Koliko puta ste culi rec rak, karcinom...verovatno nikad ne pomislite da bas to moze Vama da se desi. Nisam verovala ni ja. Ali...desilo se, sasvim slucajno, bez vidljivih znakova bolesti, da umirim savest krenula sam od ginekologa a zavrsila u "GAK Narodni front" u Beogradu. Nikad necu zaboraviti taj 20.jun,2002.god. moj 40-ti rodjendan.Pozvali su me u ordinaciju (posle silnih pregleda) i prostim recima izjavili da imam rak grlica materice u poodmakloj fazi-hitna operacija. Nisam imala ni reci ni suze, samo tisina u cekaonici....Moja majka i ja cutke smo se drzale za ruke, oci su govorile sve. Misli su munjevitom brzinom parale mozak, Kod kuce sin 15 god, cerka 8 i sin 5 god. Sta ce biti sa njima? U stotinki sru- sio mi se ceo Svet. Tama...Gomila pitanja bez odgovora. Ne znam kako sam dosla do kuce sa tim saznanjem u glavi. Sta sad? Moj suprug je informaciju da imam rak primio kao da je u pitanju obicna prehlada-skrivao je svoja osecanja. Dva meseca su trajale pripreme, pregledi, administracija....za prijem u bolnicu. Kraj avgusta, stojim sama u hodniku GAK-a Sa papirom u ruci...jos jedna analiza, ja ne znam ni gde ni sta....Prilazi mi starija sestra,petak. verovatno je videla da sam "izgubljena",i pita "Dete, sta tebi treba?’’. "Ovo"..pruzam joj papir. Sestra Dobrila me uvodi u svoju ordinaciju, odradi bas to sto mi je trebalo i pita da li znam ko ce me operisati. "Ne znam" rekoh....Uvela me je kod doktora Andjelica, pogle- dao je moju dokumentaciju i rekao: "U ponedeljak, 06.09.2002. u 7h javite se na prijem...ja cu Vas operisati." Jos 3 dana kosmarnih misli, 3 neprespavane noci i dva velika problema. Treba kupiti konce, koji su preko 100eura. Sta sad? Ja na BIRO-u za nezaposlene,(posle 17 god radnog staza), suprug takodje, jedina primanja su nam deciji dodatak. Ali ni to nije sve. Bez potvrde da su tri davaoca krvi, dala krv namenjenu za moju operaciju, nema ulaska u bolnicu. Za 24h stizr iz Toronta, mamina sestra salje novac za konce. ostaje jos krv. Petak, jutro...moj zet (mladje sestre muz) vec je u "Svetom savi"..prva boca krvi, stize Sasa (kum mog devera)...druga boca, dolazi drug suprugovog druga, zatim drug devera ...imamo ne tri...cetiri boce krvi. Sve imamo, jos da prodje vikend. Najduzi vikend u mom zivotu. najstariji sin je upoznat sa svim, cuti...Dvoje mladjih znaju da mama ide u bolnicu, ali bice sve ok kad se vrati. Kako ih pogledam, suze naviru na oci. mislila sam da su to poslednji sati, poslednji vikend sa mojom decom. Nisam mogla da ih se nagledam, da zapamtim crte lica, pokrete, nacin na koji hodaju, kako se smeju....Ne znam kako je peosao taj vikend. Nedelja vece, spakovana, cekam jutro....i ... Noc. Deca su zaspala. Ulazim u sobu da ih gledam, pomazim, poljubim....Najstariji, Stefan, okrece se prema meni i pocinjeda place, Plac kakv nikad do tad nisam cula. iz duse....placem i ja. Uvek cu pamtiti tih par sati provedenih sa njim u za- grljaju. teseci ga, oboje u suzama i moje obecanje da cu se brzo vratiti. Uspeva da zaspi u mom zagrljaju...a ja... DA LI CU ISPUNITI OBECANJE?..... Budna sam docekala jutro, samo otvorila vrata decije sobe, da ih pogledam, bez poljupca, da se ne probude. Gledam ih mozda.....poslednji put.
Prijem u bolnicu. Vise mi nista nije vazno. Vise nisam imala osecanja, misli, prazna sam... Nas cetiri u sobi pripreme, primljene istog jutra, sa slicnim dijagnozama, Nije nam bilo bitno koja je ko ili odakle je. Sve smo bile iste. Muka nas je naterala cak i na smeh. Utorak-pripreme. Obilazi me sestra Dobrila, njene reci pruzaju mnogo utehe i ako sam se predala recima "sta bude bice" Utorak vece. Dolazi doktor andjelic, pun optimizma "Naspavajte se, bice sve u redu". Sreda, 7h i 15 min. Iz hodnika se cuje "Kostic"...cuju se tockovi kreveta po podu..."idemo".Lezem na krevet, voze me u salu............. Vidim samo plafon....misli se smenjuju munjevitom brzinom, ceo zivot se ocitao u mojoj glavi za 5 min. Sala. Zelena boja svuda oko mene. Reflektori. Anesteziolog mi odvraca paznju pitanjima o deci, mojim andjelima koje ne znam da li cu vise videti. Znala sam jednu stvar,ako prezivim, ako se probudim da cu prvo ugledati lice moje majke. Pocinjem da tonem, stvarnost nestaje......u 7h i 30min.....07.09.2002.god. 12h i 50min.....pocinje da mi se vraca svest, sve je u magli i jakim bolovima...okrecem glavu i vidim lik moje majke i se- stra Dobrile. pokusavam da im se osmehnem a mama mi pruza plisanog "teletabisa"....opet blagi san, otvaram oci i vidim mog supruga, par sekundi i opet ...san.
Srecom, proslo je i tih 7 dana, najduzih dana u bolnici, ostao je samo oziljak od pupka do kraja stomaka. Dobro mi je. Nakon par dana saznajem detalje iz razgovora dr Andjelica i mog supruga. Odstranjena mi je materica, jajnici, jajovodi. 13 limfnih zlezdi i deo vagine. Patoloski nalaz limfnih zlezdi je pokazivao da nemaju znake karcinoma, sto donosi nadu , da ako sledecih 5 godina budem dobro, smatram se izlecenom.
Posle sedam dana lezanja u bolnici, izlazim, idem u zagrljaj svoje dece. Ispunila sam obecanje....vratila sam se. Mesec dana sam se oporavljala,da rane i oziljci zacele, a onda po odluci konzilijuma dobijam preventivno lecenje tj. 25 tretmana zracenja. Izdrzala sam i to...ceo oktobar. Par dana po zavrsetku zracenja, pocinjem da bivam ona stara, vracam se kucnim obavezama, normalnom zivotu. sa BIRO-a su me uputili da predam za penziju, tako da u septembru 2003. god, komisija mi odobrava invalidsku penziju sa 60% invaliditeta. Suprug i dalje nezaposlen, moja mesecna primanja nisu ni 100 eura. a nas petoro. Mislila sam ...sad je sve ok..idemo dalje, ali ...novi problem.Ja vise nisam "zena" kakvu zeli moj suprug, Posle mnogo svadja, neslaganja, pepiranja....konacno se nalazimo na dogovoru o sporazumnom razvodu.
Od 02.09.2005. god smo razvedeni, ja sam staratelj troje maloletne dece, i najbitnije....nemam zivotni prostor, Nemam gde da odem sa decom, tako da ostajemo svi u stanu moje bivse svekrve. moja primanja minimalna, bivsi suprug ne placa alimentaciju i svi zivimo ili "prezivljavamo" od mojih primanja.
Slobodno cu reci da sam borac.Borac za svoj zivot i svoju decu. Borim se da prevazidjem probleme u mnogo teskim uslovima "opstanka"...izvedem decu na pravi put. 07.09.2006.god je bilo cetiri godine od te kobne operacije . Osecam se odlicno, ali............... kada se jednom suocite sa tom bolescu nikada vise ne prestajete da razmisljate o tome. makar to bila i najmanja prehlada prva pomisao vam je "rak". Mozete da vise uopste o tome ne razmisljate, duboko negde u malom mozgu ta rec je prisutna. Mnogim zenama je stresno, tesko, mrzi ih....ne odlaze na redovne kontrole kod ginekologa. zbog toga kazem...zene, prevazidjite strah, idite redovno na kontrole, to Vam je prvi korak da Vam se ne desi nesto slocno meni.
Jos godinu dana i bicu zdrava. Znam da zelim da zaboravim mnogo toga ali zelim i da zivim dalje. Zahvaljujem se sestra Dobrili koja je slucajno bila moja "dobra vila" i mnogo mi ponogla da prebrodim sve teske trenutke ove bolesti. Zahvaljujem se i doktoru Andjelicu koji je proveo mnogo sati boreci se da izbaci "moj rak", i uspeo je.Unistio ga je. Zahvaljujem se svim mojim prijateljima, poznanicima, komsijama, svima koji su bili uz mene u svakom momentu...svaki dan POBEDILA SAM. ZIVIM NORMALNIM ZIVOTOM SA SVOJOM DECOM....UZ NJIH, SVOJE RODITELJE I DRAGE PRIJATELJE...CEKACU UNUCICE.
=========== proslo je 7 god ...osecam se zdravo i uzivam sa svojom decom....
p.s. tekst je kopiran pa ima i poneka greska
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Volim te kad kisa stane i kada mi kisu doneses. Ne menja nista kada nas kisa oboje zaspe kapima tuge il’ srece, dalje stojimo zagrljeni na vetru i kisi. Ponekad malo bucni a ponekad tisi ... Svejedno kakvo je vreme ti si uvek i bices pored mene . Nemir ==============
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Svako od nas u životu ima svoju prièu. I niko od nas je nije isprièao do kraja , jer to su prièe koje nemaju svoj kraj. Kraj je negde tamo u nekom beskraju naših misli. Ali , ljudi èesto menjaju svoje prièe i prepušatju da ih pišu vetrovi u našim glavama.
-------------
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Molim za oproštaj. Neznam gramatiku, ali uèim...i trudim se! Hvala. Potonule su mi sve laðe, srušene sve kule. Kompas sam izgubila, u mraène vode zaplovila. Spasila sam lenger nade. U èamcu sam malom, krhom.Samo galebovi saputnici nadleæu, tišinu i šum valova kricima prepliæu. Suze moru predajem, da ih èuva, da pamti okršaje životne, ljute. Hvatam vesla, s žudnjom i žurbom za napred za novo, bolje sutra . Ostavljam beznaðe. Gledam vesla, lagano klize , svaki zaveslaj me obali bliži, obali spasa, novg poèetka. Ostavljam na dnu mora jedan životni deo prepun, bogat, smeo. Mislima ga preslažem prebrajam i u srcu evidentiram. Krah, udar pokleknuo meje... Život po nekad šibne nenadano resko, bol se pamti veèno, rana krvari ali ljubavlju isceli...
=======
"Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja."
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Sedela sam.... otvorila flasu vina.... Sama sama, bez igde ikoga....
Usamljenost prija sve dok ne pocnes o njoj razmišljati. Da, onda uvek neko nedostaje. Glava puna neispricanih prica koje toliko zelim da ispricam.... ali nema kome.
Lajem, lajem.... gluposti..... i napravim problem.... Neodgovorno, detinjasto. Ne znam ni sama zasto. Gubim prava na svoje reci koje su govorile da je sve u redu, da su mi namere dobre.... I sad kad znam da je tako i da je bilo tako razmišljam se pa zasto? Zbog cega?
Iskreno, ne secam se, sto nije izgovor vec meni najveca kazna.
Dovela sam se u red, stala pred sve izazove, muke, ustala i uspela. I eto, ponovo napravih od sebe budalu. Ne mogu kriviti ni Boga ni oca ni zivot ni nista jer svako sebi kroji svoju sudbinu. A sudbina je ponekad tankim koncem tkana...
Da kazem da zelim zlo? Ne, nikako, nemam takve misli ni namere. Da kazem da te volim, da me ljubav muèi? Ne, proslo je. Mucila sam sebe jedno vreme, . ali proslo je. Na kraju krajeva i ne pada mi na pamet da se vracam nazad. Nemam razloga, ni zelje....
Zao mi je... ==========
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
satima stojimo pod nebom kao psi pred vratima oblaci mamurni setaju ko ljudi sumorni na ulici kisnemo ko zivot dug je dan ti i ja to mora da je san kisnemo a nemamo...kisobran
Znas da se samo srusim u krevet i zaspim...od prevelikog premora...znas da se ponekad tesko budim...ne secam se sna...ali ostane osecaj koji stvori onu tegobu u grudima i sprecava vazduh da te nesmetano dise.... ponekad se secam svega... ali nemam osecaj koji ostane da bridi na jeziku ili treperi u oku koje krmeljivo... pokusava da ugleda poznatu belinu plafona ne bi li se brze vratila u realni svet kontrolisanih obmana...znas da su zore... bas kao ova sada...blago vetrovite i sveze... zeljna sam ledenog vetra da me siba po licu ne bi li odganala svu vrelinu koja se danima upija u mene... gori me... przi... mozda je jos neka zora bila ovakva... ali ja sam sanjala i nisam je cula... nisam je osetila...znas da te sanjam... svesna da je samo tvoj obris zalutao u moju podsvest...drsko ti scepam konture i vodim te kroz polja pognutih suncokreta... trazim ti divljenje u oku zbog bistrog potoka koji zamutimo bosim nogama umornim od pesacenja kroz pustinje sopstvenih sustina... a onda polako... svaka moja emocija... daje ti lik... pretvara te u miris... daruje mi dodir... daruje mi osmeh... savrsen osmeh... za savrseni san...
Znas da ponekad boli i samo postojanje... postojim za druge... grabe me... komadaju... uzimaju delove koje ne mogu da kupe... a onda se jednostavno okrenu i sa osmehom odsetaju od mene... zadovoljni jer su dobili sta su zeleli... nije vazan nacin... takvi su ljudi... znam... nije vazan nacin.... cak ni motiv za mnoge stvari vise nije vazan... vazno je samo dobiti strast koja izaziva svojom nedostupnoscu...
A onda izadjem na terasu... zagledam se u nebo i pustim hladnocu da se igra po kozi...pokusavam da udahnem delic vazduha koji si izbaco iz sebe ne bih li te osetila... lecim samu sebe svakim udahom svezine jutra...osecam miris mojih cempresa koji se euforicno igraju u namenutom ritmu jutra... pustam misli da odlaze i dolaze... prihvatam istine i odbacujem lazi... zatvaram oci i pomislim...Boze...Da li On zna... koliko je jako tesko ziveti bez njega pored sebe...sa saznanjem da je tako blizu...Boze Da li On zna koliko ga Volim.... ===========
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Ali nikada necesh saznati odgovore..... Zamisli da sam pored Tebe... Da li mozesh to? Da li bi i tada rekao sve... Pogledaj me u ochi? Shta vidish? Vidish li svoj odraz? Ili odraz nekog drugog? Da li te podsecam na nekoga? Da li svoj prezir mozesh da sakrijesh? Zatvori ochi... Oseti me.... Oseti moj miris.... Slushaj... Chujesh li? Otkucaje srca.... Ne zelish da chujesh... Ne, ne otvaraj ochi.... Dodirni jagodicama moje lice.... Oseti obrise mene.... Shta osecash? Da li ishta osecash? Pusti chula da ovladaju tobom.... Razum skloni kao suvishnu misao.... Izgovori moje ime... Da, bash sada.... Da li ti usne podrhtavaju? Ne.... Nikada ga nisi ni izgovorio... Ne onako kako sam ja zelela.... Razumesh li sada mene??? Ne, ne razumesh.... Zato se osmehni...
Sada...
Zbog ove noci... Zbog novog dana... Zbog nekoga... Zbog sebe...
I jednom.....razumeces...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
