BARJAK

Fórum
Fórum :: Search by forum :: Forum Options :: Forum`s Top

1. Ljubavne nezne i drugarske teme > Sta vam god padne na pamet o ljubavi > BARJAK

Oldalak : Elõzõ 1 2 [3] 4 5 6 . . . 8 Következõ
barjak	#1
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:07:57	BARJAK ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA

barjak	#30
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:39:36	ISOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA otišla sam iz Beograda. Sve što sam znala bilo je kroz logièno zakljuèivanje izmedu redova vesti, koje sam slušala preko svog tranzistora, kada sam imala baterije. Bilo mi je jasno da se bivša Jugoslavija raspala, da se dogodilo ono što su mnogi pretpostavili, ali ostalo nisam znala. Detalji su mi bili nepoznati, a nije mi se dalo da saslušavam Danijelu i saznajem ono što me objek tivno interesuje. Postojala je i moguènost da se zakaèimo. Ipak je ona Hrvatica i drugaèije gleda na politièke teme od mene. Bez obzira na deo italijanske krvi koji nosi u sebi. Ostale smo na bazenu do ruèka. Popodne sam spavala i tek negde pred sumrak pozvala stražara u nameri da prošetam do bazena. Bilo je izuzetno vruèe. Oko bazena su bili reflektori, imali smo dozvoljeno noèno kupanje. Krenuli smo prema izlazu i naleteli na Hafeza. On je dao znak stražaru da nastavi, a mene je uhvatio ispod ruke i 3’, rekao mi bez okološanja, da èu noè provesti u odajama Gospodara. Bila sam iznenadena, pošto su me u takvim sluèajevima obaveštavali 24 sata ranije. To sam i rekla Hafezu, a on je i sam pokazao iznenadenje, sležuèi ramenima. Nije bilo drugog izbora nego da se vratim u apartman i ;i pripremim za sledeèu noè. Na rastanku sam pitala Hafeza odlazim li sama ili sa još nekom devojkom. Sama, kazao je. Nisam veèerala ništa, ako se veèerom ne smatra pola ananasa, koliko sam pojela pre polaska. Gospodar je veè bio i u svojoj sobi. Sa zvuènika, koji su bili postavljeni na èetiri mesta u sobi, dopirala je orjentalna muzika. On je laganim korakom obilazio nekoliko mesta u sobi i palio nekakve štapièe, sa kojih se dizao tanak dim, koji je izuzetno i opojno mirisao. Taj miris osetila sam i prilikom ranijih dolazaka kod Gospodara, ali ne tako intezivno. Sada je on sam palio te štapièe što me je navelo na zakljuèak da su mu ranije drugi to obavljali pre nego što bismo mi, devojke, došle u sobu. Pitao me je kako provodim dane, šta radim u slobodno vreme, koliko vremena odvajam za fizièku kondiciju i za ! ; negu tela. Sve vreme do nas je dopirala ona muzika i zajedno sa mirisom i prigušenim svetlom davala atmosveru u kojoj bujaju oseèanja, u kojoj se budi želja za seksom. Znam da su to uobièajeni rituali kada muškarac želi da osvoji ženu ili kada se priprema za prijatno veèe ili noè udvoje, ali taj boravak kod Gospodara nikada neèu zaboraviti. Vodili smo ljubav do kasno u noè. Priznajem da sam bila u inicijativi, on je uživao kao nikad pre, a ja sam samo jednom podsetila sebe na okolnosti u kojima uživam. Bilo je to uživanje savremene robinje. Probudili smo se kasno. U stvari, probudilo me je njegovo milovanje po ledima i zadnjici. Onda me je uzeo u tom položaju, posle èega smo zajedno, a to je bila novost, otišli u njegovo kupatilo, veèe od dvosobnog stana, sa ogromnom kadom u sredini i staklenirn zidom na jednoj strani. Rastali smo se negde oko deset sati pre podne. Ruèak sam prespavala, a posle podne nisam otišla na bazen. Èitala sam, opet malo spavala i ležala u kadi. Na . "radiju’ sam izabrala instrumetal koji je delovao opuštajuèe. Negde oko pola noèi izašla sam na balkon. Napolju je još uvek vruèe. Oseèala sam miris mora i vetriè. Nebo je bilo , osuto zvezdama. Iz daljine su dopirali zvuci velegrada, èija su svetla igrala u visini. Stajala sam naslonjena na balkonsku ogradu gotovo sat vremena. Dva puta ispod balkona prošla su dvojica stražara. Videli su da sam gore, ali ništa nisu preduzimali. Nismo imali zabranu da noèu izlazimo na ’ balkon, ali nam je preporuèeno da to ipak izbegavamo. Vratila sam se u sobu, još malo èitala, a onda ugasila sva svetla i legla, bez obzira na to što mi se nije spavalo. Verujem da nije prošlo ni desetak minuta kada mi se uèinilo da èujem plaè deteta. U prvi mah odbacila sam takvu moguènost, èak verujuèi da sanjam, ali bila sam budna, apsolutno budna. Napela sam sva èula, nekoliko trenutaka vladala je tišina, a onda se opet èuo plaè deteta. Malog deteta. Bebe. Moram priznati da sam se uplašila. Nikada u palati nisam videla dete, stariju ženu, neku porodicu i slièno što bi dalo odgovor na pitanje otkud dete u haremu. Pošto sam uvek spavala gola, ustala sarn sam i preko sebe prebacila jednu od laganih haljina, koje su bile okaèene u otvorenom delu plakara. ` Laganim korakom krenula sam prema balkonu, pošto se plaè deteta èuo spolja. Najpre sam osluškivala, i kada je bilo evidentno da plaè dolazi iz levog dela palate, pojavila sam se na balkonu. Nije bilo upaljenih svetala, svi apartmani su bili u mraku, kao i deo depandans koji mi je po lociranom plaèu bio na prvom mestu. Posle minut-dva stajanja na balkonu, èula sam korake. Neko je brzo koraèao kroz noè. Uskoro sam videla èoveka u belom kako se približava balkonu, mašuèi rukom. Shvatila sam da se meni obraèa, a kada je došao ispod balkona, rekao je nekoliko reèi na arapskom. Naravno, ništa nisam razumela, ali mi je bilo jasno da me tera u sobu. Napustila sam balkon, ulazeèi unutrašnjost apartmana, ali nisam palila svetla. Plaè deteta i dalje se povremeno èuo, ali sada rede. Kroz nekih pola sata potpuno je utihnuo. Obuzeo me strah. Nisam

barjak	#31
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:40:16	ISOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA mogla da objasnim o èemu se radi. Sve je to izgledalo mistièno, nestvarno, svakako neuobièajeno. Zaspala sam negde u zoru. Nikada nisam saznala šta se te noèi dogadalo u palati. Plaè deteta ostala je misterija. Pokušala sam na bazenu da nešto više saznam od devojaka, ali bez uspeha. Neke su èule isto što i ja, ali nisu izlazile na balkon. Videla sam da o tome niko ne želi da razgovara, pa sam i ja odustala. Danas ne mogu èak ni da pretpostavim o èemu se radilo. Nikada se nešto slièno nije ponovilo u vremenu koje sam još provela u haremu. Naravno, nije mi padalo na pamet da pitam nekog od stražara šta je u pitanju. Jednog od uobièajenih dana u palati, ležala sam posle doruèka u kadi i èitala neku beletristiku, potom otišla na ruèak odmah iz bašte, gde smo ruèali, odšetala se do bazena.. Tamo je bilo svega petšest devojaka. Uglavnom onih koje su tog dana odluèile da ne ruèaju. Uskoro je stigla i Danijela. Ni ona nije bila na ruèku. Rekla mi je da je bila u teretani, na spravama, i da se dobro oznojila. - Skinula sam najmanje pola kilograma - rekla je Danijela ponosno pokazujuèi svoje divno telo. U jednom trenutku jedan od stražara pojavio se pored bazena. Na njemu se videlo da nešto nije uredu. Poslednjih meseci svi stražari su ostajali u prostoru parka, tridesetak metara daleko od ograde bazena i posmatrali šta radimo. Neki su igrali šah, neki prelistavali novine, ali uvek su dvojica-trojica osmatrali situaciju na bazenu. Dakle, taj koji je došao na bazen najpre je gotovo trèeèi obišao bazen, zalazeèi iza malog zida koji je odvajao prostor sa kuèicom za presvlaèenje od celine bazena. Ušao je u kuèicu, brzo se vratio i trèeèim korakom otišao kroz park. Na mestu gde su sedeli stražari nije bilo nikog, a onda su se dvojica pojavila na bazenu. Bili su vidno uznemireni. Mi smo primetile da se nešto dogada, da je neka vrsta uzbune, ali sve smo se pretvarale kao da nas to ne interesuje. Prisetila sam se onog ubistva, kojem sam bila svedok u palati, i pomislila da možda opet nije slièan sluèaj u pitanju. Možda je neko pokušao da u8e u palatu, možda je opet neko ubijen ili uhvaèen? Pomislila sam i to da je možda policija uspela da ispita, na Bog zna èiji zahtev, šta se dogada iza zidina velelepnog zdanja, a onda sam odbacila takvu moguènost, znajuèi da novcem kojim je oèito raspolagao Gospodar, èovek može sebi sve da obezbedi. Najmanje nepovredivost privatnog poseda. Ona dvojica su ostala na bazenu, održavajuèi vezu putem mobilnih telefona sa nekim svojim centrom. Interesantno je bilo da se na bazenu osim nas koje smo se zatekle tu u trenutku kada je onaj prvi stražar stigao, više se nijedna devojka nije pojavljivala. Oèito su ih zadržali u apartmanima. Nešto se dogadalo. Sat-dva pre veèere na bazen je stigao još jedan stražar, koji nam je dao znak da pridemo rubu bazena, gde je on stajao. Na lošem engleskom rekao nam je da napustimo bazen i odemo, praèeni stražarima, naravno, u svoje apartmane. Išla sam ispred stražara koji se odnekud pojavio. On je èutao kao i ja, ali smo, seèam se, u jednom trenutku zastali u parku da on nešto èuje. Na ulazu`u veliki hol jedan od ljudi koji su stražarili kod vrata rekao mi je da posle veèere budem u velikom holu. Odmah posle veèere bio je precizan. Sa nestrpljenjem sam èekala šta èe se dogoditi. Posle veèere krenula sam prema holu i tamo zatekla veèinu devojaka. Videla sam da su sve uznemirene. Nisamo znale šta se dogada, i ja sam poèela da pretpostavljam kada sam sela pored Danijele i okrenula še oko sebe. O èemu se radi? Uvek poslednjih meseci, u stvari od Danijelinog dolaska, Poljakinja je sedela uz mene i Danijelu, i na bazenu i na ruèkovima, odnosno veèerama. Èak smo uspevale da se sporazumem na nekoj fantastiènoj mešavini slovenskih jezika. Ovoga puta Poljakinje nije bilo. Sedele smo najviše des~tak minuta kada se u holu pojavio onaj Austrijanac u pratnji Hafeza. Stali su ispred nas, posmatrali devojke, od jedne do druge, a onda je Austrijanac poèe,o: - Devojke, vaša prijateljica iz Poljske danas je nestala. Još uvek nam nije jasno na koji naèin, ali nje nema u palati. Pretražili smo svaki kutak, svaku stopu parka, celo imanje, nje nema. Izgleda da je u pitanju bekstvo. Neke od vas su pokušale isto to da urade, ali im nije pošlo za rukom. Izgleda da toj devojci jeste. Mi èemo je sigurno naèi. Ona je u gradu, nema dokumenta, nema pasoš, ne može da putuje i samo je pitanje trenutka kada èe opet biti ovde. Neke od vas znaju da se takve gluposti kažnjavaju. I ona èe biti kažnjena, a vas smo pozvali samo da vam skrenemo pažnju da se ne upuštate u takve avanture - rekao je Austrijanac.

barjak	#32
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:41:05	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Hafez je samo stajao i posmatrao nas ledenim pogledom, ne trepèuèi. Nestanak Poljakinje proizveo je pravu dramu u palati. Ni danas mi neèe biti jasno zašto se digla tolika panika, da li je to zato što je ta devojka bila prva kojoj je uspelo da pobegne ili se nešto drugo krilo iza celog sluèaja. Potraga je nastavljena sledeèeg dana. u stranu verovatno bi me videli. Ne verujem da bi zbog toga bila kažnjena, ali nije mi trebalo to ispitivanje u smislu: "šta si radila na balkonu, šta te interesovalo, zašto si provirivala’? A da sam sa velikim interesovanjem pokušavala da saznam šta se dogada - jesam. Helikopter je ostao u mestu nekoliko minuta a onda je promenio poziciju. Po mojoj proceni, sada je lebdeo negde iznad bazena, ponovo osvetljavajuèi reflektorom delove parka palate. Bilo je jasno da je sve to u vezi sa nestankom Poljakinje, ali sada mi se uèinilo da nije u pitanju samo nestanak te devojke, pošto nisam mogla da verujem da bi se "tolika potraga digla za nekim ko je uspeo da napusti harem. eNikad nisam uspela da saznam šta se dogadalo oko Poljakinje. Pretpostavljam da je zaista pobegla iz harema, ali ne verujem da je uspela da napusti Ujedinjene Arapske Emirate. Ne znam da li Poljska ima ambasadu u Dubaiju, ako ima, onda je sve dobilo drugi smisao. Moja drugarica je, u toj varijanti, mogla da prode kroz grad i dospe do kapije amasade. Daj Bože da se sve završilo na taj naèin. Jaèa kontrola u palati trajala je još desetak dana, a onda se sve vratilo u uobièajeni tok života u tom izdvojenom delu geta. Družila sam se i dalje sa Danijelom, zajedno smo se kupale, odlazile na ruèakove i veèere; razmenjivale smo knjige. Seèam se da je na bazenu od svog stražara tražila da joj T ese komplet Ive Andrièa, ali sutradan joj je reèeno da nisu u stanju da nadu sabrana dela Ive Andrièa na engleskom jeziku i zamolili je da se odluèi za nešto rugo. Danijela , glumila razoèarenje, èak je i povisila ton kada je razgovarala sa stražarom o tom problemu, vikala je da èe se žaliti Hafezu, dok je stražar slegao ramenima, odgovarajuèi kako je sve to izvan njegoveih moèi. Kada je stražar otišao, Danijela se okrenula meni i rekla: - Da ti budem iskrena, malo sam se zajebavala. Nikada èitala Andrièa više od obavezne lektire u školi, ali znala sam da ovi rnulci to nemaju. A, di èe i imat’ - rekla je Splièanka. Posle veèere sam otišla na spavanje. Sutradan sam nešto ranije probudila i zamolila stražara da me pusti u ; tnju pre doruèka. Preskoèila sam ruèak, provodeèi vreme : bazenu, a kada sam se spremala da krenem u apartman posle na veèeru, prišao mi je stražar i rekao da me u holu f late èeka Hafez. Hodajuèi, razmišljala sam o svojim postu cima poslednjih dana. Da nisam negde pogrešila, mož~ sam nešto rekla što nisam smela, da me nije Danijela špij nirala sve vreme? U tim mislima dišla sam do odredišta. Hafez me zamolio da sednem i kurtuozno upitao kal sam provela dan, jesam li zadovoljna i slièno. Posle moj kratkih odgovora Hafez me upitao spremam li se za veèer a kada sam klimnula glavom, on je postavio pitanje koje n je iznenadilo: - Da li biste želeli da veèerate negde u gradu, na neko luksuznom mestu - bio je direktan Hafez. Ostala sam nema, nije mi bilo jasno šta to sada znai Naravno, znala sam da taj èovek ništa ne govori bez vez ali u prvi mah nisam mogla da otkrijem o èemu se u ovo sluèaju radi. Slegla sam ramenima a on je, otklanjaju svaku neizvesnost, rekao: - Molim vas da odete do apartmana i spremite se ; izlazak u grad. Budite lepi i nasmejani. Gospodar je odluè da. mu na jednoj veèeri pravite društvo. I dalje sam èutala. On je dodao da moram u holu da budem za sat vremena. Tako je i bilo. Obukla sam jednu divnu haljinu cvetnog dezer i znala da sam u njoj izgledala predivno. Inaèe, odeèu smo dobijale na taj naèin što bi nas odredeni ljudi pozvali svaka dva-tri meseca u jednu od prostorija palate, koja je lièila na ogroman butik, prepun haljinama za kojim bi uzdisa najpoznatije manekenke sveta. I danas verujem da nema poznatijeg modnog kreatora u svetu èije haljine nisam nosila za vreme boravka u haremu u Dubaiju, bez obzira na to što su oni koji su nas oblaèili skidali etikete sa odevnih predmeta. Ne znam zašto su to radili, ali tako je bilo. Hafez me zamolio da izadem ispred samog ulaza u palatu. Èekali smo nekoliko rninuta i sa leve strane, iz dela za koji se pretpostavljalo da pretstavlja Gospodarevo gnezdo, došao je ogroman beli automobil. Imao je šest vrata i zatamnjena stakla. Hafez je prišao, otvorio vrata i ja sam ušla. Unutra je sedeo Gospodar. Pokazao mi je kroz osmeh da sednem nasuprot njemu i kola su krenula. Unutrašnjost mi se èinila kao manji stan. Bio je tu veliki bar sa desetak flaša raznih pièa, velika posuda sa ledom i šampanjcem, televizor i stereo-ozvuèenje. Klima-uredaj se podrazumevao.

barjak	#33
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:41:56	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Gospodar je rekao da lepo izgledam, ja sam zahvalila i nastavili smo razgovor na uobièajene teme. Vozili smo se dvadesetak minuta, možda nešto manje, a od toga pola mor- !; skom obalom. Prošli smo prostor morske marine, sa ogromnim jahtama i onda je automobil stao. Vozaè je otvorio moja vrata, a jedan od stražara vrata na koja je izašao Gospodar. Nalazili smo se ispred jednog restorana na samoj obali mora. Ispred nas je bila bašta sa dvadesetak stolova. Raskoš je bila slièna onoj u bašti palate, gde smo obièno veèerale. Prišla su nam dvojica momaka za koje sam pretpostavljala da su konobari, iako nisu bili tako obuèeni. Krenuli smo za njima i tako došli do stola za kojim je sedeo jedan Arapin sa i : mladom devojkom, mojih godina, duge plave kose. Oni su ustali da nas pozdrave i bilo je jasno da se njih dvojica znaju. Treca devojka za stolom je bila viša od mene nekoliko santimetara i na prvi pogled se videlo da je izrazito zgodna. Imala je nekoliko kilograma više u odnosu na nas devojke iz harema, ali to je bilo izuzetno rasporedeno, tako da je delovala izuzetno zanosno. Isticale su se njene velike grudi i soène usne, divno izvajane. Ta devojka je znala da nosi svoju lepotu, znala je koji su njeni aduti i igrala je na njih. Popili smo po konjak, koji sam ja tražila a ostali su me podržali. Predjelo je bilo u tri dela, a radilo se o plodovima mora. Gospodar i njegov prijatelj razgovarali su na arapskom, dok smo ja i ona devojka sa nameštenim osmehom na licu gledale u njih. Povremeno su nas udostojili kojom reèenicom na engleskom jeziku. Videlo se da im prija što u tako lepom društvu. Služili su nas dvojica konobara: jed tamne puti i jedan što me je podseèao na mog komšiju Miodraga! Imao je kestenjastu kosu, više svetlu, i plave oci. Èesto su prilazili stolu, donosili hranu, odnosili tanjire, noževe, kašike, vraèali èist pribor za jelo, toèili pièe koje stajalo sa strane. U jednom trenutku onaj konobar, nazovimo ga Evropljaninom, onaj sa svetlom kosom, prišao je sa moje Ie strane i usporenim pokretima servirao salatu. Gledala sa ga i primetila da taj momak ispod malog prsta leve ruke ispod tacne drži nekakav listiè. Kada je završio posao sa hranom, gotovo neprimetno je spustio onaj papiriè u moje krilo i rekao: "Ovo je za vas". Ta kratka reèenica mogla je da odnosi na salatu, pa niko za stolom nije obratio pažnju. sam ostala mirna i posle dvadesetak sekundi spustila ruku na papiriè. Bio je to komad presavijenog papira na kojem nalazila poruka. Videla sam u tom prvom trenutku da radi o dve-tri reèenice na engleskom. Ništa više. Nastojala sam da ne pokazujem nervozu, ali nisam znala šta da rad sa tim papirièem, gde da ga sakrijem. Poèela je da me obuzima nervoza. Gledala saxn ispred sebe, razmišljajuèi šta da uradim papirièem. Trajalo je to možda tridesetak sekundi. Ruka je bila na listièu, a onda sam stegla šaku i tek tad shvatila zaista ne znam šta da uradim sa porukom. Bar da sam sebi imala nešto dvodelno, znala bih šta sa papirom, stavila bih ga u gaèice i rešila problem. Ovako... Onda mi je sinula ideja da papir stavim u cipelu. Izvela sam to pretvarajuèi se da se èeškam po nozi. Zaista, niko nije mogao da posumnja i papiriè se našao u mojoj desnoj cipeli. To me je opustilo. Zatražila sam od konobara koji su stajali pet-šest metara od stola, da mi sipaju još jedno vino. Konobar što je ostavio papiriè u mom krilu bio je savršeno miran. I dalje je radio svoj posao. Ja sam umrla od znatiželje i nestrpljenja da vidim o èemu se radi. Poèela sam da maštam o izlasku iz harema, misleèi da je to put, da se radi o našem èoveku koji me je prepoznao, a onda sam opet poèela sa crnim mislima tipa: otkud da on mene prepozna, i kako bi neko organizovao moje bekstvo, kada se i ne zna da sam ovde? Setila sam se u tim trenucima i epizode u Moskvi i uzbune zbog nestanka Poljakinje. Više nisam mogla da izdržim, obratila sam se Gospodaru i rekla mu da moram u toalet. On je samo klimnuo glavom i pogledao okolo, tražeèi jednog od stražara. Pojma nemam otkud se stvorio, ali jedan od njih u sekundi bio pored mene. Krenuli smo u unutrašnjist tog ugostiteljskog objekta. Pogledala sam u prolazu onog konobara. Nije ni trepnuo, radio je nešto na stolu za serviranje. Ušla sam u ženski toalet, stražar je ostao ispred vrata. Èim sam zakljuèala vrata, skinula sam cipelu i proèitala poruku. Pisalo je na engleskom jeziku: "Javite se, ako ikako rnožete, na telefon... znam u kakvoj ste situaciji. Pomoèi èu vam. Èekam’. U potpisu je stajalo: "Tražite Stivena". Došlo rni je da vrištim od radosti, iako to još ništa nije znaèilo. Nisam tad razmišljala kako èu i otkud da se javim. Bilo mi je dovoljno da se pojavio traèak nade, da neko èini nešto za mene. Prvi put otkako sam u Dubaiju. Bilo rni je svejedno ko je Stiven. Nisam razmišljala radi li se o provokaciji, o proveri moje lojalnosti Gospodaru i mesta na kojem se nalazim.

barjak	#34
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:42:34	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Ponovila sam desetak puta u sebi broj telefona, i kad je bilo sigurno da ga neèu zaboraviti, bacila sam papiriè u WC. ’ Opet sam u pratnji stražara odšetala do stola, ali sada sasvim drugaèije raspoložena, što se, verujem, moglo prirnetiti. Nih troje za stolom bili su dobro raspoloženi. Posebno Gosodar. Videlo se da nesvesno posveèuje pažnju devojci koja je došla u pratnji njegovog prijatelja ili poslovnog partnera, ne znam šta mu je bio. U stvari, kao što sam rekla, i taj njegov drugar gutao je oèima mene i pretpostavljala sam da èemo na kraju te veèeri svi završiti u jednoj sobi. Pribojavala sam se da se ne odluèe za ženu partnera, da Gospodar uzrne onu devojku, a njegov prijatelj mene, bar za jednu noè. Ta misao pala mi je na parnet pošto mi je devojka iz Švedske, godinu dana pre toga, prièala da je sa Gospodarom imala jedno takvo iskustvo. Tom prilikom rekla mi je da joj se Gospodar poverio da tako nešto radi veoma, veoma, retko, ali kada se odluèi, onda to èini samo u sluèaju dugogodišnjih prijatelja. Pravo da kažem, nisam sa gadenjem ni odbacivala takvu ideju. Poruka koju sam dobiIa promenila je moje raspoloženje te veèeri iz osnova. Spokojno sam èekala kraj veèere. Moglo je biti nešto iza ponoèi, kada je u baštu ušlo društvo koje nije moglo ostati neprirneèeno. Cekao ih je rezervisan sto, a njih je bilo šestoro: tri žene i tri muškarca. Ženski deo predvodila je žena koja je mogla imati trideset i neku godinu. Nije spadala u lepotice, naprotiv, ali se videlo da je . dobro gradena. Druge dve su bile mnogo mlade, izmedu dvadeset i dvadesetpet godina. Muškarci su bili Arapi. Žena koju sam opisala jedino je razgovarala sa muškim delom društva i taj razgovor bio je komunikacija poslovnih partnera, rekla bih prijatelja, a ne ljubavnika. Smejala se, gestikulirala, ispijala pièa. Ja prosto nisam mogla da odvojim oèi od te žene. Kao da sam je znala. ÈiniIo mi se da sam to lice vec negde videla. Na trenutak bih odbacila takvo razmišljanje, a potom opet padala u izazov kopanja po memoriji. Sve više sam verovala da je znam, a što je posebno važno, u tim raz~ mišljanjima na pamet mi je stalno padao Beograd. Dakle, ako je znam, znam je iz Beograda. Naše društvo se dobro zagrejalo pièem. U razgovoru san uèestvovala povremeno, uglavnom klimajuèi glavom odobra vajuèi nešto što nisam dobro ni èula. Ona devojka za mojim stolom pokušavala je nekoliko puta da zapoène razgovor, a nije mi bila interesantna i to sam kulturno odbijala. Razmišljala sam o poruci na papirièu i onoj ženi za susedni; stolom. I ona je primetila da je stalno gledam, pa je nekolil puta bacila pogled prema meni. Te veèeri se nisam setila otkud znam to lice, ali po povratku u Beograd 1995. godine, negde pred Novu godinu, kupovala sam na Terazijama nekoliko listova i dok sam èekala da mi prodavac vrati kusur, listajuèi jedan od njih, gotovo sam zanemela. Na fotografiji, koja je zauzirnala gotovo pola strane, bila je ona žena iz bašte elitnog restorana u Dubaiju. Zgrabila sam novine i, ne èekajuèi kusur, utrèala u najbliži taksi. Dok sam se vozila prema Novom Beogradu, prosto sam a ispijala tekst o toj ženi. Proèitala sam da je na estradi, da snima ploèe, povremeno peva u diskotekama i održava svoje poslove u inostranstvu. Imala je, kao one veèeri u Dubaiju, plavu kosu, ne naroèito dugu. Proèitala sam da u Beogradu ima svoje butike, salone ili tako nešto, i da dobro živi bez obzira na uspehe na estradi. Bilo mi je jasno da je njen glavni posao daleko od Srbije i od Beograda. Pretpostavljam èime se ta žena bavi, ali nemojte tražiti da prièamo o tome i da joj se spominje ime. Ne intresuje me, na kraju, kako ona i drugi žive. Ja, ponavljam, verovatno znam kako dotièna gospoda zaraduje novac medu Arapima, ali ostavimo je. Svako živi život onako kako zna i ume. To je, nema ` sumnje njen izbor, koji se mora poštovati. Ako joj je lepo, zaslužila je to. Ako je to ružna strana njenog života, opet je ona odgovorna. Proèitala sam i to da èesto putuje po svetu, najviše u jednu evropsku i jednu bliskoistoènu zemlju. Naravno, nije bila baš najpreciznija i nije irnenovala ovu drugu zemlju, ali vratimo se delu prièe vezanom za onu baštu u Dubaiju. Noè je bila prijatna. Blizina mora i lagani noèni vetriè sa puèine opijali su i sve bi bilo kao iz bajke da nisam sedela sa èovekom koji me je držao u zarobljeništvu. Èekala sam da se sve završi i stalno sam ponavljala onaj broj telefona koji je pisao na poruci. Konobar, koji mi je dao papiriè, povrerneno bi me pogledao, smešeèi se zagonetno. Ja sam izbegavala da ga gledam, plašeèi se reakcije Gospodara, a pravo da kažem, taj konobar je bio sasvim pristojnog izgleda. Moglo bi se èak reèi da je bio zgodan muškarac. Odbacila sam svaku pomisao u tom pravcu i ukljuèila u dogadanje za stolom i dalje prateèi šta se dogada za susednim. Tamo je glavnu reè i dalje vodila ona meni poznata plavuša. Zasmejavala je celo društvo, posebno onu trojicu Arapa. Mora da im je prièala viceve ili nešto slièno.:Slatko su se smejali i povremeno grlili one dve dvojke. Plavuša o kojoj govorim oèito je bila odredena za jednog mladeg

barjak	#35
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:43:06	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA èoveka, svakako mladeg od nje, koji joj je sedeo sa leve strane. Po pažnji koju joj je posveèivao, videlo se da je impresioniran njenom prièom, ali i izgledom. U jednom trenutku Gospodar je rekao da bi bilo dobro da krenemo. Rekao je i to da kao sutra putuje u Ameriku i da želi dobro da se zaaspava. To je znaèilo da se neèe ostvariti ništa od onih mojih nagadanja kako bi moglo da se završi to veèe. Tako je i bilo. Rastali smo se ispred velikih limuzina. Gospodar se pozdravio sa svojim prijateljem, a on je pozdravljajuèi se sx mnom èvrsto stegao moju ruku, gledajuèi me pogledom koji je bilo teško izdržati. Bilo je jasno da mu se dopadam i da bi voleo da sam bar te veèeri njegova, ali... Lagano smo se vozili kroz Dubai. To je grad koji živi noèu, bar sudeèi po onome što sam tada videla. Mnogi restorani, hoteli, barovi, sve je to bilo otvoreno. Grad se kupao u svetlu, žene su bile slobodno obuèene i sve je odudaralo od slike koju sam u Beogradu projektovala u glavi svaki put kada bih èula nešto za arapski svet. Dubai je grad velike raskoši i velikog bogatstva. Sve što sam tamo doživela izvan harema, a to je, priznajem, skromno i sigurno nedovoljno za celovitu sliku, govori da se radi o jednoj, srazmerno gledano, od najbogatijih ’ zemalja na svetu. Svi žive, razume se, od nafte. Na tom putu do palate, Gospodar je pijuckao šampanjac, gledao kroz prozor, zavaljen u udobno sedište od fine tanke kože, držeèi svoju levu ruku na mojoj butini. Milovao me je lagano, ali oèito bez želje da vodimo Ijubav. Ostavio me je pred glavnim ulazom, odakle sam u pratnji stražara ;, ~ otišla do svog apartmana. Veè je poèelo da svièe kada sam zaspala. Probudila sam se oko podne. U stvari, probudilo me je kucanja na vratima. Bio je to stražar koji me je pitao želim li da odem do onog butika u kojem smo birale haljine, pošto su stigle nove krpice, i trebalo je da obnovimo garderobu. Rekla sam da mi ovog puta ništa ne treba, ali kada je spomenuo da su stigle :; italijanske cipele i sandale rekla sam mu da èu doèi. Tako je i bilo. Odmah posle ruèka otišla sam da izaberem nešto od obuèe i uzela tri para sandala i jedne lagane cipele, za izlazak. Sliène onima od sinoè U apartmanu sam se zadržala dvadesetak minuta, a onda požurila na bazen. Usput sam razmišljala da li da kažem Danijeli šta se dogodilo sinoè u restoranu na obali. Nisam odluèila, a po dolasku na bazen Danijela me je odmah pitala šta ima novo, kao da se tu nešto dogada, ali kad sam joj rekla za veèeru, :;: gotovo da je postala dosadna, pitajuèi za detalje. Glavno joj nisam rekla - za onu poruku i broj telefona koji sam držala u glavi. Nekoliko dana kasnije uspela sam da na trenutak iskoristim nepažnju stražara i da sa telefona u holu okrenem broj telefona koji sam dobila od konobara u restoranu. Nisam uspela da uspostavim vezu. Telefon je zvonio desetak puta, ali niko se nije javljao. Naravno, nisam odustajala i odluèila sam da sutra pokušam ponovo, odmah posle ruèka. Probudila sam se sva u znoju. Sanjala sam celu noè da šetam po praznim ulicama Beograda, mog grada, koji mi je sve èešèe padao na pamet. Trajalo je to do beskraja. I danas mogu da opišem kuda sam išla u snu i taj deo bio je smiren, bez lepote doduše, ali nije imao nikakvo uzbudenje. Onda je došao pravi pakao. Sanjala sam da se odjednom ispred mene stvorio nekakav svetlosni zid sa bezbroj senki, koje su se kretale, ukrštale i pružale ruke prema meni. Stajala sam neko vreme, a onda poèela da bežim. Imala sam oseèaj da su te senke, sada nalik na spodobe iz najcrnje mašte, sišle sa onoga zida i krenule za mnom. Trèala sam sve brže i sve više imala oseèaj da me dodiruju njihove ruke, oseèala sam njihov dah na vratu. Poèela sam da vrištim. Znam da sam vrištala u trenucima budenja, možda me je neko a ja sam tako probudila samu sebe. Telo mi je bilo mokro, kosa takode. Sedela sam i vreme na krevetu, èekajuèi da doživljaj iz sna izbledi, da napusti, a potom otišla pod tuš. Tuširala sam se, gotovo hladnom vodom, više od deset minuta. opet sam legla bez namere da zaspim. Gledala sam u tavanicu i razmiš o snu, o Beogradu, kevi i èaletu. Želela sam tada, više nego ikada, da su tu pored mene. Dala bih ostatak života da se probudila u Beogradu, a ne u Dubaiju. AIi stvarnost je razlièita od rnojih želja. Na doruèak nisam išla, verujuèi da_èu nekako uspe se dokopam telefona u holu i ponovo nazovem onog ml~ konobara iz grada, koji mi je poslao poruku. PonavIjala u sebi broj telefona, nije imalo šanse da ga zaboravim. duše, nisam više polagaIa neku nadu u spasenje, èak i è èujem sa tim èovekom. Cinilo rni se da sam bila pod utica znatiželje više nego verovanja u njegovu pomoè.

barjak	#36
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:43:35	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Medutim, okolnosti mi nisu išle na ruku: hol je sar jednom trenutku bio prazan, ali svega minut, što nije dovoljno da uspostavim vezu. Okrenula sam dva-tri br spustila slušalicu, kada su se zaèuli koraci. Onda mi je napamet da pokušam nešto u vreme ruèka i to se poka kao dobra zamisao. Otišta sam, naravno sa stražarem ruèak. U bašti je veè bila Danijela, koja me je radasno docekala. Poèele smo da prièamo, ali sam ja, posle samo nekoliko zalogaja, prestala da jedem, pravdajuèi to bolovima, jasno, tražila sarn razlog da što pre odem u hol. Znala sam Danijelu da se ne ljuti, digla se i, opet u pratnji, krenula’ prema svom apartmanu. U holu sam stražaru rekla da bih rado ostala kraj fontane da prelistavam modne magazine. On je samo klimnuo glavom i vratio se napolje. Na glavnom ulazu stajao je stražar, a desno od mene još jedan, koji je sedeo u fotelji i nešto èitao. Posle nekoliko minuta ovaj koji je sedeo u fotelji je i nestao iza onih monumentalnih stubova. Tamo su imali neku zajednièku prostoriju sa ogromnim TV ekranom, stolom za bilijar, šahovskirn tablama... Tako sam ostala sam u holu. Doduše, bio je i tu onaj èovek na vratima, ali on je od mene bio udaljen gotov tridesetak metara i èesto je izlazio napolje. Za vreme jednog od tih izlazaka ja sam brzo prišla telefonu i okrenula broj konobara. Sa strepnjom sam gledala èas prema prostoriji, koju sam spomenula, èas prema ulaznim vratima, ispred kojih je, videla sam mu leda, stajao stražar. Telefon je zazvonio nekoliko puta, a onda se javio muški glas. Upitala sam ga, èini mi se, jeste li vi konobar, našta je on prilièno zbunjeno odgovorio da jeste. - Ja sam ona devojka iz restorana od pre neko veèe kojoj ste dali poruku. - Da, da samo nastavite - rekao je sada veè sa mnogo više pažnje moj sagovornik. - Nemam šta da nastavim, a nemam ni vremena da razgovaram. Molim vas, kažite mi zašto ste mi dali ono pisamce. - Gledajte, ja znam okolnosti u kojima se vi nalazite. Poznajem vašeg Gospodara, èesto dolazi u restoran gde radim i gde smo se videli. Znam da ima harem i da ste vi deo njega. Ja sam, inaèe, iz Švajcarske - prièao je moj sagovornik, a ja sam vrtela glavom levo-desno, "kontrolišuèi" ona vrata i ulaz, i strahujuèi hoèe li neko da ude u hol. - Molim vas, šta dalje da radim, kako mi rnožete pomoèi - rekla sam u slušalicu. - Recite mi kako se zovete i iz koje ste zemlje, uradièu nešto, veè sam pomogao... U tom trenutku uèinilo mi se da èujem korake. Munjevito sam spustila slušalicu i prosto se bacila na dvosed ispred stola, na kojem su stajali magazini i modni èasopisi. Posle dve-tri sekunde jedan od stražara izašao je iz sobe koju sam spominjala. Pogledao je u mene i ’ nastavio prema izlazu. Bila sam strašno razoèarana. Razgovor sam prekinula u trenutku kada je on trebao da se završi sa mojom molbom konobaru da ode do jugoslovenske ambasade ili konzulata, u tom èasu nisam doduše znala imamo li mi ambasadu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, ali logièno je bilo da tim putem nešto pokušam. Nisam uspela i tek naveèe, kada sam legla u krevet, shvatila sam koliko je malo trebalo da se, verovala sam u to, dogodi promena u mom životu. Istovremeno, u meni je rasla nada da èu uspeti da ponovo dobijem tog momka i kažem mu šta da uradi. Prošlo je nekoliko dana. Ja sam vrebala svaku priliku u holu da se opet dokopam telefona, ali nije mi polazilo za rukom. Uèinilo mi se da je stražarima veè postalo sumnjivo sto toliko ostajem u holu i posle ruèka, pa sam pet-šest sledeèih dana prolazila kroz hol bez zadržavanja. Posle jedne prijatne veèere sa Danijelom zamolila sam svoga i njenog stražara da nas puste u šetnju po parku. Oni su izmenili nekoliko reèenica i dali nam odobrenje. Naravno, bili su tu nama iza leda, na dvadesetak koraka, dovoljno da ne èuju kako razgovaramo na jeziku koji nije engleski. Šetnja nam je zaista prijala. Oseèao se miris mora, što je Danijelu bacilo u nostalgièno raspoloženje. Poèela je da prièa o Splitu, splitskoj rivi, o Supetru na Braèu, gde su njeni imali vikendicu. Setale smo dvadesetak minuta, razgovarajuèi uglavnom o Beogradu i Splitu, a onda smo dobile znak da je setnja završena. Oprostile smo se, Danijela je krenula desno prema svom apartmanu, a ja sam produžila pravo. Stražar je isao sa moje leve strane. Prolazeci pored dela žive ograde ja sam joj se nesvesno približila. Oseèala sam dodire tog zelenog rastinja i to mi je èak prijalo, ali u jednom trenutku osetila sam ubod u desnu ruku. Bio je jaèi od ujeda pèele. Trgla sam se ulevo i automatski podigla ruku da vidim o èemu se radi. U polumraku nisam videla ništa. Objasnila sam stražaru šta sam osetila i on me poveo prema delu staze koji je bio jaèe osvetljen. Desetak santimetara ispod lakta video se trag uboda. Najpre je poèelo da me golica, potom je nastupila faza u kojoj sam se intezivno èešala, a onda sam osetila prve tragove slabosti.

barjak	#37
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:44:56	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Veè sam bila u apartmanu. Stražar je pitao trebali da zove lekara, ali ja sam odbila, smatrajuèi da je u pitanju nešto što èe proèi. Nije bilo tako. Oseèala sam se sve lošije. Na trenutak sam potpuno zaboravila šta se dogodilo, pred oèima su mi igrale neke iskre, a u glavi sam oseèala veliki pritisak. Povraèala sam i bilo je jasno da moram tražiti pomoè lekara. Nekoliko minuta posle mog poziva pojavio se moj stražar i bilo mu je dovoljno da me vidi. Otrèao je brzo i vratio se sa još jednim èovekom. Njih dvojica su me povela hodnikom do hola. Tu sam saèekala nekoliko minuta, izgleda da dodu kola, a onda su me ubacili u automobil koji nije bio bolnièki, ali je u njemu èekao èovek koji je oèito bio lekar. Odmah tu pred palatom, pre nego što smo krenuli, izmerio mi je krvni pritisak i temperaturu. Dao mi je injek ciju, ali ja sam se oseèala sve lošije. Gubila sam svest. Otvorila sam oèi i videla ispred sebe nekakve aparate i zid svetlozelene boje. Bilo mi je jasno da ne sanjam, ali nisam znala gde se nalazim. Pokušala sam da pomaknem glavu, ali me ta namera koštala strahovitog bola u gornjem delu tela. Bila sam kao paralizovana. Seèam se da sam opet zatvorila oèi i pokušala da se pripremim za novi napor pokretanja tela. Ni taj drugi put nisam uspela da okrenem glavu u bilo koju stranu. Bilo je jedino izvesno to da sam sama u sobi i da je u pitanju ili bolnica ili nešto slièno tome. Posle odredenog vremena, vrata, koja sam delimièno videla, otvorila su se i u sobu je ušla žena èetrdestih godina, crne kose, i ne baš visoka. Imala je beli mantil na sebi i bilo je jasno da se radi ili o medicinskoj sestri ili o lekarki. Gledala je ispitivaèki u mene, a zatim prelistavala neke papire, koji su stajali sa strane, zapisivala, da bi onda uzela moju ruku i izmerila mi puls. - Govorite li engleski - upitala me je, a kada sam klimnula glavom, zatražila je da kažem jesam li u stanju da govorim. ’ Ja, u stvari, i nisam znala mogu li da prièam. Zaustila sam, ali bol se javio istim intezitetom. Doktorka je shvatila da od razgovora neèe biti ništa i rekla mi da se smirim i da èe ona doèi kroz sat vremena. - Ako osetite pogoršanje samo pritisnite ovaj taster rekla mi je i stavila pored desne ruke neki prekidaè, koji je bio vezan za centralni sistem komunikacije u tom prostoru. Zatim je otišla. Bolela me glava, a usta su mi bila suva. Uskoro je u sobu ušla još jedna žena i bilo je evidentno da je u pitanju sestra. Dala mi je injekciju posle koje sam se oseèala nešto balje. Bez obzira na to što je rekla da èe doèi za sat vremena, daktorka se nije pojavljivala ni posle nekoliko sati. Meni je bilo bolje, mogla sam blagim pokretima da pomeram glavu levo-desno. Bola je bilo, ali rnnogo manje nego pre. Ona sestra me je obilazila nekoliko puta toga dana i to je bio moj jedini kontakt sa ljudima. Niko drugi nije ulazio u sobu. Utonula sam u san i kada sam otvorila oèi, videla sam lice one doktorke. Imala je belu put. Oèito nije bila Arapkinja. Gledala me je ispitivaèki i kao kod prvog susreta upitala mogu li da govorim. - Da i hvala vam što brinete za moje zdravlje - rekla sam. - Nemojte da zahvaljujete, devojko, ja sam za ovaj posao jako dobro plaèena - odgovorila je. - Molim vas, šta se dogodilo? Zbog èega sam ovde? Bila sam znatiželjna. - Radi se o ubodu jedne retke vrste insekata, koji može èoveka da usmrti samo ako izostane pravovremena lekarska intervencija - rekla je ona i dodala: - Sada je sve u redu, dovezli su vas na vreme, dobili ste isto tako na vreme injekciju, ponovili smo to još jednom ovde i sada nam preostaje samo da vidimo u kom èe vremenu vaš organizam savladati ostatke otrova koji je ubrizgan u vaše telo. Ja mislim da èe sve biti u najboljem redu veè za 24 sata, a dotle èete ostati ovde. - Ko me je doveo? - nastavila sam da ispitujem. Lekarka je napravila dužu pauzu, gledajuèi me u oèi, a ’ potom se okrenula prema vratima i rekla da samo pretpoštavlja ko me je doveo, ali da pred vratima stoji jedan mladi covek koji je, rekla je ona, oèito zadužen da kontroliše i vas i mene. - Rekao mi je da ovde možemo da budemo jedna sestra i ja. U stvari, ja sam i htela da vas pitam odakle ste, šta radite u Dubaiju, pošto vidim da ste Evropljanka. U trenutku kad sam pokušala da joj kažem nešto vr; su se otvorila i onaj stražar je pozvao lekarku, navodno su tražili iz jedne sobe u hodniku. Ponovo sam ostala sama po reakciji stražara bilo je jasno da nije èuo naš razgovor, to me je ohrabrilo. Sa velikim nestrpljenjem oèekivala sa , ponovni dolazak doktorke.

barjak	#38
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:45:26	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA U jednom trenutku javila mi se pomisao ne radi li se možda o njenoj igri. Šta ako je ovo privatna bolnica moga Gospodara, u kojoj su svi lojalni do maksimuma i šta ako proverava i na ovaj naèin kako èu se poneti? Medutim, nekog velikog bola nisam imala. Ovo je bila šansa koja se ne propušta. Cekala sam da doktorka dode i da ostanemo same. Ona se nije pojavljivala satima. Nisam znala ni koje doba dana. Opet mi se spavalo. Kada sam se probudila, bila sam sama u sobi. Pok šavala sam da se podignem i sa zadovoljstvom utvrdila da r tako nešto polazi za rukom. Mogla sam da pokreèem ce telo, ali mi se još uvek vrtelo u glavi. Bila sam žedna. Na m lom stolu pored moje glave stajala je flaša sa gustim sokor ali nisam imala snage da je otvorim i natoèim sok. Najvi; sam želela obiènu vodu, ali kako da dodem do nje. Seti: sam se onog prekidaèa koji mi je dala doktorka. Nije ga bil na krevetu, ali kad sam bolje pogledala, videla sam kako vi sa desne strane kreveta. Signalizirala sam i posle nepu minut u sobu je ušla sestra. Upitala me na lošem engleskom šta se dogada, a kad ’ je saznala da sam žedna, samo se nasmejala i uskoro vratil sa bokalom vode. Èini mi se da sam ispila pola. Ona je napustila sobu, a ja sam ostala da se nadam dolasku doktorke. Nisam dugo èekala. Doktorka je ušla u sobu i upitala me još sa vrata kako s ’ oseèam. Gledala je neke papire, a ja sam, plašeèi se da ne izgi bim vreme, a rešena da idem na sve ili ništa, otvoreno upitala? - Molim vas, recite mi mogu li sa vama da razgovaram otvoreno i sa poverenjem. - Možete, devojko - rekla je - Ja sam jedna od devojaka koje su u haremu èoveka èije ime do danas nisam saznala. Ima nas tridesetak. Došla sam na prevaru iz Jugoslavije, taènije iz Beograda. Poverova la sam da idem u Italiju, a završila sam ovde. Možete li da mi pomognete? Nema naèina da se nekom drugom obratim, ovo mi je za više od dve godine jedina prilika da duže razgovaram sa nekim ko nije pod kontrolom Gospodara. U stvari, nadam se da vi to niste - izgovorila sam i zaèutala. Ona me je gledala ispitivaèki. Ta pauza je za mene trajala pravu veènost. Kada sam veè pomislila da sam napravila još jednu glupost, koju èu skupo platiti, èula sam njen glas: - Nalazite se, devojko, u jednoj privatnoj klinici. Znam i vlasnika i ne radi se o èoveku kojeg spominjete, odnosno, ovaj koji je vlasnik klinike, sigurno znam, nema harem. Spomenu li ste Italiju. Ja sam Italijanka, ovde radim veè pet godina, a što se tièe vaše prièe ona u ovom delu sveta nije neuobièajena. Želim da vam pomognem, ali pravo da vam kažem ne vidim naèin kako to da uradim - rekla je doktorka. - Molim vas da odete do jugoslovenske ambasade u Dubaiju, ako Beograd ovde uopšte ima ambasadu, da im date moje podatke, ime, prezime i ostalo, i da oni nešto preduzmu. - Mogu to da uradim, ali odmah da vam razbijem iluziju, ništa ambasada ne može da uradi u vašem sluèaju. Ovde je privatno vlasništvo, kao retko gde u svetu, nepovredivo i apsolutno zaštièeno. Niko ne može da ude u harem tog èoveka, ako on to ne dozvoli, a složièete se da neèe. Bez obzira na to, poslušaèu vas, potražièu ambasadu Jugoslavije. Ali, molim vas, želim da znate. Koliko god vi rizikujete, rizikujem i ja. Ovo može da me košta posla, a ja sam veoma dobro plaèena. Ostanite mirni, vratièu se za sat - dva vremena - rekla je i napustila sobu. Ponovo sam ostala sama u sobi. Nije mi bilo jasno zašto sam bila tako otvorena, zašto sam isprièala toj lekarki sve o situaciji u kojoj se nalazim. Opet je poèelo da rni se po gla mota sve i svašta, dileme kako èe ona reagovati na moju pricu i molbu da mi pomogne. Ta oseèanja straha i neizvesno: uskoro su bila potopljena talasom optimizma. Bila sam sigurna da èe Italijanka otièi do jugoslovenske ambasade i obavestiti nekoga da sam u situaciji koja zahteva inetrvenciju. Èula sam korake na hodniku, zvonjavu telefona, razg vore, ali niko nije navraèao u sobu. Cak ni medicinsl sestra. Zatvorila sam oèi, iako mi se nije spavalo, a onda sa u jednom trenutku èula kako se otvaraju vrata. U stva: osetila sam neèije prisustvo u sobi. Otvorila sam oèi i umesto lekarke, koju sam oèekivala, ugledala onog stražara. Gledao je u rnene ispitivaèki. Ni ja nisam skidala pogled. Oèekiva sam šta èe se dogoditi, ali on je onda okrenuo glavu i prešao pogledom preko sobe. Dobro je osmotrio prozor i napust prostoriju. Došlo mi je da se smejem. Nije valjda mislio da èu p beèi kroz prozor, koji mi je stajao sa leve strane i kroz koji sa videla vrhove zgrada, što znaèi da sam bffa negde visoko. Nije prošlo verujem ni pola sata posle upada stražara, vrata su se ponovo otvorila. Na njima je stajala Iekarka. U izgledu lica nisam mogla ništa da zakljuèim. Ušla je unutra zatvorila vrata, prišla mom krevetu, gledala u mene, a zatim odšetala do prozora.

barjak	#39
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:46:17	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Gledala je napolje neko vreme, zati se naglo okrenula i poèela da prièa - Devojko, nisam ti rekla da znam jednog tvog zemljaka. On je, takode, lekar i radi u jednoj isto tako privatn bolnici na drugom kraju grada. Razgovarala sam sa njim pre sat vremena. Bila sam otvorena i rekla sve ono što sam èula od tebe. Rekla sam i to da tražiš od mene da odem u ambasadu. On je kazao da èemo zajedno otièi u toku sutrašnj dana. Ne plaši se, ja èu napisati da ti još uvek nije dobro ostaèeš ovde još nekoliko dana. Veèeras je vizita, a ti se potrudi da ne izgledaš kao sada. Glumi malo da si nemoèna, da jedva gledaš, odgovaraj kratko i teško. Ja èu sada otici i neèu se vraèati do sutra - rekla je Iekarka. - Molim vas, možete li da odete do ambasade odmah. Znam da vam to remeti privatne planove, ali èete me razumeti ako kažem da od vas oèekujem najveèu uslugu koju mi neko u ovom trenutku na svetu može a pruži - reagovala sam. - Videèu, to zavisi i od tvog zemljaka - odgovorila je Italijanka i krenula prema izlazu, kada mi je na pamet sinula još jedna ideja. Ona sa konobarom. - Molièu vas još nešto. Možete li mi na bilo koji naèin dostaviti telefon. Htela bi da pozovem nekog u Dubaji. Ona je ispitivaèki gledala u mene. Nije mi verovala, pošto sam joj isprièala da sam u haremu, odnosno nekoj vrsti zatvora koji iskljuèuje kontakte sa spoljnim svetom. Pa kako sam onda mogla da upoznam nekoga u Dubaiju i da još imam njegov telefon. Znala sam da se ta pitanja kriju iza njenog iznenadenog lica. - Objasnièu vam kako sam upoznala tog èoveka kojeg bih htela da pozovem. Samo vas molim da mi, ako ikako možete, donesete telefon. Znam da tražim od vas mnogo, ali nemam kome drugom da se obratim za pomoè - bila sam iskrena. Lekarka je pogledala u pod, pa onda u mene, i izšla iz sobe bez reèi. Nije prošlo ni desetak minuta, vratila se, pogledala prema vratima, koja je upravo zatvorila, i iz džepa izvadila malu slušalicu bežiènog telefona. - Nemoj pokušavati da zoveš Jugoslaviju, ovo je slušalica sa telefona kojim se mogu dobiti samo gradski brojevi - rekla mi je i pružila slušalicu. Znala sam još uvek onaj broj napamet i brzo sam ga ukucala. Èulo se da telefon zvoni, a onda se javio momak iz Švajcarske, konobar kojeg sam upoznala u restoranu na obali. Za samo desetak sekundi isprièala sam mu da sam povredena i da se nalazim u jednoj bolnici u gradu. Lekarka mi je pomogla da kažem u kojoj i mladiè je obeèao da èe doèi do mene. Tada sam napravila glupost što i njega nisam zamolila da ode do jugoslovenske ambasade, s obzirom na ono što se kasnije dogadalo. Zahvalila sam lekarki, vraèajuèi telefon. Ona je samo klimnula glavom i otišla. Ostala sam u razmišljanjima kako se, eto, posle više od dve godine konaèno susreèem sa nekim ko je dobar i iskren, ko hoèe da mi pomogne. Oseèala sam umor, ali i zadovoljstvo. Vratila mi se nada. Ucinilo mi se da nisam spavala više od sat vremena kada me je probudio razgovor pored kreveta. Iznad mene su stajale tri osobe, dva muškarca i jedna žena. Preko njene glave videla sam sat na zidu i shvatila da sam spavala ne jedan, veè pet sati. Ona dvojica su nešto razgovarala izmedu sebe. Jedan od njih je, dižuèi pogled sa papira koji su bili okaèeni na mom krevetu, rekao na engleskom: - Kako se oseèate gospodice? Setila sam se upustva Italijanke i samo sam lagano pokrenula glavu levo-desno, što je trebalo da znaèi da mi nije dobro. Držala sam poluotvorene oèi, glumeèi veliku slabost. Jedan od one dvojice izmerio mi je puls, a sestra mi je merila temperaturu. Na svu sreèu bila je povišena. Njih dvojica su opet nešto razgovarali, gledali u mene, jedan od njih je podizao moje oène kapke, zagledao nešto, a onda su svi napustili sobu. Bila sam zadovoljna svojom glumom. Doduše, pomoglo mi je što sam još uvek imala temperaturu, ali... Dugo u noè nisam mogla da zaspim. Smetalo mi je i svetlo, ali san je ipak došao. Probudila me je sestra, koja je , ušla u sobu. Ona je slabo znala engleski, ali mogle smo da se sporazumemo. Pitala me je kako se oseèam, imam li bolove, želim li doruèak. Probudio mi se apetit i gotovo da sam uzviknula kako hoèu hranu, ali sam u poslednji èas uspela da se suzdržim. Sinulo mi je kroz glavu da ustvari samo doktorka zna da sam se skoro veè oporavila, ali mi je ona rekla da glumim loše stanje samo da me može što duže zadržati u bolnici i na taj naèin produžiti vreme za eventualnu pomoè. Tražila sam samo gusti sok.

barjak	#40
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:46:53	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Vreme je prolazilo, a Italijanka nije dolazila usobu. Nije bilo ni onog momka iz restorana. Razmišljala sam šta je moglo da ih spreèi, a onda sam shvatila da sam napravila veliku glupost što sam pozvala konobara da dode u bolnicu i da me poseti. Pred vratima je stražar koji ga sigurno neèe pustiti, ali _ èe se sigurno zapitati kako taj momak zna da sam u bolnici. Poèeèe sigurno istragu i opet èu biti kažnjena. Dakle, mogla sam jedino da se izvuèem tako što onaj zemljak i lekarka iz Italije nešto urade pre nego što konobar dode u zgradu. Medutim, stvari se uglavnom odvijaju suprotno od naših oèekivanja. Ležala sam i èekala. Kad god bih èula korake na hodniku, ponadala sam se da je lekarka. Ali, ona nije dolazila. Bilo je veè prošlo i vreme ruèka, kada je u sobu ušla lekarka. , Odmah sam videla da ne ide sve onako kako smo se dogovorile. - Nisam bila u ambasadi. Èekala sam onog tvog zemljaka da se pojavi, ali uzalud. Ne znam šta se dešava, evo i sada sam ga zvala pre desetak minuta, ali se ne javlja. Iskljuèen mu je èak i mobilni telefon. Ne verujem da mu se nešto dogodilo, po svoj prilici je negde hitno otputovao, što nije nikakvo iznenadenje u ovom poslu koji radimo u Dubaiju. Ali, nemoj da se brineš, ja èu sama da odem do ambasade. Nego, bila sam malopre sa jednim od lekara koji su vas sinoè posetili. Oni su po hijerariji iznad mene i mogu da odluèe šta èe sa tobom. Uvažava ono što ja kažem, ali èudno se nešto ponašao. Bojim se da su se iz palate interesovali za tebe - rekla je lekarka, držeèi ruke u džepovima, naslonjena na moj krevet. U tom trenutku, pre nego što sam uspela bilo šta da kažem, u sobu je ušao onaj stražar ispred vrata. Nije obraèao pažnju na lekarku. - Ko još zna da ste u bolici? - upitao je, gledajuèi u mene. - Otkud ja to mogu da znam - odgovorila sam, interesujuèi se, naivno, zašto me to pita. - Pre par minuta vas je neko tražio na ulazu u bolnicu. Hteo je da vas poseti. - Možda je neko iz palate, pravila sam se naivna, iako je situacija bila krajnje ozbiljna. Shvatila sam da je u pitanju konobar koji je želeo da ude i da me vidi. - Niko iz palate neèe se interesovati za vas na ulazu, veè ovde kod mene ili kod upravnika bolnice. Tako mi je reèeno, bio je odreden stražar i, pre nego što sam uspela išta da odgovorim, na vratima se pojavio jedan èovek u nekoj vr, sti uniforme. Zamolio je stražara da izade napolje i èulo se, kada su zatvorili vrata, da se nešto objašnjavaju. Govorili su ;; na arapskom i nisam bila u stanju, a oèito ni lekarka, da ih razumemo. Lekarka je èutala i kada je izgledalo da se ona dvojica, i dalje razgovarajuèi, udaljavaju hodnikom ona mi je poluglasno dobacila da sam napravila glupost sa onim telefonom. Izašla je iz sobe. Oduzela sam se od straha. Odjednom se sve okrenulo naglavaèke. Od velike nade u lekarku i tog jugoslovena, kojeg je spominjala, došla sam u poziciju da stražar zna kako me je neko tražio na ulazu u bolnicu. Veè sam videla sebe u nezavidnoj poziciji, u istrazi koja èe sigurno završiti surovim kažnjavanjem, posebno zato što je to bio moj drugi pokušaj bekstva. Sve, doduše, na nivou kontakta, ali i to se kažnjava. Nije, verujem, prošlo ni sat vremena, a ona Italijanka je opet ušla u sobu. Sada nešto raspoloženija. - Imate sreèe. Razgovarala sam sa onim èovekom koji je ušao u sobu. On je šef obezbedenja bolnice i isprièao mi je šta se dogodilo. Onaj vaš konobar pokušao je da ude u bolnicu i da vas poseti, ali je èini mi se vrlo brzo shvatio da je napravio glupost, kada su poèeli detaljno da ga ispituju otkud on vas zna i kako zna da ste u bolnici. I šta se dogodilo. Po onome što sam zakljuèila konobar je dao novac nekome, da li šefu obezbedenja ili nekom drugom, samo da zaboravi šta je bilo. Da zaboravi i na njega i na pokušaj da ude u bolnicu. Sef obezbedenja smirio je stražara prièom da su pogrešili na prijavnici bolnice. Kao, greškom su tražeèi neku drugu devojku tražili vas. Mislim da je ovaj pred vratima progutao tu prièu - rekla mi je u dahu Italijanka. Moram priznati da me je to malo smirilo. Ona je još jednom rekla da èe popodne da ode do ambasade i da èe mi sutra ujutru reèi šta su preduzeli da me izvuku. Tražila još samo da joj kažem bar deo grada u kojem se palata nalazi, ali ja to nisam znala. Opisala sam joj kako palata izgleda što, u stvari, ništa nije znaèilo. I ona sam mi je rekla da takvih palata u Dubaiju ima dosta i ne predstavljaju u tom prebogatom svetu nikakvu retkost. Ipak, obeèala je da èe nešto da uradi. Rastale smo se uz dovidenja, ali ja nikada više nisam videla tu ženu.

barjak	#41
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:47:34	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Prošlo je, možda, najviše sat vremena od njenog odlaska, a u moju sobu ušlo je pet muškaraca. Dvojica iz palate, dva lekara i onaj stražar ispred vrata. Jedan od onih iz palate kojeg sam vidala u društvu sa Hafezom, rekao mi je da se spremim, pošto èu za desetak minuta u palatu. Pokušala sam da se branim pozivanjem na nedovoljnu oporavljenost, ali on je samo odmahnuo glavom. Lekari su èutali i bilo je oèigledno da se oni najmanje pitaju u tom trenutku. Nisam imala izbora, zamolila sam ih da napuste sobu kako bih se obukla. Malo mi se vrtelo u glavi, ali mogla sam ,.,;; da stojim i da se kreèem. Razmišljala sam šta bi se sada desilo da se odnekuda pojavi moja lekarka iz Italije, ali nije se pojavila. Sve je palo u vodu, sva moja nadanja u pomoè Italijanke i tog Jugoslovena, kojeg nisam ni upoznala, a ni pokušaj onog konobara nisu urodili plodom. U stvari, sinulo mi je kroz glavu da su oni, možda, došli zbog tog momka, bez obzira na prièu lekarke, da je njegov pokušaj stražaru predstavljen kao zabuna. Ništa nisam mogla da menjam, preostalo je samo da èekam. Nije ni kazna bila iskljuèena. I na to sam bila spremna. Svaki rizik se ili bogato naplaèuje ili bogato nagraduje. Otvorila sam vrata i obavestila društvo na hodniku da sam spremna da krenem. Napustili smo bolnicu jednim oèito sporednim izlazom. Èekala su nas kola, ali kako je staza do kola bila dugaèka dvadesetak, možda i više, metara i bila je nekako polukružna imala sam priliku da malo bolje osmotrim mesto gde sam ležala. Bila je to jedna izuzetno visoka zgrada. Ne verujem da je sve to bila bolnica. Pre èe biti da je za tu namenu neko odvojio dva-tri sprata, a ostalo je imalo drugu namenu. Dok su kola lagano klizila gradskim ulicama ona dvojica su samo èutala. Svi smo gledali kroz prozor. Nije mi palo na pamet da zapitam zašto su tako brzo došli po mene svašta mi se motalo po glavi. U tim razmišljanjima došli smo do palate. Kola su stala ispred glavnog ulaza. Ja sam èekala neko otvori vrata, petljala sam nešto oko desne cipele i ka su se vrata otvorila najpre me prosto udario vruè vazdl Napolju je bila nesnosna vruèina, a u kolima klima-uredjaj. Kada sam podigla pogled i zakoraèila napolje, videla sam Hafeza. Stajao je na dva, tri metra od kola. Lagano sam krenula prema ulazu, ali nisam mogla prodem pored Hafeza, koji je prosto zakrèio put. Pozdrav sam ga, on je samo klimnu glavom, ali se nije pomaka morala sam da stanem. - Kako vam je bilo u bolnici, jeste li sada dobro, ima li kakvih posledica? - pitao me je. - Još uvek oseèam vrtoglavicu i pomalo muèninu, daleko je bolje nego što je bilo - rekla sam, izbegavajuèi pogled. Hafez se pomakao u stranu i pokazao mi rukom da prodjem. Po njegovom ponašanju moglo se zakljuèiti da nije iskren u onome što govori. Duboko sam verovala da zna šta dogadalo u bolnici, ako ne detalje onda svakako ono glavno, da je neko pokušavao da mi pomogne, odnosno da sam uradila neke zabranjene stvari. Doduše, veè sam bila u slicnim situacijama, a kroz vreme provedeno u haremu, stvorio se u meni i neki odbrambeni mehanizam, ravnodušnost ono što se dogada, tako da mi je sve veè lagano prelazilo oseèanja straha u radoznalost. Ušli smo u glavni hol i Hafez mi je pokazao da sednf na jednu od fotelja. Dao je znak stražarima da se udalje i c su se izgubili u trenu. Ostali smo samo nas dvoje. Nekoliko trenutaka Hafez je gledao u kutiju cigareta, koju je okretao prstima, a onda me je pogledao direktno u oèi i rekao: Nemate nijednog razloga da lažete. Ja znam šta se dodalo u bolnici dva poslednja dana. Razume se, ne znam sta oèekujem da èe te mi vi pomoèi upravo oko tih detalja. Raspolažem i informacijom da je jedan èovek pokušao da stupi kontakt sa Vama, dok ste ležali u bolnici. To jasno, znaèi samo jedno - da ste vi pre toga stupili u kontakt sa njim. Ja imam naèina kako da od vas izvuèem priznanje. Verovatno pretpostavljate koji su to naèini, ali odredene okolnosti me teraju da ovoga puta krenem drugim putem, odnosno, da Vas zamolim za saradnju. Dakle, ko je pokušao da vas poseti u bolnici i kako ste stupili u kontakt sa tim èovekom? Ja sam èutala. Dakle, znao je za onog konobara, ali u svemu tome ohrabrujuèe je delovala èinjenica da Hafez nije znao aa doktorku iz Italije i njene pokušaje da mi pomogne. To me je ohrabrilo, jer sam verovala da èe ona otièi u jugoslovensku ambasadu i da èe uraditi nešto što èe mi omoguèiti izlazak iz harema. I dok sam munjevito kombinovala sve to u glavi, gledajuèi u pod, èula sam ponovo Hafezov glas.

barjak	#42
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:48:13	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA - Ponavljam, recite mi ko je želeo da vas vidi u bolnici . kako ste stupili u kontakt sa tim èovekom. - Ne znam o èemu prièate. Ja nemam naèina da stupim sa nekim u kontakt, vi to dobro znate, a i ne verujem da me e neko tražio u bolnici. Jedine osobe sa kojima sam kon:aktirala bile su doktorka i sestra. Povremeno sam vidjala stražara ispred vrata - odgovorila sam, nadajuèi se da èe to biti pravi put za izlaz iz neprijatne situacije. Razmišljala sam o tome kako je Hafez saznao da me je neko tražio. Bilo je oèigledno da, uprkos onome što je doktorka rekla o šefu obezbedenja bolnice, onaj stražar zna pravu istinu. Taènije sef obezbedenja mu je rekao istinu. I dalje sam gledala u pod. Plašila sam se pomalo da rogledam Hafeza u oèi. On je okretao onu kutiju u rukama. - Dobro, videèemo sutra kako da dodemo do pravih saznanja. Naspavajte se, ja Vam želim laku noè i molim vas a razmislite koliko je pametno da i dalje insistirate na prièi koja nema osnova. To što vi prièate nije logièno a ja, draga moja, znam šta je logika - rekao mi je Hafez, ustao i dao znak stražaru da me otprati. Ostala sam sama u tom prostoru u kojem mi je prolazilo vreme, sada veè i godine. Osetila sam, posle dva dana provedena u bolnici, da mi nedostaje apartman. Navikla sam se na njega. Postao mi je drugi dom. Možda zato što niko drugi u njega nije zalazio osim mene i stražara i jednog starijeg èoveka zaduženog za održavanje èistoèe i higijene. On bi dolazio samo kada sam ja bila unutra. Obavio bi na brzinu svoj posao i bez reèi se izgubio. I sada mi je prijao boravak u apartmanu. Legla sam na široki krevet i dugo, dugo gledala u jednu taèku, razmišljajuèi o onome šta se dogodilo i o moguèim posledicama. Kao što sam veè rekla, bila sam ravnodušna, sve što se dogadalo izvan tokova svakodnevnog, dosadnog života iza zidina harema predstavljalo je novost i uzbudenje, a èovek je takav da èesto i bez svoje volje ide za neèim što èe mu život uèiniti interesantnijim. Nadala sam se da èe naša ambasada preduzeti nešto, verovala sam da je Italijanka zajedno sa onim Jugoslovenom, kojeg je spominjala, otišla do jugoslovenske ambasade i da je nešto uradila. To mi je mnogo znaèilo, to oseèanje da neko za mene nešto radi. Veè sam stvarala slike u glavi o tome kako dolaze naši ljudi da me izvuku iz palate, kako se objašnjavaju sa Hafezom i kako sve završava mojim izlaskom. Sanjarila sam dugo, mislim satima, a onda se oglasilo zvono na vratima. Mislila sam, verovatno, stražar. Nije bio on. Pred vratima je stajao onaj Austrijanac koji me je, kada sam došla u harem, stavio pod nos pravilo boravka u palati, koji mi je prièao da èu, kao uostalom kao i svaka devojka iz harema, posle èetiri godine provedene u Dubaiju dobiti pravo da biram grad u kojem želim da nastavim život. Zaèudeno sam gledala u njega. On me je pozdravio i zamolio da ga pustim unutra. - Imamo, rekao je, nešto važno da razgovaramo. Seo je na dvosed, a ja na divnu kožnu fotelju svetlo žute boje, na kojoj sam se obièno odmarala. - Izvolite - rekla sam - o èemu se radi? - Gospodice, žao mi je što vas uznemiravam, znam da se još uvek niste oporavili od uboda insekta, ali neki dogadaji kojima smo svedoci poslednjih dana prosto su me naterali da , dodjem ovde u vaš apartman. Mogli smo da razgovaramo i u nojoj kancelariji, ali cenim da èe razgovor na ovom mestu biti opušteniji. Dakle, možete li mi reèi ono što niste rekli Hafezu: Sa kirn ste u kontaktu, ko je osoba koja zna za vaš položaj a ne stanuje u palati, sa kim i na koji naèin kontaktirate? Da budem iskren, mi smo zadivljeni nekim vašim sposobnostima. Naprosto je utvrdeno da ste uspeli da provalite bedeme obezbedenja, ali nije nam još uvek jasno kako. Pretpostavljam da vam je Hafez rekao da imamo naèine i puteve kojima èemo doèi do vašeg priznanja, ali nije nam to cilj, a verujem ni vama. Nisam stigla ni reè da progovorim pošto se zaèulo zvono na vratirna. Bio je to stražar koji me je zamolio da hitno sidem u prizemlje, po Hafizovom naredenju. Austrijanac je besno izašao, a ja sam požuriIa dole, pitajuèi se o èemu se radi. Tamo su veè bile skoro sve devojke. Sela sam pored Danijele. Žamor je utihnuo kada se pojavio ~ Hafez i naprasno rekao: - Pozvao sam vas da vas obavestim da uskoro zauvek napuštate palatu. Bile srno šokirane. Seèam se da nijedna od devojaka du- ’ go, dugo, nije mogla da se pomeri sa sedišta. Hafez je gledao u nas i èutao. Delovao je drugaèije nego ikada pre. Bio je zabrinut i taj njegov izraz Iica bio je presudan da u trenutku zakljuèim da se ne radi o igri, prevari, na koju bi smo mi devojke trebalo da nasednemo.

barjak	#43
Posts: 706 18. Jú 2009. 14:48:57	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Dakle, ono što je rekao bila je istina, ali istina èiji nas je nastavak posebno interesovao. Zaista, šta sada? - Molim vas da ne postavljate ni meni ni sebi suvišna pitanja. Sve èe biti jasnije veè sutra, najkasnije za dva-tri dana. PretpostavIjam da èe te zakljuèiti kako se nešto dogodilo, kako su dogadaji krenuli neplaniranim tokom, i da je to prouzrokovalo odluku po kojoj vi napuštate palatu. U pravu ste, desilo se nešto o èemu ne mogu da vam govorim, jer : nemam ta ovlašèenja. Molim vas da se sada razidete. Ponašajte se kao da se ništa nije dogodilo i budite spremni da u svakom trenutku, na naš poziv napustite palatu - rekao je još Hafez, okrenuo se i napustio prostoriju. Mi smo i dalje sedele kao prikovane. - Mora da je Gospodar umro - rekla je Danijela. - Ovo je provokacija - èula sam glas devojke iz Švedske. - Ne mogu da verujem - šaputala je Francuskinja. Lagano smo se dizale i napuštale dvoranu. Napolju su nas èekali stražari. I na njima se videla promena. Delovali su uznemireno, nervozno, požurivali su nas, što im pre nije bio obièaj. Tu noè sam malo spavala. Budila sam se bezbroj puta, a izmedu tih besanih pauza sanjala sam èaleta i kevu, sanjala sam Beograd, Svetlanu, Duleta, Èedu, Tamaru, Zokija... Sada su mi oni bili tako blizu. Verovala sam da èu uskoro sesti na avion i odleteti u pravcu Evrope a kada dodem tamo, i to sam verovala, kao da sam u Beogradu. U jednom od tih budenja ustanovila sam da je veè svanulo. Istuširala sam se i krenula na doruèak. Moj stražar je bio nekako odsutan. Pretpostavljajuèi da se sve promenilo, pa i kod njega, ja sam se ohrabrena situacijom odluèila na razgovor koji mi ranije nije pado na pamet. - Oprostite, šta se ovde dogada. Da se nije desilo neko zlo Gospodaru? Zašto nas otpuštaju iz palate? - upitala sam stražara, ubedena da mi se ništa neèe desiti. On je koraèao uporedo sa mnom. Gledao je ispred sebe i u jednom trenutku, na prilièno lošem engleskom, rekao: - Ja sam ovde samo jedan mali deliè sistema obezbedenja. Nisam osoba kojoj govore više od onoga što smem da znam. Ne mogu da vam kažem šta se dogada u palati, jer ni sam ne znam. Vidim da nešto nije uredu. Do velikih promena je došlo pre tri dana, ali ne znam o èemu se radi. Sigu ran sam u jedno: Hafez je mislio ozbiljno i vi èete uskoro, sa ostalim devojkama, napustiti palatu, a kuda èete otièi to ne znam. Uostalom i ja èu, èini mi se, morati da potražim drugi posao - rekao je i dalje gledajuèi ispred sebe. - Da li je Gospodar umro? - bila sam radoznala. - Zaista ne znam. Dugo ga nisam video u palati, ali to ne mora ništa da znaèi. Možda je odluèio da rasproda harem. . - Molim? Šta to znaèi? Ako je tako, može se desiti da neke od nas završe u pustinji kod kojekakvih ludaka, koji èe imati para da plate dve, tri zgodne devojke. - Da, i to može da se desi - rekao je stražar i to me je dodatno zabrinulo. Veèerala sam zajedno sa Danijelom, ali kao da nisam bila svesna šta se dogada oko mene. Splièanka se trudila da me oraspoloži, prièala je viceve, sama se smejala, ali ja sam bila nema. Na kraju sam joj rekla ono o prodaji i ona je smo odmahnula rukom. - Draga moja, ja verujem da je onaj veè na drugom svetu i da èe nas ovi njegovi pustiti da idemo gde hoèemo. Nisu mogli di da više vode brigu o nama. Kome da nas prodaju? Uostalom, i ako se to desi, ne verujem da èe nam biti gore nego , u palati. Ako nas prodaju, ništa se neèe izmeniti u odnosu na današnji život. Možda nam opadne standard - bila je optimistièki raspoložena Danijela. Èutala sam a crne misli su ’ se motale po glavi. Posle veèere popila sam èašu crnog vina, pozdravila se sa Danijelom i otišla na spavanje. Naravno, nisam mogla da spavam. Najviše me opsedala pomisao ono što bi se moglo dogoditi u vezi prodaje koju je spomenuo stražar. Šta ako ne budu mogli pronaèi nekoga ko je kao naš Gospodar, pa nas uz pojedinaènu prodaju kojekakvim ludacima po ilamskom svetu? Sledeèi dan smo provele na bazenu. Ja sam uglavnom ispod suncobrana, èutala sam i tek povremeno razmenila a po koju reèenicu sa Dan’jelom. Ona je skakala u bazen, plivala i delovala kao da se nista nije dogadalo. Bilo mi je žao nisam takva. I ostale djevojke uglavnom su delovale rinuto. Niko se nije smejao, nije bilo uobièajenog zadiranja, igara, skakanja u vodu sa malog tornja, smeštenog južnoj strani bazena. Stražara više nije bilo u našoj blizini. Nismo ih videle na onom mestu koje su uglavnom koristili za odmor, igranje šaha ili èitanje novina, dok smo se mi kupale.

Oldalak : Elõzõ 1 2 [3] 4 5 6 . . . 8 Következõ

You haven`t enough privilegies to reply in this forum.