bila je noc pred novu jesen sasivm obicna i hladno tiha posmatrao sam kako jesen samara leto koje ce vec sutra pasti i osloboditi tron novom vojskovodji... misli su pocele da se cakle kao biseri neke juvelirnice i potajno me vodile ka njoj ka stvorenju koje sam prvo trebao mastom stvoriti ali sam taj mec izgubio jer sam je prvo upoznao... savrsenstvo je dobilo lik bio je njen... kada bih probao da je njadjem u nekoj drugoj ne bih uspeo a da je sastavim pa mogao bih od recimo dve tri hiljde drugih bila je prava i bila moja... bila... znam da cu ja ostati njen bez razmisljanja samo bih njoj mogao reci da i onda kada je sve ne, samo bih njoj mogao dati neuformisani osmeh kada mi kisa mokri vrat... ona jedina ume da mi dahom podgreje misli da zaluta u njima i ususkana u toj toplini zaspe... dugo sam posmatrao oblak koj je skrivao mesec i potajno se nadao da ne bude pun a bio je znao sam da veceras nece spavati a onda odjednom sam zacuo iz nekog stana melodja nase pesme i tada sam po stoti put rekao sebi... ja je volim... mila previse si traga ostavila na meni ostacu tvoj cak i kada budes letela novom jatu...
pogledala me... nasmejala se taj osmeh ta mala kriva linija sto ispravlja sva cuda pogresnim mislima nanesena ta mala linija.... ona voli da mi skloni crne misli da mi skine sa ociju svo sivilo sto sam nakupilo godinama... ja znam da me ona voli ali dal cemo nekad koracati trgom svetog marka... u fontani zelja baciti novcic sa zeljom... ona jedna prica bez pocetka i kraja ... a kako smo se sreli pogresnom ulicom krenuli tog dana par putokaza u pogresnim smerovima par znakova ka pogresnim ciljevima i svi oni lepeti krila toga dana iznad krova opstine ucinise se sretnim... tog dana sam video taj sjaj u ocima pogled kao da se znamo godinama... vekovima.. prosla si pored mene okrenula se posle pet koraka i videla kako okrenut gledam te.. znam da nije lepo okretati se bilo je jace od mene... jaca si i ti mozes prva da odes... i otisla si vetrovima nosena sto dalje... kroz avion sam gledao kako se grad gubi u nekoj magli... u njemu sam se setio tebe kako negde citas moje reci mozda pustas neku suzu mozda si sretna mozda si zaboravila da postojim... mozda sam sve izmislio losom travom istripovao... ali ne bila si stvarnost taj oziljak nanesen na srcu je pravi nije lazan ti si tu.. postojis dises.... i svakog dana u ponoc kad se nadjem u nekoj gradskoj ulicnoj zabiti ja gledam prolaznike mozda ce me nejko prepoznati uputiti ka tebi... reci mi gde si... nema te... evo ko zna koja neprespavana noc ja cekam... tebe nema... malo snage mi ostaje trosi se neki drugim razmisljanjima... jedan san koj samnom stari moj san kao i tvoj.. hladni novembar sneg veje sve prekriveno belim prekrivacem zvuk violine i klavira... soba prepuna mirisa vanile.. volis taj miris te ukuse pomesane zeljama za jednim danom... dva vec polu izgorela drveta u kaminu iskre koje pucketaju... a mi pod toplim cebetom gledamo kroz prozor.. sjaj u ocima... osmeh na usnama... radost u srcu... ti samo ti znas da ove reci nisu lazne da ih ne stvara samo jedna iluzija ti koja razumes ovo bez tacke zareza velikog slova... ti i taj san... barem ga imam mogu ponosno da stanem iza svojih snova sa nadom da cu ih ostvariti... sa njim cu i ostariti sa njim ako ne dodirnem tebe onakvu kakvu sam te upoznao... onakvu kako sam te zavoleo.. onako jedinstvenu samo ti i citav svet oko nas se okrece svi negde zure a mi gledamo jedno u drugog... jos jedna cigareta pred spavanje... sutra je novi dan nova stvarnost oci perem prljavim mislima da ce jednog dana ljubav vera i nada izaci na videlo sa punim sjajem... samo te molim ostani tu budi to sto jesi budi nekad moja stvarnost ne mogu vise da te zamisljam pravim od reci crtam dimom cigarete... pojavi se ispred mene sa zeljom da budes jedina koju cu voleti... sa zeljom da te gledam kao nikoga pre... sa zeljom da cu te voleti vise nego iko ikada pre... sa zeljom da san snimo zajedno... pokusaj da me razumes samo mi to treba a ja... matori momak pun avantura sa kosom prosaranom daljinama cekacu bicu tu ispod onog ulicnog svetla bicu u tvom ukusu vanile bicu u tvom prvom osmehu... bicu i cekacu kad dodje moje vreme... citaj moje reci prati tragove i nacices me... kako palim mirislajvi stapic lavande tu kod police levo od televizora... nasmejaces se... postali smo stvarnost...
gledam je kako leprsavom haljinom koraca plocnicima gradskog setalista .. ona sjaji... kosa kao mreza za hvatanje pogleda... uhvatila je i moj... zvuk njenih koraka cuo sam i slusao... bila je to muzika bez reci sa mnogo izgovorenih prica... ruku je provukla kroz kosu uhvatila moj pogled... osecao sam se glupo tog trenutka.. osmehnula se i zauvek zarobila moje srce u tom toplom milom pogledu... osmehu kakav je jedini... unikatni... i pitas me da li verujem u ljubav na prvi pogled? ne... ne verujem... ja verujem u ljubav dal sam se osetio hrabrim sto sam to rekao ili suvise slabim sto sam priznao .. verujem... verujem u onu pesmu koju pevusim svake veceri... pesmu sa malo napisanih reciju... verujem u nebo kada oblaci naslikaju one tragove po kojima sklapama tvoje likove... u zvezdanoj prasini rasutoj po nebu gde mesec sija kao tvoj pogled... verujem u vetrove nadam se onom koj ce me oterati kao pijanog dripca pred prodavnicom do tebe.. do tvojih ociju... do tvog osmeha... verujem da postojis i cekas... skrivas svoje misli prizeljkujes dan kada cemo prosetati ulicom zalutalih srca... ulicom koju cemo prisvojiti nasim nazivom... jos jedan prica bez naznaka za kraj.... jos jedno platno sa provucenom linijom po sredini...slikaj... slikaj najbolje sto osecas ja cu samo prstom mesati boje... bice to lepa slika mozda ce je neko staviti u muzej pravih vrednosti... slika je obicna ali tvoja ruka moji otkucaji tvoji pogledi moje misli pomesane kao boje na tom platnu pod kiciom iz tvojih ruku... jos cekam taj vetar nadam se da cemo slusati zvuke violina... pleasti sami u ponoc na trgu... deliti osmehe slucajnim prolaznicima... voleti... eh mozda previse sanjarim... al samo mi je to i ostalo nada da ces jednog dana sesti pred mene osmehom pricati... dodirima otkrivati one misli koje su mi prolazile kroz glavu kada sam te prvi put video... umes ti.. znam te... a onda kada osetis miris vanile u vazduhu i osetis topli vazduh smiri otkucaje to je samo znak da sam tu i cekam da otvoris prozore i vidis onu malu siluetu sto stoji pod ulicnim svetlom... a do tada prati srce pa kuda te odvede... verujem mu znam koja je stanica... hvala sto postojis...
io vivio per lei... zivim za nju svakim danom sve jace i jace osecam je u sebi kako kuca srcem tece mojim venama... ona je pesma koju svakog dana pustam... ona je muzika koja mi prija... ne secam se kako je usla u moje dvorove ali drago mi je da je to bas ona... ona je moja i ja njen... samo ona... slike u mislima tuzni rastanci... jesenje kise... zivim za nju jer postoji kao i onaj mladi mesec sto obasja ulice... kao ona ulicna svetla po kaldrmi sto se presijavaju... ona je ono sto nedostaje... zivim za nju jer neznam kako bih drugacije uspeo da udahnem vazduh kojim nju zovem... od mojih najcrnjih misli pravi samo najlepse metafore ikada napisane ili recene... knjiga procitana do pola casa vina na stolu iskre kamina... njen miris... nikada joj nisam rekao... nisam nasao prave reci da joj pokazem koliko je usla pod mojom kozom... koliko je ostavila trag onaj isti neizbrisivi.. trag po kojem hodam pratim ko omamljen ka njoj... zivim za nju dosta bi bilo njoj ce to vise znaciti... i samo ce ona razumeti... ljubav je ono sto postoji i jaca ostalo su samo deleovi nekog secanja... uspomene na nesto sto je proslo kao usputna stanica vozova... zivim za nju jer je volim i volecu je... zivim za nju... Vivo per lei da quando sai la prima volta l’ho incontrata, non mi ricordo come mai mi è entrata dentro e c’è restata. Vivo per lei perché mi fa vibrare forte l’anima, vivo per lei e non è un peso
Zasto bas meni, nama da se desi...Zasto sad, tako , neobuzdano, pod tim.uslovima....Zastood svih bica koji me okruzuju i doticu svojim postojanjem jedino si me ti privukao k sebi.Upila sam svaku tvoju rec i onaj pogled tako mio i drag..i sad kad sklopim oci jos uvek vidim sebe u njima., kad sam spoznala sta je to voleti, davati , primati...Milovao si rukom moje lice , da oseti toplinu tvoga postojanja....dotaknuo mi usne, koji su izgoreli od zelje , da budu od tebe ljubljene..pamtim onaj trenutak zauvek, kad sam upoznala strast u tvom zagrljaju..Trazim taj ukus blizine , koji si mi ostavio duboko u svesti onog dana..
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Postoji li granica izmeðu ljubavi i mržnje ? Da li si nekad nekog toliko volela da si u momentu pomislila da ga mrziš. Ponekad se naðeš u momentu ...besa ..neizvesnosti...ljubomore ..zapostavljenosti ...da pomisliš da ga više mrziš nego voliš ...
Ovo je moja ulica bola,ovde ja cesto svratim, placem sa kisom kad pokusavam korake da mu vratim, ovo je ulica u kojoj cesto trazim zivot svoj,ovde ja sedim kad on ide njoj... Ovo je ta ulica u kojoj sam nekad prolazila sa njim,a vec odavno to nestalo je, kao cigare dim,ovde ja placem kad me secanja stegnu, na ovom mestu stojim kad oci zele od svih da pobegnu.Dobrodosli u owu ulicu,ulicu straha gde je uvek tama,u ovoj ulici opet sam ja,ali ovoga puta...Bez njega,sama...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
NIKO I NISTA 
