Ti si znao sve o meni.Moje tajne.Moje misli.Tebi sam poveravala sto ni roditelji negde o meni ne znaju.Tebi sam se odvazila i do kraja otvorila.Tebi sam i u najvecem poverenju ispricala za nesto sto je jak trag na mene ostavilo pre 6.godina.To znas samo ti.Pitam se, da li ikada progledaces mojim ocima.Videti u njima koliko mi je to sve bilo tesko ostaviti iza sebe.Osetila sam da ti mogu sve reci, da me upijas pogledom, recju,dodirom.I to zauvek ostaje nesto najlicnije sto imam.Zato se valjda tako prazno osecam sada.Nije ostalo nista.Imao si me potpuno.Na dlanu.U snovima.Imao si me na najdivniji nacin,kako umeju voleti ciste duse.Imao si moje otkucaje.Uzdahe.Osmehe.Reci.Beskrajnu lepotu.Istinski jesi.Licno ti.Najlepse modre oke. Ostaje zapisano u vremenu.
Volela bih da sma ja umela ovako nešto napisati...ali nisam, ali je ipak božantsveno lepo i naprosto predivno meni....kao da ga je sama moja duša satkala.
Kako dobro napisano, da citiram...."Jednostavno, nekada mi se èinilo da je savršeno poznavati savršenu osobu poput tebe, ali na kraju shvatih da to savršeno poznavanje savršene osobe ipak traži da i ova druga strana bude savršena.. Nažalost, ja nemam takav pedigre.. Ja sam neko sasvim obièan, manje bitan.. Samo jedna mala duša na ovome svetu, ali opet, ja sam neko ko je ceo svoj svet video u tebi... "
I ne kaže zalud Balaševiæ: "Bila je tuzna i rasminkana, ali mene nije moglo prevariti to sto je izgledala kao polovni andjeo. Znao sam da nema polovnih andjela. Ima ih samo umornih. "
Ja sam bila umorna, od loših stvari, ljudi, loših trenutaka, a opet tako, tako vedra...ali da imam svo vreme sveta, kao što nemam...i da imam èaroban štapiæ kao što nemam...i da mogu vratiti sve unazad, kao što ne mogu, i da nisam umorna od tebe, jer me bolelo sve, jer me boliš najviše...da živim 150 godina kao i da danas zadnji dah udišem, ja opet bih uèinila isto. Vredelo je.
Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biæe romantièan. Nemoj da piješ iz moje èaše. Dobiæeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, èoveèanstvo ...
Ima dana kad je život lep, ispunjen, pun ljubavi i nežnosti... Kad cvetaju ruže, kad mirišu porodièni ruèkovi, kad deca cièe od sreæe, kad je život leeeeeep... Ima dana kad je smor, kad je vazduh težak, novèanik prazan, deca bolesna, posao škripi, prijatelji zauzeti.. Kad ideš i šutiraš nevidljive kamenèiæe i govoriš - biæe bolje... A ima... dana, kad se odjednom sve strahovito zgusne u neki teški tupi bol, i kad sve što jesmo i sve što živimo dobija neki opori ukus, i sve se cepa kao akvarel na tankom papiru.. I što vise lepimo, to izgleda sve ružnije, sve tužnije, dok na kraju ne držimo u rukama samo jeftinu zakrpljenu poderotinu sopstvenog života.. I šta se tu može??? Pasti na kolena, i kao dete plakati ,dok ti kiša lije niz lice.. Ne možeš...šta bi rekao svet.. Tražiti utehu preveæi se da je sve u redu.. Ne možeš...jer niko od svog bola nije pobegao.. Možeš otiæi pored reke, i pustiti da voda opere sve te nesuglasice, sve kompromise, sve tuge, sve svaðe.. Možeš zatvoriti oèi, i svo svoje biæe izolovati od spoljnjeg sveta.. Zaroniti u sebe kao u vir, i negde na dnu tog svog mulja, leži odgovor za hrabre: Biæe sve u redu....
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Da kopam sebi oèi, kad tebe više nema, nista mi to ne vredi, kad nisam bolja žena... S pola se puta vratim kada mi dobro krene i dok do tebe svratim, nema veæ pola mene, znam al to sam ja... Ostavljam trag parfema, tamo gde mene nema, ja ne prestajem... U krvi glad za boljim sutra i posle svakog novog jutra, ja samu sebe ne poznajem.
Da sam vila moja krila nebi im’o niko osim tebe. Tamo gde sam bila, nisam imala ni mrvu, nista osim sebe. Možda je tako trebalo...
Ostavljam lažne suze, uzimam tuðe ruže, ja ne prestajem, nièeg se više ja ne stidim, al spustim pogled kad te vidim, da sam još živa tako sebi priznajem...
----------------- Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavièluk. A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a æutanje neznanje.
----------------- Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavièluk. A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a æutanje neznanje.
Još jedan sivi dan na nebu naslikan i kao da je svet tesan za mene još jedan korak do dna Ne znam gde si ti a ne znam gde sam ja U svakom sluèaju zvezde padaju A samo jedna zna koliko boli to šo je dobro i zlo nismo krivi za to ni ti ni ja
Nemirne noæi èuvam za sebe Dišem bez nade bez duše,bez tebe
Zadnja stanica pusta ulica sve je blizi put do kraja zida Još jedan korak do dna a nismo krivi ni ti ni ja
Ja znam da prestaje san ja znam da dan donosi oblake Za nas je prestalo sve Za nas je to samo seæanje...
----------------- Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavièluk. A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a æutanje neznanje.
Pusti da ono malo ljubavi što za mene ti još èuvaš padne sada na ovaj stih
Pusti bar jednu suzu baš da vidim pokaži mi tu mrvu ljubavi što trune u tebi
Iz jednog pogleda ja doznajem sve, zbog jednog dodira i to ubija me Ljubav se rodila i odvela te u neke tuðe i nemirne, al’ sretnije ruke
A još smo juèe kao jedno isti disali zrak, istim žarom sretne trošili dane
Jer kao, nema toga što bi nama stalo na put, al na kraju sve u tri rijeèi stane
Pusti bar jednu suzu, baš da vidim, pokaži mi tu mrvu ljubavi što trune u tebi...
----------------- Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavièluk. A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a æutanje neznanje.
