Prelistao sam silne knjige nadajuæi se da æe Tajna samo zasjati meðu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam zatim silne oblake, grickajuæi onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveæi Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao èak na drugu obalu Èekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti ostale tamo odakle dolazim... Sreæom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orentišem... Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i koèijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveæe mudrosti sveta... Samo da smo mi živi i zdravi... Sve u svoje vreme... Jesi ili nisi? Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno? Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaæajuæi prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija... Ne, ne uvek... Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima...
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Iz bolnice su mi javili da hitno doðem... Sestra koja je nazvala predstavila se kao Mirjana, i u èitavoj prièi jedino je to zvuèalo realno... - Anamaria mi je dala vaš broj... Nije mi jasno zašto bi neko napravio takvu šalu, ali mi je jasno zašto bi neko naseo na nju... Semafori su preda mnom zeleneli od straha. Obièno se kaže: najcrnje misli su mi prolazile kroz glavu, ali moja glava je suviše gusta, vrag da je nosi... Najcrnje misli su se zaglavile u njoj... - O? Vi ste baš dojurili? Mislim da je doktorka još priprema za anesteziju? Na obe strane èkiljavog suterenskog hodnika, kao u ponoænom metrou koji vozi ka tmurnoj sirotinjskoj periferiji, æutke su sedeli povreðeni i bolesni... Bilo je tu pomešano puno mirisa, ali mislim da ni najdetaljnijom hemijskom analizom ne bih uspeo da izdvojim neki koji mi se dopada? Sedela je na ivici stola za prepovijanje, uplašena i bleda... Ugledavši me na vratima pružila je obe ruke, kao dete koje se ne usuðuje da siðe sa visoke stolice bez mamine pomoæi... - Eto, sad æe valjda biti sve u redu? Vaša supruga se plašila da neæete stiæi pre operacije... Odradio sam Doktorku jednim službenim osmehom, ali i taj je bio neuporedivo srdaèniji od njenog? Anamaria je pokajnièki grizla usnu, kao da se taj apendiks upalio njenom krivicom, i zagrlio sam je obazrivo, najnežnije, dobro pazeæi da ne uðem u kontra-ritam drhtajima koji su se zaukavali... - Supruga? Oho? Mogu li ja to dobiti i napismeno?
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Blagim pokretom sam oterao jato anðela sa njenog uzglavlja, i privukao nezgrapnu «školsku» stolicu bliže krevetu... Bilo mi je potrebno par sekundi da se priviknem na potpuno zamraèenu sobu, i mnogo više da se priviknem na to kako Ona izgleda... Obièno bi zaspala pre mene, a umela je da spava tako lepo, i voleo sam da posmatram tu opuštenost lenje maèke, i izvesni èedni detinji poluosmeh koji se pojavljivao jedino tad... Na prvom od èetiri kreveta takozvane «šok sobe», ležala je pokrivena do grla, prevrnutih oèiju, dišuæi ubrzano, duboko, zastrašujuæe odsutno... Na susednom ležaju raspadala se neka nesretna žena, ona je jedina bila budna, i gledala me tupo, bez izraza, njen pogled me je vukao kao sidro... Anamaria se nije pomerala, glavica joj je bila zabaèena preko tvrdog i visokog jastuka, i, ako je sanjala, sanjala je da propada u kakav sivi beskrajni ambis koji se okreæe kao matica, pokušao sam da prekinem tu moru... - Sanjaš, ljubavi... Sve je u redu... Tu sam, kraj tebe, ne brini... Dotakao sam isprani beli èaršav pažljivo, vrhovima prstiju, pokušavajuæi da naðem njenu svilenu mišicu, ali dodirnuo sam nešto hladno i nezainteresovano, kao da sam takao onaj mali jutani džak nabijen peskom, kojim se podupiru dolme uoèi poplave... To me je uplašilo još više, i morao sam da ustanem da bih se, ne pritiskajuæi je, približio njenom licu, ali ni moj nagli pokret nije izazvao promenu u ribljem pogledu Žene pored. Samo je užasavajuæe «nešto» što se mrdalo u providnoj plastiènoj kesi na njenom stomaku ukazivalo da je uopšte živa... - Anamaria... Eh, ti... Ludice moja mala... OK... Naravno da mi je jasno da nisam Princ, ali u bajci baš nije precizirano da li se uopšte i neko pre Princa setio da poljubi Uspavanu Lepoticu? Pa, da... Taj dripac je možda i ušao u legendu naprosto zato što mu se posreæilo da naiðe prvi?
- Tu si... Jedini... A... Bebica... Mili moj... Tako je Glavna i rekla: sad æe se ona buditi. Ne: sad æe se probuditi, nego: sad æe se buditi. Pa tek onda zaspati mirno. I spavati satima, do jutra, i duže... - Sve je dobro ljubavi... Otplivala si malo predaleko od obale, nevaljalice jedna... Hajde, pajkaj... Odmori se sad... Osetio sam da pokušava da izvuèe ruku ispod pokrivaèa, ali ja sam tu ruku veæ krišom milovao, i znao sam tajni prolaz do nje... - Mili moj... Ne idi još... Bojim se... Dokle æeš ostati sa mnom? O, blaženog li bunila... Neæe je valjda proæi tek tako? - Pa, ne znam... Tridesetak godina po mom proraèunu, Mala Breskvo? Sve preko toga æe biti èisti bonus...
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
" Na jastuku bdim na ponocnoj strazi kao stari posustali ratnik kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesecev zlatnik pod oklopom drhti kosuta plaha vecno gonjena tamnim obrisima straha koja strepi i od mirnih obronaka sna. Nedostaje mi nasa ljubav, mila bez nje se zivot kruni uzalud nedostajes mi ti, kakva si bila nedostajem i ja, onako lud ja znam da vreme ne voli heroje i da je svaki hram ukaljalo al’ meni, eto, nista sem nas dvoje nije valjalo. Kad potrazim put u srediste sebe staze bivaju tesnje i tesnje i skrijem se u zaklon tvog uha kao mindjusa od duple tresnje al’ uspevam da jos jednom odolim da prosapucem da te nocas ruski volim sto su reci, kremen sto se izlize kad tad. Nedostaje mi nasa ljubav, mila a bez nje ovaj kurjak menja cud nedostajes mi ti, kakva si bila nedostajem i ja, onako lud ja znam da vreme svemu menja boje i da je silan sjaj pomracilo al’ meni, eto, nista sem nas dvoje nije znacilo. Ponekad jos u moj filcani sesir spustis osmeh ko carobni cekin i tad sam svoj jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni harlekin ponekad jos suza razmaze tintu i ko domina padne zid u lavirintu tako prosto, ponekad jos stignemo do nas. Nedostaje mi nasa ljubav, mila bez nje uz moje vene puze stud nedostajes mi ti, kakva si bila nedostajem i ja, onako lud ja znam da vreme uvek uzme svoje i ne znam sto bi nas postedelo al’ meni, eto, nista sem nas dvoje nije vredelo."
----------------- "Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje, veæ oni koji najbolje iskoriste ono što imaju."
"Dah uspomene pažljivo æe oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupale njene ambicije. Uzdahnuæe, predoseæam? Èestice sjaja rastopiæe joj se naèas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biæe sama, nadam se? Jer, tad æe se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i kljuèna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Da... I onda æe znati da je jedina koju sam ikad voleo... Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca Štedeæi se? Uèeæi se kako æu najbolje voleti nju? Kada je konaèno naðem..."
----------------- "Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje, veæ oni koji najbolje iskoriste ono što imaju."
"Zaspala je... ... Èula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajuæi uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušavao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u èudni raspored siæušnih mladeža na tilu vitkih leða...
I trgao se. Uplašen...
Koliko na njoj ima tajnih mesta koje bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda... ... Lepo sanjaj, mali mišu... Ko zna da li æeš mi ikad više biti tako blizu? Možda æu se kajati, možda æu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noæi...
Neka... ... Laku noæ, njene pospane oèi..."
----------------- "Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje, veæ oni koji najbolje iskoriste ono što imaju."
Tad jos nisam nista znao i jos nisam verovao da na svetu tuge ima. Jedino mi vazno bilo da postanem levo krilo il’ centarfor skolskog tima.
Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo, to su njene oci bile. Imala je kose plave i u njima na vrh glave belu masnicu od svile.
Prva je ljubav dosla tiho, nezvana, sama. Za sva vremena skrila se tu negde duboko u nama.
Kad je proslo djacko vreme, padezi i teoreme i stripovi ispod klupe nije vise bila klinka, pocela je da se sminka i da zeli stvari skupe.
Tako mi je svakog dana bivala sve vise strana, slutio sam sta nas ceka. Tad sam prestao da brinem kako da joj zvezde skinem. Postala mi je daleka.
Prva je ljubav dosla tiho, nezvana, sama. Za sva vremena skrila se tu negde duboko u nama.
Danas je na sedmom nebu. Kazu mi da ceka bebu. Nasla je sigurnu srecu, dom. Ima muza inzinjera pred kojim je karijera i mesto u drustvu visokom.
Ja jos kradem dane Bogu. Ja jos umem, ja jos mogu da sam sebi stvorim neki mir. Jos sam sretan sto postojim. Pisem pesme, zvezde brojim. Jos sam onaj isti vetropir.
Prva je ljubav dosla tiho, nezvana, sama. Za sva vremena skrila se tu negde u nama.
Ne... Nismo mi bili ljubavnici... Nikad... Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali... I to je sve... Oboje smo nosili na lanèiæu po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta laða... Negde ovde daleko... Negde tame blizu... Ni na nebu, ni na zemlji... Do te tajne se, interesantno, moglo stiæi jedino baš strmim stepenicama visoke verande, uz koje se Luna uspentrala hitro, kao košuta, ostavljajuæi na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ružu, kao malu staklenu cipelicu po kojoj æu je pronaæi... Ali, gde žuri? Opet ne pazi, ludica... Jednom je veæ gadno uganula nogu okliznuvši se tu, na zaleðenom oblom basamku... O, jednom davno, najdavnije. Još dok je iz ove kuæe odlazila svojoj kuæi na spavanje... Bila je zima, seæam se, neki februar, šesnaesti, osamnaesti, tu negde... Toga se, veæ, ne seæam taèno... Morao bih zaviriti u Feðinu liènu kartu da otkrijem i taj podatak? Stara Vodolija je uvek pravila svetkovine od svojih roðendana, jedan od njih se slavio i te veèeri... I tako... Pred zoru sam se ponudio da razvezem iznurene tamburaše po periferijskoj pomrèini, žrtvujuæi se da tako propustim slavljenikov neizostavni završni plaidoyer... Brže no što sam uspeo da se vratim, i ostali gosti su se tiho, na vrhovima prstiju, izvukli sa te stote reprize Feðine maliganske monodrame. Luna je, kao pravi kapetan, ostala poslednja na brodu koji je tonuo, i tek tad zalupila vrata i žustro krenula sama... Uf... Suviše žustro, bojim se? Zatekao sam je kako na stepeništu verande, sedeæi na pljosnatoj lakovanoj tašnici, oprezno pipka pomodreli levi zglob... - Nezgodno sam stala... Nije ništa... Veæ prolazi... Hm, hm? Mereæi veliki podliveni otok na kantaru svog iskustva, odmah sam shvatio da æe ta nožica morati u gips, i da je tekuæa sezona za nju, najverovatnije, završena... Ali, Fedor je visio preko otomana kao iznošena potkošulja, od njega nije moglo biti nikakve koristi... Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se veæ podižu tuðe devojke, obazrivo, najobazrivije što sam umeo, i poneo je do automobila. Bolnica je bila odmah tu, preblizu da bih zvao ambulantna kola... Provejavao je neuverljivo krupan sneg... Mali ratoborni noæni portir zarežao je na moje farove, znao sam od ranije da nemam šanse kod takvih "por-terijera", pa sam, gunðajuæi, ostavio auto pred ulaznom rampom, i ponovo uzeo Lunu u naruèje... Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuæe prirodno, kao samonikla puzavica oèajno željna ièijeg dodira, osluškivala je školjku koju sam krio pod kaputom, i nije govorila ništa... Pomislio sam da æe zaspati, ali ne, povreda se polako hladila, znao sam da je boli sve više... Dežurni na prijemnom, svom sreæom, bio je neki Goran, sa neoèekivanim nadimkom Doktor, znali smo se onako, igrao je svojevremeno polutku i halfa u "Metalcu", stabilan, dobar tehnièar, ali užasno spor igraè... A opasno brz lekar, da ne poveruješ? Sve je odigrao iz prve, puno nam je pomogao... Sledeæeg meseca, kad smo se sluèajno sreli u opštini, interesovao se da li je sve u redu sa nogom moje curice? Rekoh da jeste. Ali da to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja... Nasmešio se, znaèajno... Reèe da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj? Èinilo mu se, naime, da ta mala može biti samo moja i nièija. Tako mi se bar nekako stiskala uz grudi, dok sam je one noæi nosao klinièkim hodnicima, kao nevestu... Zar? Rekoh Doktoru, ne trepnuvši, da mi to nije padalo na pamet... A padalo mi je, naravno... I pre i posle... Te iste jeseni, naroèito... Feða je napokon napravio svatove o kojima je godinama prièao. Sa izrezbarenim èuturama i platnenim banatskim peškirima. I sa fijakerom, belim konjima i hiljadu naviksanih violina u porti Saborne Crkve... Unoseæi mladu preko praga, zastao je da pozira unajmljenim fotografima i roðaku iz Nemaèke koji je posrtao pod samarom tek lansirane video-kamere. Nevestin veo se u tom natezanju nekako otkaèio, mimo protokola, spuštajuæi zavesu na èudni i uporni pogled kojim je tražila nekog u onoj masovki... Ne mene, svakako... I zašto bi? Kad mi nismo bili ljubavnici... Nikad... Samo smo se ponekad, u noæima punog meseca, malo tražili po dugim talasnim dužinama Èežnje... I to je sve...
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Ona se verovatno taèno seæa na kom smo se sastanku poljubili?...
...Ona se verovatno taèno seæa na kom smo se sastanku poljubili?... Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam poèeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje... Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu... Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim peèatom, u momentu je poništila haotiènu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momèenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaiène popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj puèini svoje tajanstvenosti... Da... A more ume nemilosrdno da se primiri... Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... Ali deliæi Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta da se desi... U meni æe zauvek ostati ona so...
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa... Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo koje do sad napravljene trake... Izmontiram u seæanju neke sekvence, iseèem kilometre materijala, utišam greške, pojaèam aplauze, baš me briga... Samo mi još treba da poènem i u sebe da se razoèaravam? Ionako jedva postižem... Ukratko, bolje da ni o Tom Koncertu ne prièam suviše. Nisam baš najobjektivniji. Uvek mi zapadne da gledam na potpuno suprotnu stranu od publike... “Washington Post” je, na primer, prièu o tih 285 extraordinary minutes objavio pod naslovom “Serbs, Muslims, Croats join in love for singer”, a Politika Ekspres se zadovoljila pljuvaèkim pismom Revoltiranog èitaoca Igrom Sluèaja Zaposlenog U Redakciji, naslovljenog sa “Pretera ga, majstore”, ili tako nešto? Svako to vidi iz svog ugla. Neko iz oštrog, neko iz krajnje tupog, a iz pravog ugla stvari posmatra retko ko, pa nemam puno razloga da se nadam kako sam baš ja jedan od tih genijalaca? Ponekad se naprosto oseæam kao stari ofucani gladijator, ne samo zbog Arene i borbe za život, i ne samo zbog laskavog strahopoštovanja koje moji ožiljci izazivaju i kod Onih Koji Me Ne Vole, nego i zbog Blazirane Rulje, i zbog njene sve groznièavije i sve oèiglednije želje da me veæ jednom vidi poraženog… Znam, nije sve tako crno. Ali otrovno bilje je jarko. I èovek je proklet da ga na livadi prvog opazi… Put U Sarajevo izazvao je prvorazrednu medijsku pozornost i, kako to veæ biva, Treæerazredni su se brže-bolje oèešali o to, pokušavajuæi da sebi pridaju barem drugorazredni znaèaj… Maskota bi mogao biti takozvani Mladi Glumac koji se prvi uspravio u loži i okrenuo palac na dole? Neki su mi objašnjavali da živi u Sloveniji, a da je pre živeo u Bosni, neki su znali èak i u kojim je sve filmovima igrao, no, njegovog imena svejedno niko nije mogao da se seti? Malo mi je to kilavo? Kao ono u kvizu, kad se na igri asocijacija otvore sve èetiri vertikalne kolone, ali niko ne zna konaèno rešenje. Mladi Glumac Koji Je Opleo Balaševiæa? Ah, taj? Žiri? Možemo li uvažiti ovaj odgovor? Neka ih samo... Biti protiv Ovog Nevernika momentalno je komercijalnije nego napraviti hit, posebno onima koji hit nikad i nisu napravili. Junaci Viktora Igoa, koji teškom mukom napune sobu gostima za svoj roðendan, sad su jako zabrinuti kako æe puniti Skenderiju posle tih besplatnih nastupa? Portparoli izvikuju parole? Glumci glume na vlastite tekstove, što im i nije neki repertoar, a pokršteni menadžeri dospevaju do toliko sanjanih prvih stranica štampe tek postavivši krucijalno pitanje ko stoji iza Njega, s upitnikom i par uskliènika? Ko stoji Iza? Pa, Vatikan, jasno. KGB. Fundamentalisti. Coca – Cola. Komunisti. Tito. CIA. I Masoni... Uhodana ekipa... Mada mi se èini da je problem u stvari u Onima Koji Stoje Ispred Mene? A to su Ljudi... Na hiljade njih... Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda uèinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na reè... To su samo Ljudi... Ništa strašno...
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Sine moj... Ti se majke secas nejasno... Dobre senke iznad kolevke... Poc’o si da pamtis prekasno... Osluskujem lepet andjela... Znacu valjda da je nadjem ja?
Eh, mani me... Nas sam dom k’o cergu selio... Tepanja na vino mirisu... Njene stvari sam razdelio... Svaki praznik minu cuteci... Sebi nisam mog’o uteci...
Stade sve... Samo zivot prodje... Sine moj, oci njene plave... Stize dan da u vojsku podjes... Cudni se ovde sveci slave... Ej... Sine moj... Kako da te pustim? Ti si sve sto mi od nje osta’... Di ces s tim trepuskama gustim? Zivot bas ne zna sta je dosta...
Slusaj njih Sto uz bojni poklic legaju... Pevaju u slavu nozeva... Pevaju pa onda begaju... Poslo vreme s goreg na gore... Razigralo one najgore...
Sine moj... Gajde ce ti baba kupiti... Tamburu sa ticom sedefnom... Cure ce pred kucom pupiti... Nek’ se sorom digne prasina... Kad bataljon suknji marsira...
Stade sve... Samo zivot prodje... Sine moj, oci njene plave... Stize dan da u vojsku podjes... Lumpuju... Usijane glave...
Sine moj, sve su to barabe... Ne dam ja mog spomenka bokor... Derane... Drz’ se tvoga babe... Nisi ti za taj jad i pokor, ej...
----------------- "Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje, veæ oni koji najbolje iskoriste ono što imaju."
Na Bogojavljensku Noc... Olba se dotace, lome se pogace, a venci smokava i mali zlatni praporci se pokace U prednjoj sobi mog bace... Cudo je navike moc... Kao pod zastavom, drustvo se sastalo, pod istom ikonom za dugim svapskim astalom Sto pamti svadbe i dace... Uglavnom gostujem kod kuce, al moju narav pamte tu... Brbljaju svasta pred svanuce... Al cak ni pripiti, ni da pomenu nju...
Na Bogojavljensku Noc... Pobozne pesmice, svece i kresnice, i uvek metu odvec onih glupih grozdjica u cesnice... Al to je tako, i amin... Strasna je proslosti moc... Prate me duhovi, ko gladni vukovi... A moje vreme tinja kao stari trupac bukovi... Jos jutros gurnut u kamin... Ruza je pupila na mrazu... I, sto bi rekao moj kum: vuce te djavo na tu stazu, A ispred sebe imas dobri stari izlizani drum...
Nikad ne pricaju o njoj... A ja se ne raspitkivam... Ukrstim politru i noc... I na taj krst se, tu i tamo, prikivam... Vec me i Dunav pretice... Moja me senka spotice... Al nista mi se ne tice... I malo sta me pomera i dotice... Sem, katkad, Nje...
Na Bogojavljensku Noc... Vasar starudija... Banda sa studija... Profesor ruskog, Sveros, Doktor, Paor i Opstinski Sudija... I svi smo na "Pomo’z Boze"... Silna je ljubavi moc... U jutra besana jos dodje nezvana, i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama... Al to je sve sto mi moze...
----------------- "Najsretniji ljudi nisu oni koji imaju ono što je najbolje, veæ oni koji najbolje iskoriste ono što imaju."
"Preslušao sam «sekretaricu», tri zadnje poruke bile su bez reèi, no, neke glasove i ne moram èuti da bi ih prepoznao... Laku noæ, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomisliš da te neæu otkriti po naèinu na koji zadržavaš dah? Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatièe nadomak obala Biševa... Ja sam inaèe sasvim OK, ako si to htela da saznaš!?..."
Djordje Balasevic, "Jedan od onih zivota"
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine... Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajuæi da æu i ako me oslobodi nositi njen žig, da æu se ubuduæe i raðati s njim, kao s neobiènim mladežom na mišici...
Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima deliæ natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi... "Postoje ljudi koji vam izvade srce i postoje ljudi koji ga vrate na mesto." __________________
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
"Svanuo je, dakle, konaèno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati bez blica... Na nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih farmerica, cipele su trèkarale ispred mene kao koker napokon izveden u šetnju, i prolazeæi kraj automobila uvreðeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od društva... Ne, pokretna mišolovko, danas me neæeš uloviti... Danas æu, bogme, nekoga i sresti... Možda veæ iza ugla naletim na jednu buckastu... Zbunjenu... Sa dioptrijom... Na jednu koja klima... Trepæe kao gejša... Èeka da joj pridržiš kaput... Da... Možda mi se veæ na prvom pešaèkom prelazu zacrveni jedna Obièna... Stidljiva... Krotka... Jedna sa tašnom punom namirisanih stvarèica... Koja sve poveruje... Kao lenger ostaje tamo gde je spustiš... I koja ne može ni da se preruši u Anamariu... Nikako... Ni za najluði maskembal..."
Djordje Balasevic - "Jedan od onih zivota"
----------------- Mirno koraèam i nosim oklagiju sa sobom...
Slabo divanim hrvatski, dve tri rijeci, a i to s’ greskom. Tecno govorim rukama i perfektno se sluzim smeskom. Ali hrvatski ne umem, daj, nauci me, kruha ti! Nisam mog’o da pomislim da c’e se stvar zakuhaati.
Tvoje oci mastiljave, crne zrele visnje spanske, tvoje usne sladunjave, kao rizling od berbe lanske, suva trava sva suskava, kao sipon na nevesti, ali dzabe pripovedam kada ne umem prevesti.
Ma, ’di ces naci boljeg momka za te pare? Ne budi smesna draga ti, mozes do veka tragati, al’ neces naci nikog, tako mi gitare, ko ce te vise voleti i ko ce lepse lagati.
Slabo poznajem Varazdin, ali stignem do tvoje kuce. Tiho zazveckam sibicom, sve se ponadam: mozda cuces. Ali pendzeri miruju, a te firange cipkane samo vatru potpiruju tvojom rukicom pipkane.
Ma ’di ces naci boljeg momka za te novce? Da ste mi sretni on i ti, ja cu se o’ma’ skloniti, al’ me na svilen gajtan vezi kao zvonce i samo cimni kad pozelis - ja cu ti zazvoniti.
Slabo divanim hrvatski, dve tri rijeci, a i to mani. Ucio sam iz citanke, al’ sam ost’o na osmoj strani. Babe su me zacarale perom iz krila selice, ali ti ces me resiti moja medena ’celice.
Sad treba prevesti ovo
Mjesec se sakrio iza oblaka , zasad znam, samo dvije zvijezde su na nebu, kao tvoje oci, kao biser rose... na cvijetu sto se zove kako se zove djurdjevak na hrvatskom ? Djuuurdjevak ? Onda dobro, onda to.
----------------- You gotta be rich to get this bitch
moj drug iz detinjstva zivi sretno na selu ko u ruskom romanu,tacno tako,ima zenu i sina ima podrum pun vina i sve mu je ravno u poslednje vreme ja ga vidjam sve redje samo onda uglavnom kad nesto slavi,on se ne ljuti zbog tog’ pruzi ruku i kaze nisi bio odavno,i secamo se dana kad smo jos bili divlji ko jeleni hitri i sto smo blizi istini i tuzi to smo blizi sledecoj litri.pitam ga dal’ zna da si otisla,da si otisla,ma nije strasno kaze on,imala je drugog to znas,pitam ga dal’ zna da se volimo,da se jos volimo,ma bas si smesan kaze on ponekad si klinac bas.ostaje mi to sto se volimo,sto se volimo dal’ zbog vina kaze on al’ ovo smesno postaje...
Mesec je mlad zaljuljao grad Na lahoru mrak prosušio lak Po baštama su prve Noæne Frajle nikle Veèeras dodaj malo kremena u štikle I odigraj cool... Potpuno cool
Obrati pažnju na bas... U ritmu je spas I kad naðeš svoj gruv i na kiši si suv Naèini svaki korak ovom istom strašæu I pregaziæeš more na tom hodoèašæu Ako ostaneš cool... Sasvim cool
Sve ima svoje... I vatra i led U kap se spoje... I èemer i med Sve ima svoje... Vrlina i greh Tuge postoje da bi prizvale smeh
Malecka... Ponoæ zvecka A tvoja bajka i dalje sja Malecka... Suza pecka Al’ šta bi s gunðalom ko ja? Ti samo odigraj cool
Noæ je ko neki druid smuækala fluid I vazduh sladunja k’o mošorinska dunja U tebi noæas uzbuðeno srndaæ dršæe Nemir èerge koja stigne na raskršæe Odradi to cool... Strogo cool
Sve ima svoje... Kad mrzne i vri Kad menja boje... Kad vene i zri Sve ima svoje... Poèetak i kraj Tame postoje da bi prizvale sjaj
Spalio je juli seno A Tisa nezapamæeno opala I otkrila sprud kraj šlepa Ko stvoren za njena lepa stopala Stari joj je bio laðar Polu Rumun, polu Maðar, besni ker Prema meni nikad zao Nekako je znao da mu volim kæer
Bodom sitnim kao prezla Moje ime je izvezla stidljivo, Plavim koncem na gaæice i pod karner spavaæice Jedva vidljivo Skrila èamac mlada trska Koju možeš sa dva prsta poviti Molila se Bogu Suše Da što duže ne da im otploviti
Tu noæ je Tisa nadošla A na njoj nošnja raskošna Samo sandalice, prstenèiæ I u kosi venèiæ od ivanjskog cveæa Pa ipak, nije nesreæa što me se ona ne seæa Ma kakvi, nesreæa je što se ja nje seæam
Nastavila voda rasti Nije htela naglas kasti, a znala je Drugo jutro sve po starom Al’ nikad da slaðe garov zalaje Zaklela me da je èekam Da æe me se cela veka seæati Na promaji žar malakše... Ima l’ ista lakše neg’ obeæati?
Noæ kad je Tisa nadošla... Na njoj nošnja raskošna Samo sandalice, prstenèiæ I u kosi venèiæ od ivanjskog cveæa Nije nesreæa što me se ona ne seæa Ma kakvi, nesreæa je što se ja nje seæam
U prvi suton jesen je napala na kej Park se šepurio u žutom k’o stari ušminkani gej Na uglu Glavne i Dunavske u moj je prostor kroèila Titrava, poput sveæe slavske... Senka sa njenim oèima
Bila je cvetak... No, to je juèerašnja vest Svi smo mi Gospodari Sveta tu negde s dvadeset i šest Naš grad je bio njen lièni atelje Veliki film se snimao Bila je jedna od tri želje koje sam ikad imao
Za druge je smišljala slatke kolekcije... Više ukrase... u bojama nežnim i toplim Za sebe žaketiæe od nekih grubih štofova Nisu vredele lekcije... Navukla se... na pilule i Dženis Džoplin I prve paketiæe od onih Propalih Grofova A prièu je moju slušala skeptièno Za nju je, naravno, to bilo totalno falš i patetièno Banalne strasi... Ljubav, ljubomora, èežnja i bol i tom slièno Užas... Patetièno
U prvi suton odjednom je zahladilo Davno sam nuèuo da je "na žutom"... Nije me iznenadilo Do gala revije smo, eto, napokon stigli... Dame i gospodo, ofucana kolekcija za strašila Na koncu prièa vodi igli... E, lutko... Super si model sašila
Ja sam pred život istupio naježen... I razdrljen K’o pred streljaèki vod u zoru I strah me... Nepromenjen... Dok metak putuje Al’ sa sudbom se natežem... Onako zagrljen K’o dve pijane lude na šoru Znam, kaljavo ordenje na mom kaputu je...
Prièaj mi malo o patetici Tvoji su sveci za mene tek ubogi mali heretici? Prièaj mi malo... Ili nemoj?
Tamburu mi prod’o Cigan Slatkoreèiv i prefrigan Èukununuk prosjaka i begova Omakne se prst na struni Nesretna me pesma zbuni Ne znam dal’ je moja ili njegova? Nek me spali grom ko senjak ako ima šta za èim bi žalio Proklet da je obešenjak... Tugu mi je s tamburom uvalio...
Darov’o mi knjigu rabin Ubojitu k’o karabin Ako umeš laž od laži probrati Al’ veæ odavno ne znam više dal’ je èitam il’ je pišem, Ja zaustim a mudrac se obrati? U mastiku suza kane Muti èašu... Pa i dane zamuti Ja sam sebe manji komad... Veæi deo èini Nomad A taj èudak nešto bunca... Njemu nikad dosta sunca
Jablani tuže jalovi... I dok ih slušam Uvek me hvata ritam jata... žal za jugom Prolaze nebom ždralovi... I ova duša I noæas ore tamo gore... Za tim plugom
Ukrao mi ljubav lopov Sin doktorov unuk popov Odveo je u Zemlju Bez Snegova U snove mi bosa bane... Pripretim joj da zastane Dal’ je u snu moja ili njegova? I tako... Krckam dane k’o orase Sta zagorèi ne mora se zagristi Sejem svet kroz sitno sito... Tražim nešto naroèito Pokajnika i begunca... Nekog s one strane sunca
Jablani tuže jalovi... I dok ih slušam Uvek me hvata ritam jata... žal za jugom Prolaze nebom ždralovi... I ova duša I noæas ore tamo gore... Za tim plugom
Dal’ se bar ponekad seti? Plašim se da ne... Prosto... Ko u opereti... Sklopilo se sve: Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac, A kulise... Zavejani grad... Vodila me kud je htela, Dobar sam ja gost Verešmarti, Citadela, i Lanèani most Zavejani Trg Heroja... Gde poželeh da je moja, I da uvek bude kao tad.
Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar Molila me da joj pišem jednom bar Zateklo je jutro snežno same zvezde dve Ljubila me nežno, k’o nijedna pre.
Pogledom sam posle dugo pratio njen trag, Zavejanom ulicom Sent Haromsag. Plašila me slutnja neka, Znao sam od pre Sve izgleda izdaleka drukèije.
Srce malo jaèe bije kad se setim nje A Listove rapsodije bude stare sne. Eh, da mi znati gde je, Dal’ se seti kada veje, Il’ u inat drugog ljubi tad?
Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar Molila me da joj pišem jednom bar Zateklo je jutro snežno same zvezde dve Ljubila me nežno, k’o nijedna pre
Sale Nað je umro u snu... Dan se taman zasiveo... I ne znam šta je sumnjivo tu... Jer u snu je i živeo... Kažu da je slutio kraj... Tobož, nije navio sat... Pa sad, znao je da gubi taj rat... Neko ružno sanja, nekom su košmari svitanja
Sveštenik je gunðao psalm... Ko za kaznu nauèen stih... Pred kapelom nobles i šljam... Iz istog puka Poraženih... Sreæom, nije imao šta... Pošto ne bi imao kom... Arèio je život po svom... Testament? Tek skica na kutijici šibica
Strpljivi prsti neminovnosti razlažu uvod pesme koju dobro znam I ako još išta ima da se oprosti i to ti noæas opraštam Huèi okean neizbežnosti... Pritislo nebo laki til tavanice Al’ to se leèi s dve-tri kapi nežnosti u vinu iz Ravanice
Sale Nað je umro u snu... Slutim da je snivao Srem? Onaj bunar studen pri dnu... I šarom loze zasenèen trem... Slutim da je snivao Nju... Èije ime sam gospod zna? I da se u jeèmu tog sna jednostavno zbilo to što ga je i ubilo?
Strpljivi prsti neminovnosti razlažu uvod pesme koju dobro znam I ako još išta ima da se oprosti i to ti noæas opraštam Huèi okean neizbežnosti... Pritislo nebo laki til tavanice Al’ to se leèi s dve-tri kapi nežnosti u vinu iz Ravanice
Na bogojavljensku noæ... Peku se kesteni, lome se pogaèe, a venac smokava i praporci se pokaèe U prednjoj sobi moga baæe... To je veæ navike moæ Bez slova poziva, društvo se sastalo pod istom ikonom, Za crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daæe Redak sam gost u starom kraju... Al’ znam šta misle, i u snu I oni mene kanda znaju... Jer èak ni pripiti ni da mi pomenu nju Èudna je zverèica strast... Od one ljubavi, zbog glupe svaðice... U buri æutanja potonule su laðice I minus na kraju salda? Dal’ grom odabira hrast? Ili se to pak hrsat munjama nametne? Za to baš nemam reèi bog zna kako pametne... To je ta sudbina, valjda? Bila je moja zlatna šansa... A tek sam naèeo svoj krug Moj mali Sanèo Pansa... Moja ljubavnica... Saborac... I moj najbolji drug... Oni ne prièaju o njoj... A ja se ne raspitkivam Ukrstim politru i noæ... I tu i tamo na taj krst se prikivam Veæ me i Dunav pretièe... Moja me senka spotièe Al’ ništa mi se ne tièe... I malo šta me pomera i dotièe Sem, možda, nje? Kad ðavo precepi špil... Sve krene naopaka, svale se vanglice, zadrema kum, I nešto nisu ove "london štanglice" Ko kadgod, u doba slavna? Pogrešno uklopljen stil... Kinesko posuðe, salvete heklane, Model iz izloga a cipele od preklane No, rizling sve to poravna Veæ me Dunav pretièe... Veæ me senka spotièe Ništa me se ne tièe... Ništa me se ne dotièe
Umesto molitve rekla si "O tom æu misliti sutra..." Sa šminkom od gara, ko Skarlet O’Hara... Tvoj preslikan lik I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik Još jednu noæ si izgurala sama... Èehov je zaspao blaženim snom Ni ne zna da je igrala tama... Pod prozorom Vetar je vežbao violonèelo.. Èežnjive skale u nedogled Zora ti brižljivo pipnula èelo... Negde u tebi je goreo led
Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju Sve mi nedostaje... Èuvam u damastu još kalup tvoga vrata Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?
Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k’o Atlantidu Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg Da ti za roðendan ispiše sonet na komšijskom zidu I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg? Na podmetaèu još crtam tvoj profil Suvišna pitanja izbegnuta fintom Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom Pod mojom jelkom do proleæa stoji... Jedino dar tebi namenjen Zauvek fosil tvog struka postoji... Na mome dlanu okamenjen
Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš Opasno postaje... Na durske akorde se pauèina hvata Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... Princezo, dosta je...
Kroz tanušnu maglu kao zejtin po staklu dan se razliva tih Mislim sreda-èetvrtak? Il’ veæ neki od njih Najtiše što može, ko sa predstave loše, iskradam se iz sna Iz ogledala viri jedan stariji ja A nad Novim Sadom vetar kinji oblake Poèinje još jedan dan bez nje
Drugari u frci, svu su dužni k’o Grci... Krupnih predloga par Kad ono? Sto marona do prvog im završava stvar Na starom Trgu Slobode veèna revija mode.. I srce trucka na tren Neki plešuæi mantil? Ne... nije njen A nad Novim Sadom vetar konje propinje Prolazi još jedan dan bez nje
Kod Lazice Puža je podnošljiva gužva... Katkad poduprem šank I tako... stara garda iz kvarta još se loži na fank I poturaju prièe da sve curice lièe kada je èaša pri dnu? Pa dobro... Možda jedna na drugu, ali nikad na nju A nad Novim Sadom vetar kaèi ordenje Prolazi još jedan dan bez nje
I lelujam u centru kao fenjer na vetru... Jesen protresa skut Ne vredi... Potrebno je bar dvoje da se ukrsti put Zamrzavam sliku na poznatom liku, dok se šunjam u san Da ne primete tamo da sam odsutan? A nad Novim Sadom primirje Prolazi još jedan dan bez nje
Korzo je imao svoj red Neki svoj uhodani sled Dobro se znalo ko probija led Melanija Matiæ, taèna k’o satiæ Korakom rimske božice Prošeta duge nožice Pa druga zvezda serije Iz pravca kafeterije Na opštu radost društva s periferije Veronika Baèiæ, meden kolaèiæ U tesnoj suknjici od zmijske kožice
Al’ kad se spusti moja dragana K’o ruska balerina lagana, Korzo se zanjiše, špalir se nadiže Sve se venere pomere za jedno mesto naniže Bela haljina u višnjama O, najlepša je, bez razmišljanja... Crven kaiš a strukiæ stišnjen Vau, te su višnje bile svevišnje
Kod apoteke, obièno, beše klaustrofobièno Jer to je mesto s kog se vidi odlièno Mia Radenkoviæ... Uobraženkoviæ Kada u stilu ludice prošeta besne dudice I najzad, s letnjim pegama... Od mnogih tajno èekana U pratnji brata, nabildanog zvekana Lela Balonski... Dug repiæ konjski I one skandalozne bež bermudice
Al’ kad se spusti moja dragana K’o ruska balerina lagana, Korzo se zanjiše, špalir se nadiže Sve se Venere pomere za jedno mesto naniže Bela haljina u višnjama O, najlepša je bez razmišljanja... Crven kaiš a strukiæ stišnjen Bože, te su višnje bile svevišnje
Jedva da se seæam dvanaest zvonèiæa na njenoj bluzici Sam je crni ðavo poturio note muzici Vrtela prstiæ oko dugmeta Starija je sestra bila kao ukleta Obeæale, kuæi, da æe doæi i pre ponoæi
Jedva da se seæam prvih pet-sest slova njenog imena Mesec nesto flekav, ko stara trumpeta limena Vitlao Boziæ jata zvezdana Mrznuo je Dunav nizvodno od Bezdana A u nasem kraju, lepih seka iznad proseka
I baš lakonoga... Za drugoga zaruèena, a za mene naruèena kod Boga. Moja lepotuška... Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajièku opuška Ko reèi par u spomenar...
Jedva da se seæam da je ribnjak bio srmom okovan Tad i nikad više miris’o je sneg na jorgovan O, mati joj njena skrila papuèe Od mraza ringlov pred kuæom napuèe U ocove èizme pa do èarde preko verande
Moja lakonoga... Za drugoga zaruèena, a za mene naruèena kod Boga Moja lepotuška... Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajièku opuška I teški lom u srcu mom...
Ajmo deco...
I baš lakonoga... Za drugoga zaruèena, a za mene naruèena kod Boga. Moja lepotuška... Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajièku opuška Ko reèi par u spomenar...
Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, Pariz, polazi sa èetrnaestog koloseka, drugi peron lijevo... Ponavljam: Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, pa napokon Pariz, polazi sa èetrnaestog koloseka...
Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta, sam èekao autobus i svirao gitaru. Tad sela je kraj mene, i pitala dal’ smeta, i znam li dobar hotel u Rovinju il’ Vrsaru.
Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin, sve je sada samo dim. Našoj ljubavi ni traga.
I reèe da je stigla tog jutra iz Dijona. Odvedoh je u mali restoran s dobrom klopom. Uz sendvièe i kafu, onako iz fazona, Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom.
Oprosti mi, Katrin...
I sutra, sve je bilo k’o da se dugo znamo. Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža. I nije rekla ništa, nasmešila se samo. I pružila mi ruke kao sebe da mi pruža.
Oprosti mi, Katrin...
I, mahala mi dugo sa prozora vagona. I pisala mi, posle, da pamti sunce juga. I zvala me, u jesen, da dodjem do Dijona, al’ tamo ne bi bila ista, nego neka druga.
Oprosti mi, Katrin...
----------------- ... Ne teèe to reka, veæ voda! Ne prolazi vreme , nego mi!! ’’ ...
sve su mu pesme fenomenalne ali pored-ne volim januar,izdvojila bih ovu..
Naopaka bajka
U suterenu tunel ka nebesima Na tankoj gazi jutro mraèan goblen tka Sumorna lica, nasamo sa gresima U hodniku bez povratka U crni grm se moja ptica zaplela Zaneta titrajima zvezde danice I kasni dah dok hladni èelik skalpela Klizi niz nit brojanice Postoji plan da je anðeli ukradu Il’ bar na èas da je vrate meðu njih Jer nekad’ nebo pravi veliku baladu I traži rimu za glavni stih Na grad juriša nežna bela legija Januar prostire svoj prefinjeni sag U tajnom dosluhu smo prvi sneg i ja Da zima prièeka njen trag Ne vrede prièe koje znam, laže za oèi pospane Izmišljam bajku, èudnu, naopaku uspavanku Da od nje budna ostane Postoji put koji namernike bira Tajnovit drum uvek najboljima sklon Jer nekad’ nebo samo crne dirke svira I traži notu za taj ton Negde sad’ deèak jedan Zbunjeno na mostu stoji jer tek sluti da postojiš Negde u tebi èeka okovana neka pesma Koju niko živ još ne zna U tebi lanac zvecka tajnim alkama Biæeš ti majka majkama Postoji plan da te anðeli ukradu Il’ bar na èas da te vrate meðu njih Jer nekad’ nebo pravi veliku baladu I traži rimu za glavni stih Postoji put koji namernike bira Tajnovit drum uvek najboljima sklon Jer nekad’ nebo samo crne dirke svira I traži notu za pravi ton..
Cim dosla je i prosla meni pade na um: Hej, to je moj par! I prvi put je vidim, ali poznajem nju, sasvim lucidna stvar.
Gde je to zivela? Gde se to skrivala? Sto je nisam video pre? Koga je ljubila, koga je snivala? Nekakve folere - mrzim ih sve!
Porucuje Campari, mirno povlaci dim, lupka casom o sank. Okrenula se karta, sad sam nacisto s tim, ona sad drzi bank.
Sva elegantna, tanka i misticna, da’l pri hodu i dotice pod. Sve mi to lici na Pjotra Ilica, pricu o jezeru, o dobru i zlu.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci! Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poci.
Upucuje mi pogled kao dodir na tren, hej, al’ tren jako dug. Znam, prob’o sam sve i sad sam konacno njen, ona zatvara krug.
Ona je drukcija, s njom nema smekanja, i mnogo bolje nosi moj stil. To nije putnica za listu cekanja, cim se spakuje, startuje vec.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci! Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poci.
Trosio sam zivot kao secerni stap, hej, sladak i lep. I sarao i varao i stvarao bol, vuk’o vraga za rep.
Ti nosis racun za sve te zablude, o tvome vratu vidim svoj krst. Ja sam te cekao, moj Crni Labude, jos od ko zna kad, podjimo sad.
Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ces doci! Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poci, sa tobom.
Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne stedi me ove noci. Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proci, bar nekad.
Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci! Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poci.
----------------- "Prazne duše.. ej, ne bi im video žar u oèima, ni da im brkneš pljugom u zenice - tu led poèiva.. I ne bi bili duboko dirnuti ni da im zabiješ ceo kar.. Deca proseka život ne shvataju kao dar".
Verujem cenjeni sude Da dobro poznaješ ljude Vi barem imate posla Jer cud je cud, a sud je sud Verujem cenjena glavo da si i ucio pravo Da svakom sudiš pošteno Jer cast je cast, a vlast je vlast I sve po zakonu, za to sam prvi Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu Vlast je vlast, sve ja to poštujem Tu su paragrafi, pa zagrabi Nek’ isto je i djavolu i djakonu Pa nek’ se zna Nek’ su mi gazili njivom Mojom se sladili šljivom Uvek je lopova bilo Jer cuk je cuk i vuk je vuk Nikada zlotvora dosta Suša mi uništi bostan I led se prospe pred žetvu Al’ led je led, a red je red I prekardašilo Im’o sam bagremovu šumu Tamo dole prema drumu Pa sam cekao, red je red Polako komšije Ne može samo da se udje, da se ruši tudje Lepo sam im rekao Ne lomite mi bagrenje Bez njih ce me vetrovi oduvati Pustite ih moraju mi cuvati Jednu tajnu zlatnu kao dukati Ne lomite mi bagrenje Pod njima sam je ljubio Bosonogu i odbeglu od sna Ljudi smo cenjeni sude Pa neka bude šta bude Žao mi marama crnih Al’ plac je plac, a mac je mac Ne pitaj šta bi sad’ bilo Kad’ bi se ponovo zbilo Ne pitaj da li se kajem Jer jed je jed, a red je red I sve po zakonu Tu su paragrafi Pa zagrabi pošteno i za veru i za neveru Red je red, sve ja to poštujem Jer više bilo bi ubica nego ptica Koje odlecu ka severu Ne lomite mi bagrenje Bez njih ce me vetrovi oduvati Pustite ih, moraju mi cuvati Jednu tajnu zlatnu kao dukati Ne lomite mi bagrenje Pod njima sam je ljubio O, zar moram da vam ponovim Okanite se njih, jer sve cu da vas polomim
Vesnik svadbe po sokaku svuda je... Brinu snajke šta æe koja mesiti... Neko mi se, kanda, skoro udaje? Moralo se i to jednom desiti... Tu livadu ja sam prvi kosio... Prièam više nego što bih smeo... Ajde... Odavno bih je zaprosio... Da sam samo hteo...
Vetriæ glanca krune granja... Tamiš nosi par lokvanja... Raèun svedi: šta sad vredi mladost, trièava? Nevažno je to sve skupa... Seæanje je smešna lupa Koja sitne stvari uvelièava...
Oprezno s tom violinom... Ona èezne za tišinom... Ko da škakljaš anðelèiæe vrhom gudala... A Nju nemoj pominjati... Neæe svet zbog toga stati... Neæe biti prva što se udala...
Nista lakše nego sebe slagati... Ništa lakše neg se nasmrt opiti... Ništa teže nego zalud tragati... Od sto drugih nju sam hteo sklopiti... Srce cupka, al misao okleva... Èeka da se stvari same dese... Tuga lepše zvuèi kad se otpeva... Pesma sve podnese...
Bog je katkad pravi šeret... Na strmini doda teret... I potura Nedohvatno da se dohvati... Bog je dobar... Kako kome... Bolje ne pitaj o tome... Uæutacu ili æu opsovati...
Polagano, Šanji-baèi... Ti si znao šta mi znaèi... Ko da heklaš pauèinu vrhom gudala... Kad pred crkvom baci buket Neka padne, kao uklet... Neka bude zadnja što se udala...
Samo bol je u životu siguran... Sreæu nosi neki poštar jako spor... Neka... Samo ovu noæ da izguram... Sutra æu veæ naæi dobar izgovor...
Vesnik svadbe po sokaku svuda je .. Brinu ,snajke ,sta ce koja mesiti ... Neko mi se kanda ,skoro ,udaje ... Moralo se i to jednom desiti ...
Tu livadu ,ja sam prvi kosio .. Pricam vise nego sto bi smeo .. Ajde,odavno bi je zaprosio ... da sam samo hteo ....
Vetric glanca ,krune granja , Tamis nosi par lokvanja.. racun svedi ,sta sad vredi mladoct pricama.. nevazno je sve to skupa , secanje je smesna lupa .. koja sitne stvari uvelicava..
Oprezno s tom violinom ona cezne za tisinom ... ko da skakljas ,andjelcice vrhom gudala... A,nju nemoj pominjati .. nece svet zbog toga stati .. ma,nece biti prva sto se udala ...
Nista lakse nego sebe slagati ... Nista lakse neg se na smrt opiti i nista teze nego zalud tragati od sto drugih,nju sam probo sklopiti .. srce cupka ,al misao okleva .. ceka da se stvari same dese ... A,tuga lepse zvuci kad se otpeva ... pesma sve podnese ....
Bog ,je kad-kad pravi seret, na strmini doda teret ... i potura ,nedohvatno da se dovati .. Bog ,je dobar kako mome ... bolje ne pitaj o tome ... precutacu ili cu opsovati ...
Plagano ,Sanji baci Ti si znao sta mi znaci .. ko da heklas paucinu -vrhom gudala ... Kad pred crkvom ,baci buket neka bude kao uklet .. neka bude zadnja sto se udala...
----------------- Ljubav je nepobediva ...njen je korak , kao korak vojske koja pobedjuje....
Samo je nebo dom ,tu cu se vratiti ... Tamo se necemo ,nikada rastati....
Prichace ti jednom ,mozda, kako sam ja bio shto shta.. Pile moje,pache ,moje,malo... Mudrovace badavani ,kad me nema da se branim , da sam blizu ,ne bi im se dalo ... Prichace ti o plovidbi ,Ti shto nisu sidro digli , Shta sam za njih neg ukleta shajka. Tvrdice sa chudnim sjajem ,da sam drhtao pred znajem... Videli su oni iz prikrajka... Al Ti slutish otkud bore, Trunje se u oku diglo , Olijno je tamo gore gde nas nije puno stiglo.. Znam da sanjash more sveca i korake po tom doku .. Ti si tamo bila u mom oku .. Prichace ti koje kakvi ZLOBA SE KO RUBIN CAKLI, kako odjek moga smjeha jechi, I klece se u pretpostavke ,kljuckajuci kao chavke , Moje loshe prep richane rechi .. Brojao sam ljude s krsta ,pravila i izuzetke , Po svud promashena vrsta... Samo retki nadju retke.. Znam da sanjash Vaskrsenje , jednu siluetu plahu , Ti si tamo bila u mom dahu .. Prichace ti jednom ,svashta... BOLJIMA SE TESHKO PRASHTA.... Pile ,mije ,pache moje,malo... I silni mishevi u boci , javice se ko svedoci pustolovnog traganja za Gralom ... ne znam vise,Boze ,prosti .. Dal da strepom il da stremim ,da to breme posebnosti I na tebe nakalemim ...Ako Nije kasno vec ....
Znam da sanjash rimovanja ,krik i tishinu nemu , TI SI BIO SVUGDE ,U MOM SVEMU! Pile moje pache moje malo ..lavche moje...
----------------- Ljubav je nepobediva ...njen je korak , kao korak vojske koja pobedjuje....
Samo je nebo dom ,tu cu se vratiti ... Tamo se necemo ,nikada rastati....
davno ti je vrag ,zaseo na prag .. Zemljo SRBIJO.. Niko ziv se ne seca tolikih nesreca za jednog vezira... Oko tebe komshije podizu bedeme jeda i prezira .. E,tog josh nije bilo ,ludama je milo ..es... a ostale je stid .. Crne hronike i harmonike -sitan roken rol bajke da na kraju najbolji ostaju ,vise ne prolaze... S tamne strane globusa bolje vidi se da najbolji odlaze... Plochnici Toronta,ochi boje fronta ...lozinka svih nas
NA shta se oricha svodi ? Ej ,parole-Oslobodi! shetachi ,preletachi ,slaba potpora... Nije to glava-pismo .. ili jesmo ili nismo .... OVO SRCE BUBNJA VECHNI :TAM-TAM OTPORA...
Ziveti slobodno , Svetom se oriti ... Okicen perom sokola za urok protiv okova... ZIVETI SLOBODNO , PESMOM POKORITI, TVOJ STEG NA SVAKOM GRADU JE ,GDE TI SE NEKO RADUJE .. Probati jug ko zrno grozdja... sa dlana Bogorodice....
Al chim se pomene ,fantom promene sevnu shlemovi ... O zali Boze ,matore ,oni se zatvore chim gazde podviknu .. ma ,daj ..upiru se deca da rodjene ocheve od lazi odviknu ... I shta na kraju bidne ? Pa ,znash ...Putnici za Sidnej ulaz taj i taj ....
Dokle bre da nas voza ," Zli charobnjak iz Oza".. Dokle taj glupi dzoker ..cuti dobro je ..MA NIJE! i chitav plen da skupe ,pa ne mogu da vas kupe .. da vam maldost kao sitan kusur odbroje... ZIVETI SLOBODNO ,SVETOM SE ORITI ...
----------------- Ljubav je nepobediva ...njen je korak , kao korak vojske koja pobedjuje....
Samo je nebo dom ,tu cu se vratiti ... Tamo se necemo ,nikada rastati....
Da se ne lazemo nije to bio neki most od onih podignutih da bi se u njih gledalo ne, pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo i pod njima prvi put poljubilo
Ali, ponekad ga je ona prelazila svojim uobrazenim kadetskim korakom a mesecina se kao deverika lovila u mrezu njene kose po tome cu ga, eto, pamtiti
Rat je kao pijan svat prosao poljem senlucio celu noc kaleci bes na ranom zitu i tek niklom bostanu
Zasto, ne pitaj se jer, tako je bolje i Bog je pristao na to ratovi prolaze, a ljudi eto, ipak ostanu
Za zlo sam teski laik no, to je stara prica znas vec bila jednom dva brata i to kad sklopim taj mozaik ostane mi kamicak i to smo izgleda mi
Refren Ma, hitni papuce u vis zalosna panonska vilo za tvoje dugme sedefno ja nocas kraljevstvo dajem
I lupni daire o bok ramena pospi aprilom pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem
Zaigraj, bosa i prkosna dok iznad Novog Sada djavo pali svoja kandila
Zad na reci tamni cim se sumrak zgusne Dunav je pred zoru prek plase te aveti sto maglom brode teskim skelama
Ne, strah nije pravi ruz za tvoje usne resi ga se jednom zauvek i veruj zvezdi koja zraku tvog zivota prelama
Nije to prva neman sto preti dahom vatre, ne ali ljubav je vitez Arhandjel s’ macem spreman da i tu alu satre da i samo ceka tvoj znak
----------------- Od misli sve potice,i dobro i zlo .
Ovo je prica koju vrlo nerado pricam to je prica o antihristu jednom i raspikuci Gedi, takozvanom sto je silnu zemlju nasledio od pokojnog tece i sve spisk’o
Bilo je tih slucajova vec i ranije da je neko zemlju potrosio i razbuc’o al’ da je neko nasu zemlju razbuc’o to jos nismo dozivljavali
E, tu smo se mi iz familije malko zamislili i metili prst na celo, mada je bilo i predloga da i Gedi prislonimo stagod na celo al’ to nije proslo, mislim, jos me nije proslo
Gedo gluperdo, svu si zemlju procerd’o sve si spisk’o, sram te bio, Gedo bekrijo
Jednom tako Geda is’o na vasar za opkladu jah’o junca otkad’ je s’ tog junca tresn’o malko usta krivi desno breca se i bunca
A jednom, opet, Geda is’o u teatar i gled’o komad s’ onim vitezom i zmajom jos mu tad na pamet palo da se, cim odraste malo ozeni azdajom i svi mu kaz’li
Jednom Geda onda is’o na igranku al’ ga bubnjar merk’o mrsko i drsko sta me g’edas ti sa kosom e, o’ma mu je Geda nosom svu onu pesnicu razmrsk’o u paramparcad
Jednom Geda jedva is’o u crkvu ali tu se bruko grdno jos sramote i belaja ister’o ga otac Paja jer je naglas podrigiv’o
E, vi’s, ovakav solo ne bi Geda odsvir’o ni mrtav
Ovo je druga glava o Gedi pripovedanja Geda je, kako bih ga fizicki opis’o jako ima ostar pogled moz’ seci lubenice njim al’ drugo mu tupo svu je zemlju slup’o
Jednom zgodom Geda is’o da pravi mostic pa prickin’o palac daskom sis’o ga da smanji otok i smislj’o je da bolje potok zatrpamo caskom
Jednom tako Geda nije nigde is’o, za promenu sto je, nazalost, znacilo da smislja neku jos goru bedu uvali se na otoman reklo bi se, al’ je skroman al’ mi znamo Gedu i svi mu kazu
Jednom davno Geda is’o u bijoskop tuzni ruski ratni film ga dirn’o svojski sav uplakan rece zeni e, to vidis da je meni ratova i vojski
A jednom tako nijednom nije otis’o na sud a minuse mu pisu kredom jao, kad se zaparnici tu sve ima da varnici tesko nama s’ Gedom i svi ce mu kaz’ti u glas
Slusaj ovo, ‘leba ti e, to Geda ne bi odsvir’o sve da sada kupi klavir s’ cetir’ noge, jebo te
Ovo je treca glava o Gedi i bilo bi jos glava Geda je k’o meksikanska serija sa happy end-om jer, kako god se zavrsi, bice happy end za nas il’ za Gedu
Jednom tako Geda is’o na zivce jedio komsiluk redom i sad, ko je lud najposle da li Geda il’ mi sto se natezemo s’ Gedom
Stalno, braso, Geda i�’o u krajnost osta zemlje tol’ko samo da mi lepo naseg Gedu kada podje sve po redu sretno zakopamo na sta ce popa kasti
Gedo gluperdo, svu si zemlju procerd’o navuce me pesma, sram te bio, Gedo, bekrijo bravo, gospo’n popo, Gedo gluperdo freneticno, svu si zemlju procerd’o, everybody sve si spisk’o, sram te bio, Gedo bekrijo za njim, Gedo gluperdo, drz’te Gedu svu si zemlju procerd’o sve si spisk’o, sram te bio, Gedo bekrijo sorom, sredom, svi za Gedom Gedo gluperdo, svu si zemlju procerd’o sve si spisk’o, sram te bio, Gedo bekrijo puskom i torpedom, svi za Gedom Gedo gluperdo, svu si zemlju procerd’o sve si spisk’o, sram te bio, Gedo bekrijo
----------------- Od misli sve potice,i dobro i zlo .
E, moj Plavi, bio si malo sirov al’ ipak pravi nikad u dilu sa bagrom nikom u stranu, nikome duzan bio si, sve u svemu dobrom cukom naoruzan
Sta da pricam, ja danas ne znam nikog ko ti je slican spremnog da bez racuna tacno u podne razgrne slabe i kao Geri Kuper sam izadje pred barabe
Da, tu i tamo, setim se devojke po kojoj se znamo cudljivo kisno leto sedamdes’ koja, godina Raka kad me je skolska ljubav ostavila zbog murjaka
Davno bilo, otad se sedam mora Dunavom slilo dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri na tvoje epolete sletele su zvezde dve, tri
I tad su dosli popovi pa topovi, pa lopovi i citav svet se izoblicio ispuzali su grabljivci, pa lazljivci, snalazljivci pa, ko je smeo da te podseca sta si dobro se pamti samo prvi u klasi
Ne znam, Plavi, meni se cinilo da Beograd slavi veliki Uskrs duha, svi ti grafiti a onda kordon pred onom decom ko pred toboz nekom hordom
Znas sta sledi, ipak je ona bila nesto sto vredi pa, kad se onog jula nismo potukli zbog njene casti zar cemo sad zbog ovih ocajnika zeljnih vlasti
Dok god je ovih frikova sa punom vrecom trikova nista sto vredi nece vredeti zar stvarno nema nacina pred najezdom prostacina pa, ti si skolovan da hapsis taj talog a ne da pustas da ti izdaju nalog
Sorry, Plavi, posalje me katkad srce na raport glavi od starog drustva nista neko je puk’o, neko je svirn’o ma, ti si super, brate ako stvarno spavas mirno
----------------- Od misli sve potice,i dobro i zlo .
Boze, Boze di bas ja, od svih sretnih cigana da se rodim bas kad zadremas da me ne blagoslovis nikad ni ne oslovis dok za nekim, makar kakvim vasar raspremas
24 dinara duzan sam kod mlinara kod kovaca ne smem svracati juri me ducandzija svicka za mnom kamdzija jedva imam svirce placati
Za mnom cika, za mnom potraga a preda mnom put za dovraga bar da mi je ficok rakije tu bi moglo da se sakrije
Jos kad onda svirci nagare sve cu dati, sve cu propiti samo necu moje malo magare s belegom na levoj kopiti
Niko mene ne zna slusati ko moj verni drugar usati zamnom ici i sanjariti a ne kvariti
Boze, Boze di bas ja od svih spretnih cigana naspram zvezda da se zagubim dok sam konje pojio vrag je drum prespojio on je hteo da se u nju belu zaljubim
Samo ako ista znam onda znam da budem sam tu sam isti na mog ujaka lula i kabanica, britva i brojanica a prijatelja ko u kurjaka
Za mnom cika, za mnom potraga a preda mnom put za dovraga bar da mi je ficok rakije tu bi moglo da se sakrije
Pa kad svirci nagare zadnji gros cu propiti ali ne dam magare s belegom na levoj kopiti
Di je da je neka je samo nek daleka je da je duze trajalo ne bi valjalo
Boze, Boze di bas ja od svih gresnih cigana da padnem na sitnim gresima ne das mi je videti i to od ruke ide ti mora da je besposleno na nebesima
Sticu sutra do mraka do komsijskog oblaka pod njim cu se opet roditi nisi ti na nebu sam bogova je povazdan s nekim cu se vec nagoditi
Refren
Kog sad ljubi sanjiva kad se dan razdanjiva kom sad zamke postavlja kog li nocas ostavlja
----------------- Od misli sve potice,i dobro i zlo .
Rodjen pod sretnom zvezdom magicnom ali nad ovom zemljom generalno tragicnom cemu sam blizi triput pogadjaj neko nad nama vrsi oglede hajde, usudi se i pogledaj u poglede ovde je osmeh dogadjaj
U supak kosmosa smo upali mnogi su domobranci zauvek prolupali caruje virus apatije al’ ti na mene stavi upitnik pa rekni, da l’ ti bata deluje ko gubitnik ma nema sanse, sta ti je
Ja nisam luzer, o naprotiv meni je osmeh lajt-motiv ja nisam luzer, ja imam nas a za svet ko te pita
Ja nisam cedo proseka mene ne vuce oseka s tobom je tretman poseban svaki je dan dolce vita i svud je Hollywood
Namlatim mesecno sest maraka bude za cipolku i frtalj kile cvaraka olos mi veze ometa ali kad dodjem kuci tu si ti e tu ce tvrdjavicu malo teze srusiti to im je izvan dometa
Vidis li gde sam to sad u kom sam dobu cudne mi ptice, da znas, snovima jezde jer, jos sam suvise mlad da mislim o grobu a vec sam suvise star da brojim zvezde
Cujes tisinu, taj zvuk, prolazi vreme zuji i preti kroz noc, drhti ko kobra nemoj da nacinjes sad ozbiljne teme dodji, skupi se tu i budi dobra
Ref. Pa naspi jos jednu za vecite krivce, za balansere ne boj se, imam ja prilican cug naspi jos jednu za umorne livce, za proletere veceras treca smena vraca tudji dug
Skoro ce svanuti dan, jos jedan praznik svi su ti plavi ko san svi su ti isti budis se retko u sest, samo po kazni kad moras negde na put ili na ispit
Ref.
Ponekad tragam i ja za zlatnim runom mozda cu sanjati dim, vatru i celik nisi ti kriva za to, ma volim te puno hajde sad, daj mi pred san poljubac velik
Ref.
Pa naspi jos jednu za vecite krivce, za balansere naspi jos jednu za moje drugare naspi jos jednu za umorne livce, za proletere naspi jos jednu za trecu smenu
Odlutas ponekad, i sanjam sam. Priznajem, ne ide, ali pokusavam. I uvek dodje d mol.
Spusti se k’o lopov po zicama. Ruke mi napuni tvojim sitnicama. I tesko prodje sve to.
Jedan d mol me dobije. Kako odes ti, u sobi je. Glupi d mol uvek sazna kad je to. Uhvati me cvrsto i ne popusta. Lud je za tisinom, to ne propusta. Vodi me u svoj plavicasti dom.
Jedan d mol me razvali. Neki bi to prosto tugom nazvali. Nije to... Sta je tuga za d mol?
Ponekad te nema i sasvim sam Izmisljam nacin da malo smuvam dan, Ali je lukav d mol. Pusti da se svetla svud priguse, Saceka poslednje zvezde namiguse. Vuce mi rukav: ’idemo.’
Plasi me on, gde si ti? Hiljadu se stvari moglo desiti. Glupi d mol sa kojim tugujem svu noc... Uzme me u svoju tamnu kociju. Nebo primi boju tvojih ociju. Znam taj put, to je precica za bol.
Jedan d mol me razvali. Neki bi to prosto tugom nazvali. Nije to... Sta je tuga za d mol?
Ostala je knjiga sa par neprocitanih strana I neke stvarcice od ’heredi’ porcelana I jedan pulover u kom si bila.
I ostala je ploca ’best of ry cooder’ I fina mala plava kutijica za puder. I ja sam te ostao zeljan dok me bude, Moja mila...
Toga jutra sam stigao putnickom klasom pa kuci sa stanice casom kroz baste i precice znane a u vojsci sam stekao druga do groba i hronicnu upalu zgloba suvenir na strazarske dane
Usao sam na prstima mati bese vec budna i brzo se prekrstila rece, proslo je ko za cas bas si stigao dobro jer svatovi su tu do nas pa ce ti svirati, a ti ces birati
Svadba bese ko svadba i sta da se prica parada pijanstva i kica i poznata cura u belom vec po redu pozeleh im zdravlja i srece iz ruku mi otela cvece i sakrila pogled pod velom
Tad me spazise cigani kum je trazio pesmu al’ ja sam stig’o, briga njih sirok osmeh i zlatan zub znam da nije ti lako al’ danas nemoj biti grub nego zapovedi sta cemo svirati
Svirajte mi jesen stize, dunjo moja jesen rana, nek zazvone tambure u transu znam da nije pesma ova za veselje i svatovac al’ ja moram cuti tu romansu
Svirajte mi jesen stize, dunjo moja al’ polako da mi ne bi koja rec promakla sklon’te case i bokale razbio bih svet od sale da je samo slucajno od stakla, dunjo moja
Retko odlazim kuci, a pisem jos redje i slike su bledje i bledje pa lepe potiskuju ruzne al’ nekad porucim pice i tako to krene pa stignem u svatove njene sve prave su ljubavi tuzne
Nikom ne pricam o tome brzo dodje taj talas i znam da cu da potonem spas mi donose cigani, oni imaju srce za svakog od nas, briga njih oni me pitaju sta da sviraju...
Rekli su mi da je dosla Iz provincije Strpavsi u kofer snove I ambicije
Drug je studirao sa njom Pa smo se najzad sreli ona i ja - Shvatih: Boze, ovo je sazvezdje Za nju provincija
Srce stade kao dete Da se otima Trazili smo se Po prethodnim zivotima
Ostavih iza sebe svet zablude Promasaje koji tise Prosto, lako, K’o neko beznacajno pristaniste
O, da mi je da se jos samo jednom zaljubim Opet bih uzeo kostim vecnog decaka I opet bih smislio kako da prodangubim Dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka
Gorda, naspram podsmeha I spletki poslednjih Usamljeni galeb Iznad mora osrednjih
Reci bi sve pokvarile Samo sve cutke Pokraj mene stisla Sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O, da mi je da se jos samo jednom zaljubim Opet bih gledao niz kej kao niz prugu I opet bih znao da se u oblak zadubim I cekao bih samo nju, ni jednu drugu
Napisi mi pesmu, mazila se je Nisam znao da li cu umeti Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi Kao oni sareni staklici kaleidoskopa I - svaki put mi druga slika u ocima kad zazmurim Ali…postoje u nama neke neprevodive dubine Postoje u nama neke stvari neprevodive u reci Ne znam....
Napisi mi pesmu, molila je I nisam znao da li cu umeti Voleo sam ju tako lako A tako sam tesko to znao da pokazem A, onda odjednom raspored madeza na njenim ledjima Kao tajna mapa pokazao mi je U koju zvezdu treba da se zagledam, i - tako Eto ti pesma, ludo jedna...
Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja otkud sad te suze, moja mila rekla si da se za to cak brsljan ne hvata zalud izguzvana svila
To je tako ne pravi od tuge nauku mani svetlo na sledecem bregu okopnice moj otisak na tvom jastuku kao jezuska u snegu
Razbicu gitaru crn je mrak ispunjava odavno se svoje pesme bojim pomera u meni neke gene Dunava pa ja tecem i kad stojim
Ali opet da l’ bi ikad bila moja ti da sam vojnik u armiji ljudi rekla si da bas ne umem novce brojati i da je nista sve sto nudim
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac brosic sto se tesko pribada da me moze oduvati najblazi Nemirac da cu u po reci stati da se necu osvrtati nikada
Redas po vitrini fini porculanski svet al’ ja sam figurica bez ziga pazi to je bajka sto ti pada na pamet fali ti bas ovaj cigan
Tek u jesen otkriju se boje krosanja sve su slicne u leto zeleno naposletku ti si dobro znala ko sam ja cemu suze lepa zeno
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac moj je sesir satra pomicna usne, tice-rugalice a u oku tajac da sam kaput sa dva lica da sam Gospo’n propalica obicna
----------------- "Idi gledaj u sunce .... ili tako nesto"
Na jastuku... Bdim na ponoænoj straži kao stari posustali ratnik Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne meseèev zlatnik... Pod oklopom drhti košuta plaha veèno gonjena tamnim obrisima straha Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud... Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud... Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo... Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje... I skrijem se u zaklon tvog uha kao minðuša od duple trešnje... Al uspevam da jos jednom odolim da prošapuæem da te noæas ruski volim... Šta su reèi... Kremen što se izliže kad tad...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja æud... Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud... Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomraèilo... Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije znaèilo...
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko èarobni cekin... I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lièni Harlekin... Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu... Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud... Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud... Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo? Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...
----------------- "Idi gledaj u sunce .... ili tako nesto"
Vetar prosipa bokal fosfora. Vitraz mraza na oknu prozora. Jedne noci k’o ova, znace Bog, doslikacu portret zivota svog.
Silueta se davno nazire. Neko uzdahne, neko zazire. Isto vide a razno tumace, djavo prste u farbu umace.
Prave si boje dodala na taj portret zivota mog: talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog. I lila, tamnu, ceznjivu, i boju breskve, neznu i sramezljivu, setno sivu, nepogresivu.
Roze nadjoh medj’ starim pismima, modru vrpcu nad teskim mislima, ukrah ridju iz pera drozdova, laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa svece svecarske, drap sa svilene masne becarske, mrku s tambure tuznih tonova a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret zivota mog: talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog. A crnu nisi stedela, ali bez nje bi bela jos izbledela - bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo k’o kora starog bagrema, al’ u tvom oku kao lane zadrema. I, jedva, kao sapati, nicu u uglovima zlatne paprati. Pramen sna u sliku navrati.
----------------- "Idi gledaj u sunce .... ili tako nesto"
Sumoran i nem Jablan gromom razvaljen Zagledan u casu preduboku Bio mi je stran I naizgled normalan Al’ tad mu spazih odraz meseca u oku
On me oslovi Pa kako idu poslovi Ma idu, progundjah, u vrazjeg vraga Na to on planu naprasno Odmeri me sablasno Nemate vi pojma, braco draga...
Ne znas ti sta znaci ubiti grad Ne znas ti bauke kaljavih rovova Ne znas ti sta znaci spavati sad Kad sklopim oci, nista osim tih krovova
Kada sklopim oci, nebom naidju mobe Zamirisu gostinske sobe Nebom svadba odzvanja Kada sklopim oci, nebom promicu lica Zatreperi roj tamburica Dunav sedef odranja
Zverko ludila Sto si se probudila Crni ti je princ poljubac dao Al’ necu se stideti Sto boga necu videti Jer, to i nije bog kojeg sam znao
Ne znas ti, nema oslobodjenih Svaku tisinu mi granata prosara Spasen je taj prvi pogodjeni A svi su drugi vecni taoci kosmara
Kada sklopim oci, nebom naidju ladje Zvona, lavez, komsijske svadje Miris svezeg oranja Ali kada svane Vetri sveti zacvile Zar to tuze vodene vile Dunav tamjan odranja.
----------------- "Idi gledaj u sunce .... ili tako nesto"
Umesto molitve rekla si "O tom æu misliti sutra..." Sa šminkom od gara, ko Skarlet O’Hara... Tvoj preslikan lik I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik Još jednu noæ si izgurala sama... Èehov je zaspao blaženim snom Ni ne zna da je igrala tama... Pod prozorom Vetar je vežbao violonèelo.. Èežnjive skale u nedogled Zora ti brižljivo pipnula èelo... Negde u tebi je goreo led
Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju Sve mi nedostaje... Èuvam u damastu još kalup tvoga vrata Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?
Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k’o Atlantidu Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg Da ti za roðendan ispiše sonet na komšijskom zidu I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg? Na podmetaèu još crtam tvoj profil Suvišna pitanja izbegnuta fintom Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom Pod mojom jelkom do proleæa stoji... Jedino dar tebi namenjen Zauvek fosil tvog struka postoji... Na mome dlanu okamenjen
Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš Opasno postaje... Na durske akorde se pauèina hvata Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... Princezo, dosta je...
Vesnik svadbe po sokaku svuda je brinu snajke sta ce koja mesiti neko m’i se, kanda, skoro udaje pa, cuj moralo se i to jednom desiti
Tu livadu ja sam prvi kosio ma pricam vise nego sto bih smeo ajde, odavno bih je zaprosio da sam samo hteo
Vetric glanca krune granja tamis nosi par lokvanja racun svedi, sta sad vredi mladost tricava
Nevazno je to sve skupa secanje je smesna lupa koja sitne stvari uvelicava
Oprezno s tom violinom ona cezne za tisinom ko da skakljas andjelcice vrhom gudala
A nju nemoj pominjati nece svet zbog toga stati nece biti prva sto se udala
Nista lakse nego sebe slagati nista lakse neg’ se nasmrt opiti i nista teze nego zalud tragati od sto drugih nju sam probo sklopiti
Srce cupka, al misao okleva ceka da se stvari same dese a tuga lepse zvuci kad se otpeva pesma sve podnese
Bog je katkad pravi seret na strmini doda teret i potura nedohvatno da se dohvati
Bog je dobar kako kome bolje ne pitaj o tome ucutacu ili cu opsovati
Polagano, sanji-baci ti si znao sta mi znaci ko da heklas paucinu vrhom gudala Kad pred crkvom baci buket neka padne, kao uklet neka bude zadnja sto se udala
Samo bol je u zivotu siguran srecu nosi neki postar jako spor neka, samo ovu noc da izguram sutra cu vec naci dobar izgovor
----------------- Kada gubis, nemoj izgubiti pouku koju mozes iz toga izvuci
Tako to ide ... Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Æutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne prièa ništa dobro ... I tu smo gde smo ...
Svi znaju za sluèaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu ...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako veæ ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao ... Uðe u pogrešan vagon, siðe stanicu pre, ili kasnije ... Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom æe pristati ...
"Biti il’ ne biti, pitanje je sad. Biti konj pa cutati, ili ne bit konj. Nego magarac. Pa odgovoriti... Dilema i ne pruza neke mogucnosti, ali, kad vec do nje dolazimo, priznajem da sam cesce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar. Pa sta? Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato sto tegli,rmbaci i dopusta da ga jasu. Ja sam za magarca. Gore navedeni je, doduse, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali to se desava svakoj licnosti koja ne dopusta da prave konja od nje"
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
"O, da povredio sam je. Nisam to hteo da priznam ni sebi, a još manje njoj.Izgubio bih sve bitke tim priznanjem.A ovako, ne priznajuæi ni njoj, ni sebi, gubio sam dve najvažnije stvari u životu...Nju i sebe..."
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
" Ali ona se katkad tako lepo smeši, pa mi pet minuta u njenom društvu bude kao da sam dobio na loto. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema veæeg i jaèeg stvorenja od mene.. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je trista. Kad hoæu tu jednu "
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
"Do pepela se i stize jedino preko vatre. Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena. Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce. I onda ce znati. Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije. Uzdahnuce, predosecam? Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi... Bice sama, nadam se? Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina. I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se... Uceci se kako cu najbolje voleti nju... Kada je konacno nadjem ...."
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
... Njen smeh je glasniji, njen bes strasniji, u svakom našem ehu Ona odzvanja kad ja uveliko utihnem, meseèina se veselo sanka po svili njene kože dok tu, odmah pored, tama u kalupima mojih bora izliva strune za svoju melanholiènu lutnju. Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlaèim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja veæ odgledao, i da joj sebièno preprièavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja èezne da proèita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim peæinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam ðavo æe ga znati?
No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine... Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajuæi da æu i ako me oslobodi nositi njen žig, da æu se ubuduæe i raðati s njim, kao s neobiènim mladežom na mišici...
Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima deliæ natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...
... Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreæe nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je veæ crna magija, i kap jednog u drugom èesto je premalo, a dve kapi èesto su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, èarobni i nevidljivi æup u kom se muækaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Æupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozaèki, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se taèno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Æupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajuæi da ga koristiš, sam razbiješ...
Više ne prolazim ulicom Dositejevom. i nemam pojma kad neko pita gde je to Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka nikad ja nisam brojao.
----------------- "Kažu da je svako svoje sreæe kovaè,samo što sudbina daje jednom i èekiæ i usijano gvožðe a drugi ga mora kovati èesto hladno a èesto i golom pesnicom"- filozof Božidar Kneževiæ.
Ja sam samo hteo da je Volim, u Novom Sadu, na Dunavu, gde je postojao jedan stari gvozdeni most, preko kojeg je prelazila nekad, raspustajuæi one svoje kose, kao mrežu svilenu u koju su se hvatale vlati meseèine, kao glupe deverike, ja nisam hteo da menjam svet, meni je ovaj bio dobar ... Hteo sam samo da je Volim na Novom Sadu, na keju, gledajuæi u tvrðavu, koja je poražena, posle toliko godina ... I ljubeæi je, pod onim mostovima ... Kojih nema više ...
Iz naizgled prozaiène popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj puèini svoje tajanstvenosti... A more ume nemilosrdno da se primiri... Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... Ali deliæi Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta se desi... U meni æe zauvek ostati ona so...
Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog ... Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novèanice Ljubavi ...
Èega se ja ono navodno najviše plašim? Visine! Eh, kakva bi sad šala bilo otplesati valcer na rubu strmog krova i verati se kao senka Petra Pana po klimavim štanglama soliterskih balkona, samo... Samo kad bih znao da je to put do nje...
Dugo se šuska, i veæ se èinilo da je sve fama, o tom... k’o stara puška prvo se dimilo a onda grunulo k’o grom... još nisu pustili tu vest u etar, ali proneo se glas k’o vetar... To se èekalo kad-tad al’ eto izvesno je sad osmeh se vratio u grad... sprema se fešta, silazi s kulice, podesi srce na lupkanje tu si bar vešta da sludiš ulice kad uzmeš one cipele za cupkanje u tvom ogledalu je lik, iz bajke,za kim zvone daire i balalajke? ono što je grajilo ono što je sjajilo samo se pritajilo...
u tvom ogledalu je lik iz snova ona stara alias k’o nova uz tvoj korak okretni taj karneval pokretni èitav svet je mažoret po rubu duge hodati na dlanu mraz zapupiti, šta još o tebi dodati da te je lako prodati al’ te je teško kupiti... uz grivu vetra poleæi, sa svojom senom naæi sklad, sudbinu sebi proreæi i biti povod ponekad da osmeh navrati u grad...
podigni prstiæ, docrtaj smajlija na svaki turobni lik... to je tvoj krstiæ, tvoja amajlija koja te izbavlja od svih... u tvom ogledalu je lik, iz mašte, èujes fanfare i pleh, ma neka prašte... zapis je u runama, magija u strunama, praznici su u nama...
u tvom ogledalu je lik iz snova ona stara alias k’o nova uz tvoj korak okretni taj karneval pokretni èitav svet je mažoret po rubu duge hodati na dlanu mraz zapupiti, šta još o tebi dodati da te je lako prodati al’ te je teško kupiti... uz grivu vetra poleæi, sa svojom senom naæi sklad sudbinu sebi proreæi i biti povod ponekad da osmeh navrati u grad...
po rubu duge hodati, na dlanu mraz zapupiti, šta jos o tebi dodati da te je lako prodati al’ te je teško kupiti uz grivu vetra poleæi, sa svojom senom naæi sklad sudbinu sebi proreæi i biti povod ponekad da osmeh navrati u grad...
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
Sa svim što mi je priredila mogao sam da se nosim. A onda je prestala da me Voli. I tu sam izgubio svaku bitku ...
----------------- ... Maybe some women aren’t meant to be tamed ... Maybe they just need to run free until they find someone just as wild to run with them ...
Bogu fala, noæ je zvezdana, Dok malenom laðom brodarim. Od Beèeja pa do Bezdana, Velikim Kanalom.
Ja sam ovaj vek odvojio, Da ti služim i gospodarim. Staru robu sam raskrojio, Ne šali se šalom.
Plava sokla i biber crep, Ume život da bude lep Da smo zdravi i da je nama Ljubavi, (Da je nama Ljubavi) Nema se kad za žaliti, Nemoj se sad uspaliti, E, Moja Ti, nemoj da Ti moram faliti.
Dokle æeš se samo srditi, To što radiš veæ sramota je. Dokle æe te mati grditi, Što bez posta postiš.
Besno baš uz kanal širiš veš, Tvoj bicikli pokraj plota je. Ajde, pogledaj me ako smeš, Nije red, da prostiš.
Plava sokla i biber crep, Ume život da bude lep Da smo zdravi i da je nama Ljubavi, (Da je nama Ljubavi) Nema se kad za žaliti, Nemoj se sad uspaliti, E, Moja Ti, nemoj da Ti moram faliti.
Mesec ko oreol s fresaka, Na reveru srce, kao broš. Kuæica u senki bresaka, Ne znam šta bi htela još, ajmo sad
Plava sokla i biber crep, Ume zivot da bude lep Da smo zdravi i da je nama Ljubavi, (Da je nama Ljubavi) Nema se kad za žaliti, Nemoj se sad uspaliti, E, Moja Ti, nemoj da Ti moram faliti.
Nema se kad za žaliti, Nemoj se sad uspaliti, E, Moja Ti, nemoj da Ti moram faliti.
----------------- ... Maybe some women aren’t meant to be tamed ... Maybe they just need to run free until they find someone just as wild to run with them ...
Ljubav ne pobeðuje, nijedna od stotine. To su samo drevne zablude, više izmišljotine, Maslo ludih pesnika, prevejanih lisaca, raznih muzikanata, glumatala i pisaca.
Znam, Ljubav ruši zidine ponosa i taštine, ali bajke da pobeðuje to su budalaštine! Lako je izigraju, kao trsku slome je, nikoga ne porazi sem onoga u kome je.
Romeo i Julija pravila su kršili, sitnim slovom poèeli pa krupnom taèkom tu prièu završili. Na vernost se zakleli, samo srca sledili, da je tužno - tužno je al’ nisam ubeðen da su pobedili.
Ljubav je tek akrostih, refren stare arije, takvi nikad ne pobeðuju ma to su koještarije. Utvrda bez stražare, poharama krunjena, naivna i ranjiva, zanesena i zbunjena.
Orfej se oglušio o pretnje i pridike, davni hades prošao pa opet ostao bez Euridike. Nesretna Karenjina, crni zar na auri, inicijal Puškina zorom ugraviran na kobnoj èauri.
Eeej, okraj oka tinjaju mali zlatni grumeni, daj mi Bože stih da utešim jedan nosiæ rumeni. Pa da, Ljubav nosi dolamu od vilinskog prediva i možda ne pobeðuje-al’ je zato nepobediva!
----------------- ... Maybe some women aren’t meant to be tamed ... Maybe they just need to run free until they find someone just as wild to run with them ...
Kad pijem ne preterivam, nit’ volem nit’ preferiram al’ mi se desi ...
Svega se tako nakupi pa tamburama mangupi, prepreèe put Krenu duboki uzdasi, i plitke filozofije do kraja onaj bicikli u svakoj strofi je par bulki meðu žarama i jedna "žoržet" marama
Tih dana sve se svodilo na prièe dal’ je rodilo bolje neg’ lane? Sretni su ljudi ratari, njima su neki atari nebo i svet
Beše to carska godina, prava se moba probrala da ne bi jutra ta banda bi zvezde obrala A meðu svim tim šarama i bela "žoržet" marama
Sva vina sad su opora Bez slasti i bez otrova U njima Istina je puna klevete
A pelin, Tamjanika, Taj spokoj, Ta panika Tek digod U berbi pedesetdevete
Sva vina sad su opora bez slasti i bez otrova U njima Istina je puna klevete A pelin, tamjanika, taj spokoj, ta panika Tek digod U berbi pedesetdevete
Teki digod u berbi te i te Tek digod, ih
Geni su staro èokoæe U meni slutnja cvokoæe pred svakom sreæom Vrag ume Boga spopasti Pa èašom grad upropasti onol’ki trud Kog èaša prvog rampasa na mladi mesec opije Taj posle spadne na loše i gore kopije Al sve se kupi parama Jedino ne Ta Marama
Sva vina sad su opora Bez slasti i bez otrova U njima Istina je puna klevete A pelin, tamjanika, taj spokoj, ta panika Tek digod, u berbi pedesetdevete
----------------- ... Maybe some women aren’t meant to be tamed ... Maybe they just need to run free until they find someone just as wild to run with them ...
Precenio sam život kao što precenjujem sve i svakoga ... i neki misle da se nepotrebno rasipam plaæajuæi prevelike cene na sve strane ... ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija ... Ne ... Ne, uvek.. Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima..
----------------- ... Maybe some women aren’t meant to be tamed ... Maybe they just need to run free until they find someone just as wild to run with them ...
Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine, izdrobila je pod prstima deliæ natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi ... Tim trunèicama dodala je troprst pepela prvog lista spaljenog te jeseni, dve kapi mleka iz stabljike poslednjeg miholjskog maslaèka, i još ponešto, što je ipak njena tajna, i smuækala mi naroèiti Èaj Od Strahova, spasonosni protivotrov za sve one opore Jabuke Ravnodušnosti koje su zle èarobnice godinama ostavljale u mom prozoru ... A usput me je i zauvek omaðijala tim napitkom
----------------- ... Maybe some women aren’t meant to be tamed ... Maybe they just need to run free until they find someone just as wild to run with them ...
Tih dana pozirali su za plakat Ljubavnog filma ... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i kotrljajuæi se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobièajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani, šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje prièali i prièali ...
----------------- ... Maybe some women aren’t meant to be tamed ... Maybe they just need to run free until they find someone just as wild to run with them ...
Prièaæe ti jednom možda, kako sam ja bio... Štošta... Pile moje... Paèe moje malo... Mudrovaæe, Badavani... Kad me nema da se branim... Da sam blizu... Ne bi im se dalo...
----------------- Kada gubis, nemoj izgubiti pouku koju mozes iz toga izvuci
Ðorðe Balaševiæ “Nekima se èini da su moje pesme sve iste ... Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.... Nismo svi svemu dorasli ...”
Du ikke har nok privilegies at svare i dette forum.
...od Vardara moja raja, do Triglava nema kraja... 
