Dalje ne bih imao nista vise da ti javim Pijana od hladnoce subotnja noc se valja. Satovi su vec davno povecerje odsvirali. Dalje vise stvarno ne bih mao nista vise da ti javim. Jedino, Mozda to: da si ostala najlepsa medalja iz najlepseg rata u kome su mi srce amputirali. Gospodjice, ja nisam za tobom bio onako obicno, gimnazijski, zanesen. U meni je sve do tabana bilo minirano.
Usunjam se u tvoj jastuk kao tisina perja, kao trsave siske veceri mirisave od lisca, od mesecine na pescanim obalama, od uvele svezine oktobra, - bas tako se usunjam i slusam, slusam sta sanjas.
Nikome necu kazati. Ali hocu da znas: cuo sam, cuo sam sve sto sanjas, jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem, kao sto se kauboji razumeju u laso, kao sto se tvoj tata razume u politiku, kao sto se najveæi fudbaler razume u svoju veliku utakmicu, - tako se i ja samo u snove razumem.
U snove zbog kojih, kad se probudimo, gledamo nekud visoko, visoko, i rastemo, rastemo, produzujemo se kroz rukave i nogavice, rastemo, produzujemo se kroz oci i srce kao putevi, kao pruge, kao nevidljive sare pticjeg leta, daleko, daleko, bez Aladinovih lampi, bez cizama od sedam milja, osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.
Usunjam se u tvoj jastuk da ne znas, usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima, pokrivam te celu noc, a pre no sto se probudis ostavim ti na rukama toplim od sna, na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra, jer drugo nista i ne znam, samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko, kao pekari kifle, kao postari pisma velikom belom kocijom koja necu da ti kazem kako se zove, ali sam ces se setiti
Zbog svega sto smo najlepse hteli hocu uz mene nocas da krenes, ma bili svetovi crni ili beli, ma bili putevi hladni il vreli, nemoj da zalis ako svenes
Hocu da drzis moju ruku, da se ne boljis vetra i mraka, uspavana i kad kise tuku, jednako krhka, jednako jaka
Hocu uz mene da se svijes, korake moje da uhvatis, pa sa mnom bol i smeh da pijes i da ne zelis da se vratis
Da sa mnom ispod crnog neba pronadjes hleba komadic beli, pronadjes sunca komadic vreli, pronadjes zivota komadic zreli il crknes, ako crci treba, zbog svega sto smo najlepse hteli
Ukrašæu tvoju senku, obuæi je na sebe i pokazivati svima. Biæeš moj naèin odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neæu te sa sebe skidati. Na meni æeš se raspasti. Jer ti si jedini naèin da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno æemo plakati.
Zašivaæu te vetrom. Posle æu, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je èišæenje nekim. Ljubav je neèiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj naèin toplog. Obuæi æu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoæe.
Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka, snova, Daljine i snega... Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes...
Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda prava.
Cak i ako ne verujes, probaj toga da se setis. Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes, da odletis, da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta.
Mora druga da se nadje. Treca. Peta.
Mora u snu da se zadje na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja: do beskraja.
2.
Mora biti takve zvezde. Sto se cudis. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis.
Jednog dana, jedne noci, ne znam kada, ali znam tacno, izgledace nebo bez nje tako prazno, tako mracno.
I sva sunca, sve lepote i sve oci sto se jave, nikad bez nje nece biti sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna, sjajna. Kad je nadjes - sam ces znati. Sad je tajna.
Život je sve nešto iz poèetka. Juèe i prekjuèe sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede.
Pa èemu onda razoèaranja? Ako je jedna ljubav - æorak, Odmah se drukèije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih oèiju setiš i shvatis da letiš… divnije letiš.
Ko je to video da deèak pati? Da kunja kmezav i da plaèe? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jaèe. Ne da se vadiš. Ne da se tešiš. Veæ da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukèije vrede. Živi se svaki put iz poèetka. Živi se da se nikad ne pada. Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu veæ sada Stotinu zlatnih zvezda unapred èuje.
U meni veèeras jedna reka razbila ogromna brda daleka, muèi se, urlièe, razmièe klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i peèe i kroz oèi mi kipi i teèe.
U tebi veèeras ta ista reka èudno je meka. I èas je srebrna. I èas je plava. U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Zato su naše sreæe i tuge uvek drukèije istovetne
Nikad nemoj da se vraæaš kad veæ jednom u svet kreæeš. Nemoj da mi nešto petljaš. Nemoj da mi hoæeš-neæeš. I ja bežim bez povratka. Nikad neæu unatrag. Šta ti znaèi staro sunce, stare staze, stari prag? To je ono za èim može da se pati. To je ono èemu možeš srce dati. Al’ ako se ikad vratiš - moraš znati: tu æeš stati. I ostati.
Oèima se u svet trèi. Glavom rije mlako veèe. Od reke se deèak uèi ka morima da poteèe. Od zvezda se deèak uèi da zapara nebo sjajem i od druma - da se muèi i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija, opasno je kao metak kad u meni veèno klija i æarlija moj poèetak. A meni se u svet srlja. Stisnem srce. I zažmurim. Al’ kad poðem - neæu stati, jer jedino znam da žurim. Ne znam kuda. Ne znam zašto. Ne znam šta se tamo skriva. Znam jedino da ne mogu tu, gde - kako pružim nogu - vezuje me odmah neko, zauzdava i potkiva.
Opasno je kao munja. Opasno je kao metak kad u meni veèno kunja i muèi me moj poèetak. Zato bežim. Trèim. Tražim. Stvaram zoru kad je veèe. Nek’ od mene život uèi i da tepa i da teèe. Ja sam takvo neko èudo što ne ume ništa malo, pa kad krenem - krenem ludo, nestrpljivo, radoznalo... Ne znam šta me tamo èeka u maglama izdaleka, al’ ako se i pozlatim, il’ sve teško, gorko platim ja æu uvek samo napred.
izabel 22.05.2009. 23:12 izabel Seme sam, što èuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle. Ja ne upoznajem svet, veæ ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam još koraèao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što æe tek biti oblici.
Zato i izgledam izgubljeno i nespretno se osvræem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je èudesna igraèka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?»
izabel «Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi vam od svega ostalo tek nekoliko reèi, oljuštenih i èistih, lišenih nepotrebnog. Sve teže se odluèujem na upotrebu govora. Velika je to smelost i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i èudovišan jad, usuditi se kazivati.
Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišæa i oblaka. Èvrstina i grè planine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama. Miris sunca u semenju. Sve su to dostojanstva pred kojima sam postiðen i kad pogrešno slušam, a kamoli kad pokušam i da ih objavim reèima.
Da li sam ikada rekao za neko pošteno drvo: evo visokog drveta? Nisam, jer pazim šta govorim. Ako je pravo drvo, nije visoko, veæ veliko, i kad je na dnu ambisa.
Veliko ima dubinu, zato što raste iz sebe. Visoko mi je sumnjivo, zato što raste iz drugih.
Da li sam ikad rekao: ovo je velika istina? Ne, jedino sam rekao: ovo je veliko pitanje. Da li sam ikad rekao: ovo je veliki život? Ne, jedino sam rekao: ovo je velika igra.
Želeo sam, u stvari, da tu, gde izvire voda, proverim da li to zaista iz samog zemljinog èela izranja lik devojèice. Umesto slike u ponoru, èekala me je ona. Živa. I vrlo stvarna. Da, to je velika igra.
...nedavno je bila godisnjica smrti miroslava antica, a cesto se prisecam njegovih pesama u poslednje vreme ... uvek sam bio pre za prozu, i nisam neki ljubitelj poezije, i malo sta van citanke poznajem, ali Garavi Sokak je jedna od najranijih uspomena iz detinjstva, pamtim kako su mi citali te pesme pred spavanje....(tek nedavno sam skapirao da ih cale nije citao meni, vec sebi, naglas tongue.gif )...i stvarno ih volim....
Miroslavu Antiæu (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije poèeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antiæevsko, pesnièko u svom biæu. U samrtnom èasu, preteæi je digao glas nad svom mrtvaèkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antiæ sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naruèio Janikine tamburaše i "Pira manðe korkoro" ("Lutam sam po svetu").
Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antiæ se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajuæi opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "poboènim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antiæeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antiæevih knjiga. U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antiæ je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna liènost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiæu "znali sve" iz kafanskih prièa i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentiènog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Reènik Vojvodine". U njoj Antiæ nije èuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, oseæao moæ zemlje. Više od knjiga èitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja. Antiæ je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - èinio je to sa prevelikom strašæu. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Kreæuæi se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujuæi novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antiæ je znao da kaže: - Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreæe nego novinar. Zahvaljujuæi novinarstvu uspeo sam da obiðem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.
prepisao odavde.......
Miroslav Antiæ – In Memoriam
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antiæ Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom ženom leže u krevet na moje Roðene oèi Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu
I taj Antiæ što me je upropastio I kao Pisca I kao èoveka Dakle taj koji æe na kraju leæi u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro šta vam je boga mu Èoveèe Izgledate mi nekako bolesni A šta se izvinite za izraz baš njega tièe Kako je meni I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima kljuè od Mog ateljea
Ljudi taj me tera da èitam knjige petlja sa Mojim plavušama Dere se u mojoj kuci ogovara me svasta Laže Deca mi lièe na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tusira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige èini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se æebetom preko glave pustim brkove A on me I tu pronaðe u nekoj ulici Žolive U nekom bednom hotelu I vrati kuæi I rasplaèe me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene A ne njega Više ga voli više mu veruje I on to još kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgaðen Što moram da mu javno pozajmim oèi I dušu I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skoèio sa Petrovaradinske Tvrðave On je uskakao u ðaèke èitanke Kad me je doktor Saviæ leèio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade mešao se u moje snove Jedan licemer
Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neæu Trpeti I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene što pre jedini živeo
Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn. Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun. I nemam obiène sreæe. I nemam obiène grehove. Podeliæu s tobom sve bolesti i zdravlja. Zavoli moju senku što se tetura niz mokri dan. Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno: lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeh na rubu èaše, na cigareti, i blatnjaV hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Èak i kad ti se èini da ih mi nekud vodimo, one se smeškaju blago i nekuda nas vode. Biæemo tamo negde možda suviše voljeni, potpuno neprimetni, ili javno prokleti
Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih oèenaša, vršidbenu i zadušnièku, smeðu kao devojaèke pletenice, tu zemlju èardaša, èaša i bezemljaša, gde su služili bdenija i ljude za glavu skraæivali, gde su starice tepale i pragove branili golim šakama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli, pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, tu Vojvodinu bogomojaèku, i bezbožnièku, i vinsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav volim je, jer svi smo široki i obièni kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica veèito æe lepršati nad našim umornim glavama.
I volim je prosjaèku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, èas raspusnu, èas pitomu, i birtijašku, što osvanjiva štucajuæi pod stolovima, pa Vojvodinu beèku i varmeðsku, sa tuðim barjacima pred èetama, K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnièka smrt u koporanima i zajednièkim rakama, ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu, obešenu o bandere, probušenu po èelima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela proleæe selima, volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. Prskajte kajsije zvezda z kosi drveæa njenog. Uvek æe biti krovova pozadi krova svakog, jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga, kad nisi gola beda, u dronjcima i plaèu, ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga, ti što si dugovala i naplatila raèun, nazdravlje, diži èaše, razbij astale šakom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te što si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti, ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški, ti, ljuljaško i rako - žut, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, maðarski, totski, vlaški, makedonski i lièki, preko dalekih njiva, i voleæu te uvek, krvavo moje odojèe i sreæo nova, jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaæa, od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
- Jesam tvoje Najtvoje. - Da ti sviram u ušima? - Da mi kupiš dve firange od cica. Al’ da budu na cvetiæe.
- Da zakaèim viljuškama na ragastov od pendzera.
- Da me mrze sve komšije.
- Da ja imam samo tebe. - Da ti imaš samo mene.
- Da ne udje ni Mesec ni Sunce. Da u sobi bude jedna crkva. Da gledamo kroz taj pendzer, kroz taj pendjer pun cvetica, da je život nešto naše, najnaše.
- Da je život nešto tako lepo kao u samoposluzi "Zvezda".
"...U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise. Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale. Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni druagima sta nas je to tako vezalo...
Nikad nemoj da se vraæaš kad veæ jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoæeš-neæeš.
I ja bežim bez povratka. Nikad neæu unatrag.
Šta ti znaèi staro sunce, stare staze, stari prag?
Tu je ono za èim može da se pati Tu je ono èemu možeš srce dati. Al’ ako se ikad vratiš moraš znati tu æeš stati I ostati.
Oèima se u svet trèi Glavom rije mlako veèe Od reke se dete uèi ka morima da poteèe.
Od zvezda se dete uèi da zapara nebo sjajem. I od druma da se muèi i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi veèno klija i èarlija tvoj poèetak.
Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al’ kad podješ - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud æeš. Ko zna zašto. Ko zna šta te tamo èeka. Ove su zelje uvek belje kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi veèno kunja i muèi se tvoj poèetak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio.
Zato leti. Sanjaj. Trèi. Stvaraj zoru kad je veèe. Nek’ od tebe život uèi da se peni i da teèe. Budi takvo neko èudo što ne ume nista malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo èeka u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš, il’ sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred.
- Jesi l cuo da ce sutra padati dinari s neba? - Nisam
- A jel verujes da ima tica sto donosi kolace? - Ne verujem.
- Jesi l cuo da ima negde gde je stalno leto? - Nisam.
- A je l verujes da u radiju zive mali ljudi? - Ne verujem.
- Mars odavde iz naseg sokaka, kad ne umes da sanjas. Da te pokrljam na pola - kao lebac. Eto!
----------------- -------------------------------------------------------------------------------- "Nije važno protiv kolike sile se boriš, veæ kakvu Svetinju braniš" ******** ******* ********* ******** ******** ******** Snaga Èopora su vukovi, a snaga vuka je Èopor
Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraæam Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam jos uvek ona mera po kojoj ti znaš ko te voli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko plaæa?
Da li sam još uvek meðu svim tvojim životima onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saæa.
----------------- -------------------------------------------------------------------------------- "Nije važno protiv kolike sile se boriš, veæ kakvu Svetinju braniš" ******** ******* ********* ******** ******** ******** Snaga Èopora su vukovi, a snaga vuka je Èopor
Sve èešæe mi se dogaða da oko sebe zapažam obilje neèeg poloviènog èemu se odaje poèast. Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.
Možda prenaglo rastem. A možda prenaglo raste ovaj svet oko mene i gubi oseæanje pravednosti i obraza. Nešto nije u redu.
Recimo: vidim poèetak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Oseæam, treba drukèije. Prepoznam starost novog. Jalovitost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnosti i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i kraða.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo zapoènem.
----------------- -------------------------------------------------------------------------------- "Nije važno protiv kolike sile se boriš, veæ kakvu Svetinju braniš" ******** ******* ********* ******** ******** ******** Snaga Èopora su vukovi, a snaga vuka je Èopor
Ili mi kažu: ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim: ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: « Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushiæen, nemoj to da mu kvariš. Što više njih u zabludi, sve više si u pravu».
A ja tako ne mogu . ...
........
----------------- -------------------------------------------------------------------------------- "Nije važno protiv kolike sile se boriš, veæ kakvu Svetinju braniš" ******** ******* ********* ******** ******** ******** Snaga Èopora su vukovi, a snaga vuka je Èopor
velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici ja imam samo san, obican malecki san u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici
u zoru od svega toga citavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivicene zelenim
i uopste, zvedo i ptico, uopste - celi svete, divno je kad se u nama cekanje javi, pa se od toga na usni nesto rumeno isplete i nesto graorasto i zeleno u glavi
Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica brbljiva,sveznajuca prozracna kao svjetlost. Hoces li da cujes caroliju prisapnula mi je cucoravo i dotakla mi kljunom rame i krajicak uha. I,rekla mi je caroliju: najvazniju na svijetu to je umjeti vidjeti vjetar i cuti snijeg kako pada umjeti dotaci prstom sumrak na prvom uglu i osjetiti na usni sanjivi ukus mjesecine. Ja se samo osmjehnuh lijepoj dugorepoj ptici jer i ja imam caroliju najvazniju na svijetu. To je vidjeti necije lice i cuti neciji govor dok jedno veliko ljeto napusta ove ulice i ostavlja za sobom zute pecate lisca po plocnicima u krosnjama i u sjecanju..
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, veæ kao svetlosni znak?
Zovem se slièno odjeku. Ne neèeg što je bilo, ne neèeg što je sada, ne neèeg što se priprema.
Odjek sam svega zajedno.
I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio. Zoveš se kao pamæenje onoga što æe nastati. Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuðuju moguænosti da sutra zaprepaste i zapanje mirnoæom svoga unutra.
I mirnoænom svoga spolja.
Šta je, uopšte, ime?
Ono je naša moguænost da letimo kroz prostore kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja veštinom poverenja i majstorijom nade.
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, veæ kao boja života?
Naèinjen od iskonske vatre, misleæi je, ja plamtim. I èuvam u tom požaru naèin paljenja zvezda. Otud i takve èarolije u dubini mog oka.
Da li sam svuda gde su mi tragovi, Ko zna s èim sam se spajao, A nisam ni takao?
Možda sam boravio i u svom životu, Možda postoje izvesni znaci, Ali kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno. Sa mnom je opasno iæi, ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe Sve èešæe mi se èini Da nisam nikakav oblik Veæ da slobodno jedrim kroz sopstveno Pijanstvo – prepušten sunèevom vetru Odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno, Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom, poseban sluèaj samoæe. Ponekad izmislim sadašnjost, Da imam gde da prenoæim. I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim, Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno, Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim uèenja koja mene shvataju. Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje. Teško je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno. Sa mnom je èudno èak i umreti, jer ja se ne završavam.
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, mozda ce i u tebi odjednom nesto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmisljao o tome sta znaci ziveti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama maste u mladost hrabro se popni. Tamo te ceka ona lepa, al lukava duga. I zivi! Sasvim zivi! Ne grickaj kao mish dane. Siroko zvaci vazduh. Prestizi vetar i ptice. Jer svaka vecnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodas sve vise ti je uzan i osmeh sve tisi i tisi i nekako iskrivljen. Zato zivi, al sasvim! I ja sam ziveo tako. Za pola veka samo stoleca sam obisao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Vecno sam isao. Isao... Ispredi iz svoje aorte pozlacen konac trajanja i zashij naprsla mesta iz kojih drhte cudenja. I nikad ne zamisljaj zivot kao uplasen oprostaj, vec kao stalni docek i stalni pocetak budenja.
Hiljade šarenih riba lepršaæe mi kroz oko. I zemlja æe me skriti. I korov æe me skriti.
A ja æu za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, veæ samo trenutnih granica.
Jedriæu nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaæu ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore buduænosti lepotom nevidljivih krila.
I kao neèujno klatno zaljuljano u beskraju, visiæu sam o sebi kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeæu u mestu, a stizaæu i nestajaæu u vremenu.
Odmoriæu se od sporednog kao galaktièka jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava?
Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neæe ugasiti ni skratiti.
Samo æu, obièno tako, jedne sluèajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se oèiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što poèinim, osumnjièen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, veæ novom, veæom ljubavlju i život ne gasim smrtima, veæ neèim drukèije živim.
Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj muèiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja.
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Zar to ne lici na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbu- nju. Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata, i posle desetak koraka vec ho- das po nebesima.
Plavi èuperak obièno nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan èuperak plavi zamislite gde? - U mojoj glavi. Kako u glavi da bude kosa? Lepo. U glavi. To nije moj èuperak plavi, veæ jedne Sanje iz šestog "a" Pa šta? Videæeš šta - kad jednog dana èuperak neèije kose tuðe malo u tvoju glavu uðe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo - malo... pa pocrveniš, pa grickaš nokte i kriješ lice pa šalješ tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se muèiš, pa uèiš - a sve koješta uèiš. Izmešaš rotkve i romboide. Izmešaš nokte i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ruène radove. I tropsko bilje. I stare Grke. I lepo ne znaš šta æeš od muke. Sad vidiš šta je èuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od deèaka- pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka.
----------------- If you hate me, you’re the looser, not me
Da li je istina ono sto pise u Kalevali: “Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?” Da li je istina ono sto govore u Basri: “Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te”.
Neko je negde rekao i hvala mu: “Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek. Nema male srece i male bolesti. Nema male kradje i male smrti. Nema malog rata niti malog postenja. Nema maloga prijatelja i male tajne.
zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi, i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni daleko negde u nepovrat
mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo, da ti milujem kosu i budem nezan prvi, pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi
nikad zbog tebe necu ici da trazim rum, ni da napisem najbolju pesmu kraj case ne placi za mnom kad se vratis niz drum ne masi ... ni ja necu da masem ....
"U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «. Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra".
Svemu æe probati da te iz knjiga nauèe. Možeš nauèiti da izgovaraš laž kao istinu. Da izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš žalost i sreæu.
Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.
Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš sažaljenja, ili da nemaš milosti. Nauèiæe te da budes èak i pomalo darovit, tek da bi kunjajuæi proživeo svoj vek.
Sve se, sine moj, može nauèiti iz knjiga, osim èetiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva buduænosti i umetnosti strpljenja.
Smatram velikom slabošæu i stvarno bih bio potišten kada bih sve ovo što oseæam, morao da ti objašnjavam hudim jezikom èoveka: reèima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obiène stvari, koje su mnogima tajna. “Najèvršæa vrata su ona koja su širom otvorena, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoji govor koji æe neko otkriti sutra, a možda niko neæe ni pokušavati da ga otkrije. Ali ti ga veæ sada moraš obuhvatiti mislima. Jer to je jezik znaèenja, a ne dijalekt naziva. Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moæ moæi. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja, … postoji i ljubav ljubavi, sine moj. Sve se reðe usuðujem da izgovaram reèi, jer uvek znaèe drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleða. Takvo je moje æutanje s tobom ove noæi. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor meðu nama civilizacije protozoa, epohe virusa, æelije stena i vazduha, i ustavljena koža vode i veènosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili. Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reèi odgovora. Znaèi da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju reèima, a vole æutanjem.
Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka, snova, Daljine i snega... Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes...
Plavi cuperak obicno nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan cuperak plavi zamislite gde? - U njegovoj glavi. Kako u glavi da bude kosa?
Lepo. U glavi. To nije moj cuperak plavi, vec jedne Rade ... Pa sta?
Videces sta - kad jednog dana cuperak necije kose tudje malo u tvoju glavu udje, pa se umudris, udrvenis, pa malo - malo... pa pocrvenis, pa grickas nokte i krijes lice pa saljes tajne ceduljice, pa nesto kunjas, pa se mucis, pa ucis - a sve kojesta ucis.
Izmesas rotkve i romboide. Izmesas nokte i piramide. Izmesas leptire i gradove. I sportove i rucne radove. I tropsko bilje. I stare Grke. I lepo ne znas sta ces od muke.
Sad vidis sta je cuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od decaka- pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda æe u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad mislio šta znaèi živeti?
Ako ti jave: umro sam evo šta æe biti.
Hiljadu šarenih riba lepršaæe mi kroz oko.
I zemlja æe me skriti. I korov æe me skriti. A ja æu za to vreme leteti visoko... Visoko.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava može da bude sutra koren breze il’ trava?
Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i èudno drag.
Noæu, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.
Zbog svega sto smo najlepse hteli hocu uz mene nocas da krenes, ma bili svetovi crni ili beli, ma bili putevi hladni il vreli, nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku, da se ne boljis vetra i mraka, uspavana i kad kise tuku, jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes, korake moje da uhvatis, pa sa mnom bol i smeh da pijes i da ne zelis da se vratis.
Da sa mnom ispod crnog neba pronadjes hleba komadic beli, pronadjes sunca komadic vreli, pronadjes zivota komadic zreli. Il crknes, ako crci treba, zbog svega sto smo najlepse hteli.
----------------- We have only magic, and this is tragic...
Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu? U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zasto se nismo sreli nikad?
Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Al’ ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci-prosla.
Ne znam. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli.
Da,mora da je tako
----------------- We have only magic, and this is tragic...
Ušunjam se u tvoj jastuk kao tišina perja, kao tršave šiške veèeri mirisave od lišæa, od meseèine na pešèanim obalama, od uvele svežine oktobra, - baš tako se ušunjam i slušam, slušam šta sanjaš.
Nikome neæu kazati. Ali hoæu da znaš: èuo sam, èuo sam sve što sanjaš, jer drugo ništa i ne znam samo se u snove razumem, kao što se kauboji razumeju u laso, kao što se tvoj tata razume u politiku, kao što se najveæi fudbaler razume u svoju veliku utakmicu, - tako se i ja samo u snove razumem.
U snove zbog kojih, kad se probudimo, gledamo nekud visoko, visoko, i rastemo, rastemo, produžujemo se kroz rukave i nogavice, rastemo, produžujemo se kroz oèi i srce kao putevi, kao pruge, kao nevidljive šare ptièjeg leta, daleko, daleko, bez Aladinovih lampi, bez èizama od sedam milja, ošamuæeni od bajke koja se zove detinjstvo.
Ušunjam se u tvoj jastuk da ne znaš, ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima, pokrivam te celu noæ, a pre no što se probudiš ostavim ti na rukama toplim od sna, na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra, jer drugo ništa i ne znam, samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko, kao pekari kifle, kao poštari pisma velikom belom koèijom koja neæu da ti kažem kako se zove, ali sam æeš se setiti.
... Zamislite tu nesreæu kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i sveèan i uspravan, nego vam stalno zavidi šte ne zna da bude VI ...
... Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najteze otire. Hrabrost je: umeti poceti. Jos veca: umeti prestati.
Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom, a ne ukusom usana.
Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeca. Nije vazno sta nosis , nego kako ti stoji. Prekini sa oblacenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras, sanjaru nad sanjarima. Govor je umetnost budnih.
Nikad nemoj da se vraæaš kad veæ jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoæeš-neæeš.
I ja bežim bez povratka. Nikad neæu unatrag.
Šta ti znaèi staro sunce, stare staze, stari prag?
Tu je ono za èim može da se pati Tu je ono èemu možeš srce dati. Al’ ako se ikad vratiš moraš znati tu æeš stati I ostati.
Oèima se u svet trèi Glavom rije mlako veèe Od reke se dete uèi ka morima da poteèe.
Od zvezda se dete uèi da zapara nebo sjajem. I od druma da se muèi i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi veèno klija i èarlija tvoj poèetak.
Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al’ kad podješ - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud æeš. Ko zna zašto. Ko zna šta te tamo èeka. Ove su zelje uvek belje kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi veèno kunja i muèi se tvoj poèetak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio.
Zato leti. Sanjaj. Trèi. Stvaraj zoru kad je veèe. Nek’ od tebe život uèi da se peni i da teèe. Budi takvo neko èudo što ne ume nista malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo èeka u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš, il’ sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred.
Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj. Niko nije tako sreæan i nesreæan kao ja, brate moj.
U jednom selu kojeg nema, u jednoj ulici koja još ne postoji, pred jednom kuæom koju još ni sazidali nisu, na jednoj klupi što samo zbog mene èeka da tek izraste kao drvo,
sedim tako svako veèe i sviram u jednu tamburu koju nemam nekakvoj divnoj deci koja još nisu rodjena, a vole i mene i tebe onako - kako mi to hoæemo.
Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj. Niko nije tako sreæan i nesreæan kao ja, brate moj.
Ako misliš da se šalim, nemoj da mi veruješ. Ako misliš da ozbiljno govorim, naseo si,brate.
----------------- We have only magic, and this is tragic...
Volim te kao sveži beli zalogaj seljaèkog znoja i truda i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici. Proæi ce proleæe kao san razbarušen i èudan što lièi crvenoj ptici.
Doleteæe i odleteti danas sva cvetanja. Biæemo i meki i okoreli, i u radost i u setu æemo zaroniti. Izgaziæu tvrdim usnama tvoja ramena detinja, a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...
Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. Izgubiæemo se u njemu i opet dohvatiti. Ima u nama srce, u krpe smeha i plaèa vezano. Kako æemo se iz sebe vratiti?
Proæi ce proleæa ... Ona nose trave i cvrkutanja. Ona nose mir od kog se ruke ježe. Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja, tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.
Mir radi buduæih nemira, radi ludovanja, na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka, pa da dugo zvezdama mašem i odzvanjam prepun kikota i cvetnih naramaka.
Volim te. Eto. A nebo je u proleæe plavo kao nešto èega se nikad setiti neæu. Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleæu.
Ovde se smatra èašæu i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošæu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. " "Ko je taj što je pucao? Èime je vukao oroz: mržnjom, strašæu ili zavišæu? " "Neka beže pastiri, gonièi karavana i zbunjeni hajkaèi. I ja sam vuèjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i žigošu.
Vuèe, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguæe, a nepoznato – naš zavièaj. "
"Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od roðenja se muèimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde poèinje zagrljaj.
I odjednom sam shvatio: postoje reèi bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao da te zaèikuju da nešto neæeš uspeti, a ti probaš i uspeš.
Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. A ti se èvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe èarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika èudesna znaèenja svega što izgleda isto.
Reèi su iskraæale. I iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo smisao kao èudo svih èuðenja.
Ponekad mi se uèini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konaèno, evo me ... ako podignem oèi, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje. Možda je to i sreæa. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neæe moæi završiti. Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo oèima. Postoje u meni mnoga, neverovatna èula. Èula vode i vazduha, metala, ikre, semenja, ... Oni koji me sreæu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mièem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Èinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveæe, neko sa strane, neupuæen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Èak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjaè. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraæivanja u taèku i produžetka u nedogled ... Ja ne upoznajem svet, veæ ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koraèao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što æe tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvræem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je èudesna igraèka. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem ...
Saèuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su godina pred tvojim oèima kao jedan jedini dan." Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao što je leptiru roðendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveèe, baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjaèe.
... pesme æu uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva restoracija i naše veèerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.
Posle tebe æe ostati iste ulice, i deca sto uèe u školi da crtaju proleæe, i raznosaèi novina, i niko neæe za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim oèima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noæas kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klièu i pišu stihove o tvojim oèima i tvojoj kosi.
Naterali bismo i lišæe, i balerine u prestonièkoj operi i vašarske vrteške, i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.
Nije to nikakva bajka. Neka bezazleni zato zapuše svoje rumene uši i æute.
Zavoleli smo se, ponešto pseæi i svetaèki. zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektriènu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Isprièali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znaèi ... ljubav...
A detinjstvo je te noæi otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama. Knjigama punim slika, igraèkama i snovima.
Otišli su konvejeri masnica i odleteli listiæi presovanog staniola.
Svet je odjednom postao viši za jednu neznanu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad krošnjama, nad krovovima.
I samo malo dublji, za krišku naprslog bola.
Nežnost je bila lepljivo hranljiva kao želatin, dok je s mirisom znoja tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suviše ruku vezanih u sulude èvorove.
Paralisana noæ na podu uvlacila je vunastu njušku u rukave pidžame.
A zidovi su neprestano rasli, rasli, i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka. Samo, seæam se ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja, tako da je nisam ni prepoznavao više.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva u smolu, u krv, i u mleko.
U mraku izmišljenih šuma, u mraku zelenom od kiše, ruke su dobile krila i odletele nekud do bolesti daleko, do slepila daleko, da nam se ne vrate više.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan, sav loman, i sav ranjav.
Spavala je kao moja pripitomljena koza. Kao moji rskavièavi laktovi. Moje poderane nozdrve. I oprane žile na rukama.
Spavala je kao èuperci trske u moèvari. I kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokože okeana. Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otišlo iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oèi sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plišani medvedi savili male ruke cicanim musavim pajacima oko vrata.
Prièe su iz šarenih knjiga pobegle sasvim neèujno na neku dobru planetu, da sutra drugom kanu u oèi mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupèana kao narandža, sva meka, sva sitna, sva mlaka, ona je spavala u mom izgladnelom uhu i crepovima šaka.
Ljubav, koja se prvi put usnama kopa i siše, ima nesluæenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razdrešene pertle nespretnosti, i ružièaste okuke tek otkrivenog stida, i gleèere kristala neke predugo cekane stidljive terevenke.
Ona je, kad se proðe, to lekovito disanje pozajmljeno od kiše. I bedra sto ce sutra gumeno da se probude. I grudi što ce u zoru biti laste i evenke.
Stojte! Èekajte! - vièem. Ja znam šta znaèi ta duga. Znam: ona obala druga mnogo lepše se plavi. Al neka svako od vas bar mrvicu detinjstva ponese krišom u ruci i saèuva u glavi.
Možda vas bez te mrve neæu ni sresti, ni stiæi, a živeæemo skupa, u isti bioskop iæi, u istom restoranu ruèati istu hranu, u istoj ulici možda prolaziæe nam dani, pa ipak - bez te mrve, siæušne mrve detinjstva, biæemo toliko tuði, biæemo toliko strani.
Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih oèenaša, vršidbenu i zadušnièku, smeðu kao devojaèke pletenice, tu zemlju èardaša, èaša i bezemljaša, gde su služili bdenija i ljude za glavu skraæivali, gde su starice tepale i pragove branili golim šakama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli, pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, - tu Vojvodinu bogomojaèku, i bezbožnièku, i vinsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav - volim je, jer svi smo široki i obièni kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica veèito æe lepršati nad našim umornim glavama.
I volim je prosjaèku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, èas raspusnu, èas pitomu, i birtijašku, što osvanjiva štucajuæi pod stolovima, pa Vojvodinu beèku i varmeðsku, sa tuðim barjacima pred èetama, K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnièka smrt u koporanima i zajednièkim rakama, ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu, obešenu o bandere, probušenu po èelima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela proleæe selima, volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. Prskajte kajsije zvezda z kosi drveæa njenog. Uvek æe biti krovova pozadi krova svakog, jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga, kad nisi gola beda, u dronjcima i plaèu, ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga, ti što si dugovala i naplatila raèun, nazdravlje, diži èaše, razbij astale šakom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te što si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti, ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški, ti, ljuljaško i rako - žut, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, maðarski, totski, vlaški, makedonski i lièki, preko dalekih njiva, i voleæu te uvek, krvavo moje odojèe i sreæo nova, jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaæa, od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova... Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaæam!
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, veæ kao svetlosni znak?
Zovem se slièno odjeku. Ne neèeg što je bilo, ne neèeg što je sada, ne neèeg što se priprema.
Odjek sam svega zajedno.
I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio. Zoveš se kao pamæenje onoga što æe nastati. Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuðuju moguænosti da sutra zaprepaste i zapanje mirnoæom svoga unutra.
I mirnoænom svoga spolja.
Šta je, uopšte, ime?
Ono je naša moguænost da letimo kroz prostore kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja veštinom poverenja i majstorijom nade.
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, veæ kao boja života?
Naèinjen od iskonske vatre, misleæi je, ja plamtim. I èuvam u tom požaru naèin paljenja zvezda. Otud i takve èarolije u dubini mog oka.
Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.
Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamièak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoæu da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.
Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni moguænosti da munjevito išèeznu. Treba iziæi iz sebe kroz neshvatljiva raskršæa, malo zamišljen, verovatno.
Sve mi se više èini da je ozbiljnije biti veèan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.
Šta æe mi biografija koju sam veæ doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proæi kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog èuðenja.
Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.
Smatram velikom slabošæu i stvarno bih bio potišten kada bih sve ovo što oseæam, morao da ti objašnjavam hudim jezikom èoveka: reèima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obiène stvari, koje su mnogima tajna.
"Najèvršæa vrata su ona koja su širom otvorena, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji æe neko otkriti sutra, a možda niko neæe ni pokušavati da ga otkrije. Ali ti ga veæ sada moraš obuhvatiti mislima. Jer to je jezik znaèenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moæ moæi. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja, ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se reðe usuðujem da izgovaram reèi, jer uvek znaèe drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja.
Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleða. Takvo je moje æutanje s tobom ove noæi. Opnu po opnu, ljusku po ljusku, sluz po sluz, zamor meðu nama civilizacije protozoa, epohe virusa, æelije stena i vazduha, i ustavljena koža vode i veènosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili.
Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reèi odgovora. Znaèi da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju reèima, a vole æutanjem
Naposletku, sve èim se ovaj naš život kazuje - misli, napori,pogledi, osmesi, reèi, uzdasi - sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti ... nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonaènosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo deèje igraèke, bledi simboli. A SVA JE NAŠA NADA S ONE STRANE.
U doba mog detinjstva igrao sam se pošte. Sakupljao sam lišæe dok idem od škole do kuæe. Svakom bih listu, uz osmeh, nešto lepo prišapnuo, najlepše što sam èuo i video tog dana. Sa druge strane lista šaptao sam adresu. Hiljade izmišljenih imena neznanih lijudi. Milione imena. Sve bih to onda, ovlaš, zapeèatio poljupcem. I puštao niz vetar. I evo šta se sad dogaða, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lišæe i èitam odgovore pisane rukopisom žilica koje venu. Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da èitam. Nije teško nauèiti. Samo malo zažmurim. Ovlaš. Kroz trepavice. I dišem polako vetar, A vetar se i ne èuje drukèije, sem nozdrvama i usnama.
2. Katkad su razglednice vrlo èudne. Na jednoj strani piše nam Iaoce sa neke pošte stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna - najviši je." Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja. Mišel de Montenj. Francuska, I 553; "Ko misli da ništa ne zna, taj ne može ni znati da ništa ne zna". 54 Zar ti to ne lièi po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reèi putuju kroz vekove, svako ponešto dopiše ili izbriše. Ili sve izvrne naopako, po svome. Tako nastaje usijani vrh èovekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod i kaže : "Poslovica je svemir u zrnu žita."
3. Noæ polagano zri. Èuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kiše. Od mnogo misli izaberi jednu, najvažniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladaš, kao veliki džudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu. Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaæe zadatke. Najveæa nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um.
Pogledaj: pod oknom trg. Mala drolja - subota u krznu od inja. Sasvim mala. mala zabludela subota sa podsuknjom od taftanskog praskozorja sa brošem uliènog fenjera od prekoputa.
Voleo bi da shvatiš zašto sam nekada tako vreo kao jug.
Pa ja sam, roðeno moje, u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug i drug.
Moraš da razumeš dok se ovo severno lišæe kovitla, kovitla u krug i vetar kroz naše glave rominja plaèe i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore, ore, ore ...
Jug moraš da razumeš ove zore, i kroz sve zore.
I da oprostiš što nista bolje ne umem da ti kažem sada kada se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjivim poljupcima budim iz sna,
Ali ako smo se u ovoj èekaonici naše ljubavi poskidali goli, od strašnog umora, od strašne sramote goli, onda nek budemo kako treba goli od zvezdanih visina do dna.
Želim nekud da te vodim dugo...dugo... Malo veruj.Malo sanjaj. Ništa drugo. Iza šuma tiho veèe plavim kljunom svija gnezda. Nikad ne znam da l` si reka, ili ptica ili zvezda ili vetra slap. Nikad ne znam gde te nosim: da l` na dlanu, il` u kosi. Iza šuma plavo veèe tiho kaplje kap po kap.
Veènost - to vam je kao kad smo bili deca,dragi moj, pa sam meðu tolikim pametnim ðacima, koji su, veliki bože, toliko veliko obeæavali, dakle baš ja, najgori, bacio kredu kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime. Eno ga èitam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sunðerom.
Kad umrem, sakri pod pazuh smotuljak moga daha, biæe mi lakše da zaboravim ako znam da me se neko seæa.
Biæe mi lakše ako znam da smo skuplje plaæeni tamo gde smo se besplatno delili, nego tamo gde smo se pogaðali i prodavali.
Inaèe, ako misliš da se ova stanica zove sreæa, izvini, ne zove se sreæa. Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali, oprosti, mi smo se divno poznavali.
Zato i hoæu da noæas podelimo ovu poslednju krišku æutanja i sažvaæemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala èekaonica izmeðu lutanja i lutanja?
U redu, presedeæemo još koji nestrpljivi sat, a onda prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno.
Ostani tako i æuti. Pogledaj: pod oknom trg, mala drolja - subota u krznu od inja. Savim mala, mala zabludela subota sa zhiponom od taftanog praskozorja i brošem uliènog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad sav tako vreo kao jug kad se lišæe i novine kovitlaju u krug i vetar ploènicima rominja i luta.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad odjednom tako sam, a svuda pružene ruke, ovakve kao tvoje, ili, svejedno, malo crnje i belje.
Ja uvek više ponesem iako suviše dam i uvek nekako ostanem nerazdeljen.
Moj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvavi bokove i muèe po ostrvima zarivajuæi rogove jarbola suncu ispod struka.
Kapetana sam bacio u more i sad na svoju ruku napuštam dokove siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta i dobrih dalekih luka.
A tako je važno što nisam otputovao, na primer, fijakerom niz drum stari, ili se dosadno lupao u vozovima zevajuæi u jednolike stanice uz prugu.
Jedan brodolom više ili manje, za mene ionako ne menja stvari i nema uticaja na moju dugu.
Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova.
Nikome nisam kupio srce od kolaèa i nikom oèi pozlatio.
I veruj, da sam bar jednom u tišini nekakvih oblaka ili stanova bio za èas plavlji nego svi aprili, ja bih ostao plav i ne bih se ovamo vratio.
Moj život je veliki bezazleni brod, a ja, zagrcnut od vazduha i piæa, kuvam ruèak u kompasu i nikad nisam prenoæio u istim lukama.
I sav sam divalj od sreæe što sam izneo glavu i prošlih i buduæih krvoproliæa, preobraæen u primitivca koji sve doèekuje èelom i sve oseæa rukama.
Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem sad kad se voli.
Oprosti što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna.
Ali ako smo se veæ u ovoj èekaonici života poskidali goli, onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna.
Sedi tako i æuti. Pogledaj: pod oknom laðe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša, da se pošteno odmore od plovidbe meðu gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavaèice šarenila sa patent - èarapama i prstenjem od lima.
Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka koje su nadojile deset hiljada prolaznika u ovim gradovima.
Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan, lete trotoarima papiriæi sunca kao pregršti rumenih makova.
Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san.
I ovi prolaznici sto se mršte i odvlaèe sa noæne smene u treæerazredne hotelske sobe brakova,
gde su pretplaæeni na sigurnost, na isti ukus nežnosti i topline, gde se istim lažima iz dana u dan ispisuje ista bespomoæna hronika,
gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod, i peruæi se prskaju na tavanicu i zidove, i mokre u vedro ispod umivaonika.
Ja znam sva svratišta i zavetrine, i garsonjere - šiparice èiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju na koži stidljive tragove,
i budoare - udovice gde vas teraju da se skidate pred slikama pokojnika, pred ogledalima i psima,
i æumeze - matore frajle gde vam skrušeno prostiru pred noge pragove i èuvaju u patosu cvrèke kad doðe zima.
Moja ljubav je stanica. Bunovna èekaonica u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.
Jedva æu stiæi pre odlaska da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.
Hteo bih toliko toga da ti kažem, a ne umem, ne umem ništa belje sad kad se voli,
poslednji put uoèi brodoloma.
Kad umrem, skotrljaæe se sa trepavica dve kapi lepljive tame na dno mog prozraènog vida.
Sleteæe najbliža sijalica kao gladna muva da mi posiše ušeæerene zenice radosna što se iskrala od svojih lakomih rojeva.
Možda je dobro da znaš:
ja ništa nisam umeo da zidam, ali sam uvek želeo da od ovog grada èudo sazidam sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke umesto kuænih brojeva.
Ovde nièega nema, samo nekoliko grama moje majke kad jesen na trgovima uzre. Ovde nièega nema, samo nekoliko kapi moje sestre u parkovima starim.
Svi se polako prodaju u bescenje, a nebo su, verovatno, izmislili tek onako uzgred nekakvi pitomi i licemerni besposlièari.
Odavde, pa do u nedogled: sazvežðe zuba.
Èak i ptice polako poruèuju veštaèke vilice.
Misliš da nisam video èime male trave ujedaju svoje uvele matere za požutele evenke grudi? I misliš da se nisam pravio da ne primeæujem i da su mi sva neba bela?
Ovde su suze od domaæeg likera i krv od kamilice.
I ista odela za roðendane. I ista odela za opela.
Udesno: sve sami trgovci i spomenici.
Ulevo: ruke se prodaju na metar, po izboru, obojene i luksuzno pakovane Ostalo je sve jednostavno do podlosti:
travama prskaju kième i iz asfalta se èuju prodorni zeleni krici, a sijalice su rumene kao obrazi seoske deèurlije i vrlo pažljivo lakovane.
Posle svega: još malo odnegovanog poverenja u kravlje oèi pretrpanih izloga, pred kojima se nadahnjujemo za male podvige kad se u rezervoarima vilica gorivo smeha isprazni.
I trpimo se zadovoljni beznaèajnim kupovinama i umiremo kraj toga i zbog toga, nemilice trošeæi razmenjen u sitniš onaj svoj najveæi praznik.
Kad umrem, nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma i otkuca limenom glavom dobodošlicu meseèaru.
Ko bi se drugi, uostalom, ko bi se drugi setio da sam sit malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama i zelenom sveæom od zvezde u kaljugama oblaka na zvonicima.
Odnesi me bolje onamo gde se veèe taloži u obrvama šuma i reka brsti pliæake u sevaru.
Tako želim da se rastoèim svim žilicama i utolim krezubu žeð vidicima.
Nema smisla da me na prevaru spuštaš u èetvorougaonu èeljust ovih profanih raka.
Na ovom groblju, zamisli, na ovom groblju predveèe zakljuèavaju kapiju kao da je to internat u kojem se vaspitavaju bubuljièave šiparice.
Možda mi neæeš verovati, ali ima razlike izmeðu mraka i mraka.
Odnesi me bolje daleko nekud, daleko, gde je jesen veæ zalutala neprimetno i meko do èlanaka u prozeble barice.
Ovo je grad bez hramova. Tu se sve rešava do brutalnosti jednostavno u frizerskim salonima življenja i niko ne niko ne oseæa koliko je ponekad važno pomoliti se mojim i tvojim obešenim šakama. Ogledala su odavno jedine ikone istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama.
Od svanuæa do veèeri i neprestano tako: od veèeri do svanuæa, svi se tu uzalud igraju velikih šarenih igara u svom predelu pauèine.
I našminkani, odeveni u nakaradne uniforme banalnosti, sa prikaèenim medaljama osmeha i opasaèima graðanskog reda, dele okolo svoje ohladnele poljupce i ljuljaju se na konopcima prolaznosti od vrtoglavice zvezda do vrtoglavice trava.
I sasvim im je dosta, kad pogureni i sitni, zauzeti svojim beznaèajnim važnostima, plove niz ove ubuðavele puèine kraj smešnih mrtvaèkih sanduka kuæa, tegleæi povræe nerazumljivog laskanja i lišæe malih nastranosti i dobroæudnosti sa velike pijace svakidašnjice u zaèešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava.
Od svanuæa do veèeri i neprestano tako: od veèeri do svanuæa, zavuèeni u sigurnost zavetrina i streha, pravdaju se pred sobom i licemerno teše posle neuspelih parada proseènosti i tišine.
I samo ponekad, ponekad, kad se poskidaju do golotinje obeshrabrene iskrenosti, škripe zubima od smeha, i ujedaju se od smeha, i guše se od smeha kašljuæi i psujuæi sto nisu razumeli fatamorgane moguænosti i bespomoæno ostali da reže do smrti sa velikim prosedim glavama zadimljenim od snova i prašine.
A kad su došli na svet, izgledalo je kao da se nešto važno dogaða meðu ljudima.
Oteèeni topovi matera Ispalili su niz butine salve njihovog vriska, pa su jedini izletali glavom i sanjarili a drugi izletali nogama i trgovali u letu.
Kad su došli na svet, izgledalo je kao da se nešto važno dogaða, a ustvari, samo je neko negde izdahnuo srebrn smotuljak vazduha a oni su ga udahnuli i zadržali u grudima do onog sledeæeg koji treba da primi štafetu.
Sad od svanuæa do veèeri i neprestano tako: od veèeri do svanuæa, odgonetaju smisao zavezanih èvorova ptica i nikako da prokljuve šta to ostaje na nebu posle njihovog leta.
I gube vreme gledajuæi kako se ribari posle velikog lova pred zoru vraæaju kuæama i ramenima se guraju sa drveæem, i zavide im u sebi zbog kose od granja i trepavica od trava.
I veèito tako:
niz prazne ulice porazbijane kao napukli snovi, niz kasapnice u kojima se prodaju mlevene ljubavi, niz krème u kojima se muze crveno mleko utehe, kraj javnih nužnika, kasarni i katedrala celog sveta, tegle za jednolike ruèkove isto lišæe i povræe u zaèešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava.
Dole poštovane šlemove! Pomolimo se suncu i kiši. Otvorite nam ovaj zakovani prozor. Daljina se presijava kao krvoproliæe.
Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove da se postide dok reže.
I priložimo suzu i novèiæ za spomenike onima koji su širili ruke i padali usijani kao horizonti kad sviæe i do zuba pijani od ravnoteže.
Šefe, ako boga znate šefe, kad polazi poslednji voz u naše slepooènice?
Ako ima vremena, pustite nas da se ljubakamo ovako meðu prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice i blombirajte koènice.
Ima nekad, pa nam je neko veèe zivotinjski drago, a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad, pa se poneka stara noæ dugo seæa naših prljavih prstiju u krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno mislili da je to stanica: sreæa. Pa šta ako nije sreæa?
Možda se mi nikada i nismo poznavali, a sve vreme nam se èinilo da smo se divno poznavali.
Zbog svega što smo najlepše hteli hoæu uz mene noæas da kreneš, ma bili svetovi crni ili beli, ma bili putevi hladni il vreli, nemoj da žališ ako sveneš.
Hoæu da držiš moju ruku, da se ne bojiš vetra i mraka, uspavana i kad kiše tuku, jednako krhka, jednako jaka.
Hoæu uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba pronaðeð hleba komadiæ beli, pronaðeš sunca komadiæ vreli, pronaðeš života komadiæ zreli. Il crkneš, ako cræi treba, zbog svega što smo najlepše hteli.
----------------- You may only be a person in this world, but for someone, you are the world.
Ponekad tako sebe damo za oèi jedva upoznate. I na rastanku æutimo samo i ne tražimo da nas vrate. Živimo posle u tom drugom sve dok mu oèi svetom plamte. I ne znamo što nas pamte dugo kad ne tražimo da nas pamte.
----------------- ... Me and You ... Just us two ..
... Ti misliš ... more su samo laðe i samo daleka putovanja. More je kad èovek u sebi naðe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi.
----------------- ... Me and You ... Just us two ..
Zar te ne uplaši pomisao s kim se vucara tvoja tvoja svest kad zaspiš? S kim se izležava tvoj san sad, kad si budan? Gde je sve ono što ne znaš da si bio i gde je sve ono što si sad, a ne znaš da si to? Nemoj se bojati života ... Neka te plaši to što nemaš potrebu da se setiš koliko puta si bio mrtav. Ni smrti nemoj da se bojiš ... Neka te plaši to što æeš opet zaboraviti da si živeo!
Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeæa. Nije važno šta nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblaèenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nešto glasno izgovaraš, sanjaru nad sanjarima. Govor je umetnost budnih.
Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava, neko u ovoj sobi samo cuti, cuti i gleda kako mesec putuje, preko pokislih gradskih krovova za pticama. Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi.
Mika Antic
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
"Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan...
...Neko æe ovde ostati, ili ja ili psi, ili ja ili lovci. Svratiæu da vidim ko æe? Svratiæu, sem ako možda ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao."
----------------- U svetu ludih, biti nenormalan je kompliment!
1. Gospoðo Vineti, još ovo da vam javim, pa vam nikad više neæu pisati. Videæete. Seæate li se onog tipa o kojem sam vam prièao da ga sanjam na onom ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno me, onako udavljen, imitira kad spavam. Ponovo sam ga sanjao i rašèistili smo to. Obeæao je: nikad više.
Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju: devojèica u snu ustane, nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj da mi to izgleda veoma èudno. Objasnila je da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je, negde je proèitala da je jedan svetski pisac sva svoja dela napisao stojeæi. Probao sam da i sam nešto napišem stojeæi, ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva.
Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete: Ona Divna Gospoða. Pogaða da krišom pijem zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doruèkom obièno ispije svaku moju prvu èašu.
Veèeras, dok je zakljuèavala vrata, u oèima sam joj video molitvu da Ona Divna Gospoða ostane u hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo.
Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom okreæu, kao onog leta kad ste mi je pokazali na Korèuli, gde sam bio da obiðem jednu moju pokojnu mornarsku godinu. I Porto Pidoèo. Lagao sam vam da æemo tu živeti kad budemo imali dosta novca. Nikad mi neæemo imati dosta novca.
2. Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojèici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da oèetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se.
Napravio sam joj èetiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju neèeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam èulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.
Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam èitavo prepodne govorio samo ruski.
Poèeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da poène da uèi ruski.
Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reèi izvrtao i lagao da su to amerièki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziðemo iz kafane.
Na ulici smo se posvaðali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neæu pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podiæi æu vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene.
Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: - Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom. Možda æu vam i govoriti neke reèi, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma æe ostajati u mojoj glavi.
In Memoriam Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antiæ Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom ženom leže u krevet na moje Roðene oèi Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu
I taj Antiæ što me je upropastio I kao Pisca I kao èoveka Dakle taj koji æe na kraju leæi u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro šta vam je boga mu Èoveèe Izgledate mi nekako bolesni A šta se izvinite za izraz baš njega tièe Kako je meni I dokle mi je
O meni se najlepše brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima kljuè od Mog ateljea
Ljudi taj me tera da èitam knjige petlja sa Mojim plavušama Dere se u mojoj kuæi ogovara me svašta Laže Deca mi lièe na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tušira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige èini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled
Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se æebetom preko glave pustim brkove A on me i tu pronaðe u nekoj ulici Žolive U nekom bednom hotelu I vrati kuæi i rasplaèe me
Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene A ne njega Više ga voli više mu veruje I on to još kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja dižem spomenik
On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgaðen Sto moram da mu javno pozajmim oèi I dušu I ono malo para koje sam jedva pozajmio
Kad sam ja na primer skoèio sa Petrovaradinske Tvrðave On je uskakao u ðaèke èitanke Kad me je doktor Saviæ leèio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom
Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade mešao se u moje snove Jedan licemer
Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neæu Trpeti I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene što pre jedin
Nauèi se da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli. Nauèi se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode. I nauèi da umeš da odživiš svoj život, umesto da on tebe živi. Jer njemu je svejedno da li nas ima ili nema i da li, uopšte, i mislimo da mislimo ...
Ponekad tako sebe damo za oèi jedva upoznate. I na rastanku æutimo samo i ne tražimo da nas vrate. Živimo posle u tom drugom sve dok mu oèi svetom plamte. I ne znamo što nas pamte dugo kad ne tražimo da nas pamte.
Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina. I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reèi: Kako da naðete granice i proèitate krajeve, ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema? Svako je dno - svemir neèemu ispod njega. Svako je nebo - pliæak neèemu iznad njega. Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob? U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno. Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje. Ko hoæe da opipa rubove neka ne isteže ruke. Treba presaviti um. Možda vi i znate da letite, ali još niste probali na sve moguæe naèine.
Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom èoveèanstva. Još imam èulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grèim i kidam. Da budem privremen. Ja brusim svoje oèi u drago kamenje.
I uvek samo sebe imamo. I san pun želja, nedoreèen.
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugaèko, široko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se èudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleæa, ili stanu pred sat i proèitaju veènost. To mora biti suluda i neobièna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Na ulici smo se posvaðali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neæu pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podiæi æu vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene.
Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram kad nisam tu. Ko zna gde sam ja ... ni sam ne znam gde sam ... mozda sam i u neèijem srcu. .. a ne znam to ..
Želim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi da razvejano seme maslaèka tvoj vetar nosi ... ... i sipa u šarene misli neke u žute duge na modrom tlu Zato ne dam i zato neæu Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke Zato æu uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu ...
.....za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva.
Al kad mi dodje da idem, strasno moram da idem.
Nije vazno kuda cu. nije vazno zasto cu.
Krv se sva u zeravicu pretvori. nebo dlanom poravnava puteve. Siroko me kise zaobilaze. Obuva mi sunce zute cipele. Kad mi tako strasno mnogo dodje samo idem,idem kao lud
Ali, bio joj je suviše slièan. Operisan od svake emocije, plašio se oseæaja koja su ga vukla njoj. Trebali su se, na neki neobjašnjiv naèin, ne mogavši jedno bez drugog. Ali, biti zajedno, ni to nisu mogli.
‎’’Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i èudno drag.’’
Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio. Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to dogaða zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca. Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što æe tek postojati u našim drugim životima.
Pa vi još uvek delite èoveèanstvo na narode. Zar vas to nije prošlo?
----------------- Veæina ljudi traga za sreæom. traže je. Pokušavaju je pronaæi u nekome ili neèemu izvan sebe Budite radosni kad god vam se za to pruža moguænost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenutci èiste radosti vrede i znaèe više nego èitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. A minut èiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamraèiti
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini. Mislim da sam razumeo. Èitava stvar je, znaèi, u vatrometu hitrine kojom se emituje i prima um u povratku. Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo do - prepoznavanje sopstvene poruke. Zato se kaže da je prostor: iskustvo kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir kad nam se vratio iz buduænosti. Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku: bio sam èudno smiren, sa riðim oreolom kose. Bio sam spreman za stvaranje. Miroslav Antic
----------------- Kada gubis, nemoj izgubiti pouku koju mozes iz toga izvuci
Ne znam s kim se vi družite, ali ja veæ više meseci, kako sednem za neki sto, èujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije zato, da se viðam i da se sreæem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu... da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, ðavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte.
Ne maslachku. Sve njemu, a tebi ostaje emocija... i ništa ti osim emocije nije potrebno. Štos je u tome da se on veže sam od sebe nièim izazvan za tu emociju koja je tebi ostala. Hmmmm... filozofski da bi se vezao mora ostati bez ièega, jer to išta ga vezuje ne dozvoljavajuæi mu da se veže.
Mnogi se rodiše, živeše, a ne shvatiše Isusovu moæ pretvaranja vode u vino. U ljubavi si pijana, pijana bez piæa. Dakle dok piješ vodu koja jeste izvor života, jer se ne bi zvala voda živa, ti imaš oseæaj da gutaš vino. I u tome je tajna...
----------------- "Ko igra za raju i zanemaruje taktiku završit æe karijeru u nižerazrednom Vratniku" - dr Karajliæ
Ako meni ostane sve, kako da ostanem bez ièega da bih se vezao sam od sebe nièim izazvan? Filozofski gledano, da je tweety imao nekog pored sebe kada je ovo pisao, ne bi ovo pisao.
----------------- Vuk se nalazi u svakom od nas i nije teško doæi do njega...
jev. luka 12:33 "Prodajte što imate i dajte milostinju; naèinite sebi kese koje neæe oveštati, riznicu na nebesima koja se neæe isprazniti, gdje se lopov ne približava, niti moljac kvari." 12:34 "Jer gdje je blago vaše ondje æe biti i srce vaše." 12:35 "Neka budu bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene."
. . .
jev Mat 18:2-5 "I dozva Isus dijete, i postavi ga meðu njih, I reèe: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, neæete uæi u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveæi u Carstvu Nebeskom. I koji primi jedno takvo dijete u moje ime, mene prima."
----------------- "Ko igra za raju i zanemaruje taktiku završit æe karijeru u nižerazrednom Vratniku" - dr Karajliæ
Zar te ne uplaši pomisao s kim luta tvoja svest kad zaspiš? S kim se izležava tvoj san sad, dok si budan? Gde je sve ono što si zaboravio da si bio? Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi? Gde je sve tvoje svaki put kad ga tražiš?
Svi imaju usred grudi neko lepo srce. Ja ukrala jedan sat i sakrila pod rebra. Da ne budu grudi prazne. Da ne duva kroz njih vetar. Da ja imam nešto živo unutra. Lepo možeš da ga èuješ kako kuca pod košuljom. Ako misliš da je srce - varaš se. Srce mi je u petama od kad sam se rodila.
Svi imaju usred grudi neko lepo srce. Ja ukrala jedan sat i sakrila pod rebra. Da ne budu grudi prazne. Da ne duva kroz njih vetar. Da ja imam nešto živo unutra. Lepo možeš da ga èuješ kako kuca pod košuljom. Ako misliš da je srce - varaš se. Srce mi je u petama od kad sam se rodila.
Sad sam zabrinut
----------------- So long and thanks for all the fish...
Mi smo se suviše sretali na raskršæima neznanim, mada smo razlièitim putevima koraèali, tinjalo nebo veèernje u šiprazima zvezdanim, i uvek oblaci ždralova sa proleæem se vraæali.
Mi smo se suviše sretali a reèi rekli nismo, i u leta kovrdžava sa preplanulim licima pod kapom zelenih dudova za èasak zastali smo, pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli, i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo, a putevi se dužili i raskršæa se žudela za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.
U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi, dugo si, dugo èekala pod jablanom, na smetu, i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom, da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja, jer znam: na nekom raskršæu neæu te videti više, pružiæeš nekome dlanove, prestaæe putovanja, i pod krov neki svratiæeš da se skloniš od kiše.
Spustiæu tvoju maramu usput kraj putokaza, i sa vetrom - drugarom otiæi nabranih veða, jer meni život prestaje ako siðem sa staza i pred neèijim vratima skinem torbu sa leða.
.......... 
...plavi cuperak je genije... 
