I ako nekad vidiš u ovom moru poruku u boci znaæeš da je za tebe i molim te nemoj je otvarati pusti je da i dalje luta, jer u svakom trenutku znaæeš da je moja reè ljubav i da dok stojim u svojoj senci straha osmeh ti dozivam sa "volim te"
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
... Boca je zavitlana u more jedne tople letnje veèeri, nekoliko sati pre nego što je poèela kiša ... Lomljiva kao i sve boce, slomila bi se da je baèena na zemlju ... Mogla je bezbedno plutati i nisu joj mogli ništa ni vihori ni tropske oluje niti snažne struje ... Bila je savršen dom za poruku koju je nosila, poruku poslanu da ispuni obeæanje ...
Neoèekivane borbe borac-srce, uèi samo sa sobom voditi pa na puèinu šalje poruke u boci,stihove šalje i olovne oblake s njima, da srce daha uzme u breaku izmeðu dvije borbe jer nastaviti treba , odustajanja nema bezbroj borbi još je pred nama, na puèinu šalje brodiæe od papira sa imenom tvojim, možda jednom u luku ljubavi što traje vjeèno,stignu...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
... Povremeno se zakaèe za ribarske mreže koje ih odnesu desetinama kilometara suprotno od pravca kojim su se uputile ... ne može se predvideti gde æe boca otputovati i to je deo njene tajne ...
Na moje stjenovite obale vali su izbacili poruku u boci ne nije se razbila o moje stijenje i nisam je još otvorio- bojim se ma da li je uopæe napisana meni ili æe netko drugi doæi pa je otvoriti ne volim ni inaèe èeprkati po tuðim stvarima a ovo nisu plastièni vojnici ni lego kocke u ovoj poruci bi netko nekoga mogao zvati ljubavnim zovom sa pustog otoka smještenog usred plavog bespuæa jednog toplog mora zvanog-èežnja neka ostane neotvorena još neko vrijeme pa makar bila pisana i za mene nek u meni tinja iskrica nade da tamo daleko možda netko misli i na mene.
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Drhtaj tišine ... Korak uz blage uspone ... Zar je veæ nadošlo vreme vraæanja uz vijugave putne staze? Valjda je sve u redu sa satovima, ako nešto vara, to mora biti oseæaj ... Neobièno je videti kako pred sumrak nisko lete pretovareni modri oblaci nebeske reke. Ne okreæem se ... Sad bi me samo jedan glas mogao nagnati na osvrtanje. Sad bi me samo jedno rame moglo privoleti da sednem na plaho betonsko hvatište daljine i pustim da kroz mene sve tece. Da samo otece brzinom tvoje sene ...
... Pogledala me je zagonetno, ali njene oèi i nisu ništa drugo nego dve trepæuæe zagonetke, koje, eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane naèine, ukazivala na male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreæu, zalutale negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta laða ...
Stalno gledam na sat i stalno isto pitanje-hoce li vise proci danasnji dan?I tako iz dana u dan…A ja ne trazim puno.Samo da te vidim na tren.Da te cujem kako se smejes.Da te poljubim ujutru kada otvoris oci…
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
Slatka su seæanja, negdašnja stvarnost. Dok plovimo na brodu života, promièu slike prelepih krajolika koje nikada više neæemo videti. I, dok nas seæanja služe, želeæemo da je bilo hrabrosti i vremena da, makar i na tren, sidjemo do obale i provedemo veèe na jednom od njih
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
Drhtaj tišine. Korak uz blage uspone. Zar je veæ nadošlo vreme vraæanja uz vijugave putne staze? Valjda je sve u redu sa satovima, ako nešto vara, to mora biti oseæaj. Neobièno je videti kako pred sumrak nisko lete pretovareni modri oblaci nebeske reke. Ne okreæem se. Sad bi me samo jedan glas mogao nagnati na osvrtanje. Sad bi me samo jedno rame moglo privoleti da sednem na plaho betonsko hvatište daljine i pustim da kroz mene sve teèe. Da samo oteæe brzinom tvoje sene.
... Èudni su putevi sna. Legneš, zatvoriš oèi, i obièno kreneš da vrtiš slike od proteklog sata, dana, bliskog vremena. Ponekad ti se one izmešaju, i krenu da se okreæu sve brže i brže, i onda ne možeš da zaspiš, nemoæan pred tom lavinom što je neki uèeni ili patetièni ili uèeni i patetièni nazivaju "oseæanja". I onda otvoriš oèi, i gledaš u mrak, i osluškuješ noæ. I fali ti sve i svašta, fali ti ceo taj ringišpilski svet u slikama, koji je prošao pored tebe, koji još živi u tebi ...
’’Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu..." Takva je naša duša. Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas èeka neprospavana noæ. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuðe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali èežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalaèkih ljubavi. Pa se naprežemo da èujemo onaj letni povetarac što je šaputao u krošnjama drveæa ispod kojeg smo se, držeæi svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umesto tog šapata samo uzdah srca svoga èujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjaèa ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu èeka uzdrhtalog srca. Niti išèekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put proèitamo reèi koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeæi ne može. Èak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi nebi pošli njime. Veæ se uvek istom stazom vraæamo sto vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noæi zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da æemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod oèiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih...
Jednog dana, poruka u boci, poslata u mislima...Pisace, da je neko veoma plakao i tuzan bio zbog tebe.Da sam to neko, bila ja.Da sam tesko podnela sve i da je misao u boci, u mislima odaslata, jer nisam zelela da znas koliko je bilo ravno unistenju bol i plac koji me je kidao.U njoj na belom papiru pisace, da sam brinula za tebe, cak i kada si mislio da mi stalo nije.Pisace, da zauvek ostaju oci te, najlepse sto je ovaj svet ikada svojim ocima gledao.Vte.
... Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papiriæ, a na njemu sledeæe reèi ... *Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, oèekujuci pomoæ. Požurite. Ovde sam!*
Nedostaje datum. Sigurno je veæ kasno. Boca je mogla dugo plutati morem ... reèe prvi ribar.
Nije oznaèeno ni mesto. Èak se ne zna ni koji je okean ... reèe drugi ribar.
Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva ... reèe treæi ribar.
Postade neprijatno. Zavlada æutnja. To je odlika opštih istina.
I kad bi se moglo sve to skockati negde cudesno i spakovati...onako "kompresovati" kao kakav pregolem fajl, ali avaj dusa nije folder, pa ne može...tada bih spakovala u njoj sve lepe svoje momente, svaku boru smejalicu svoju, svaki taj osmeh sto je bio tako kratak..ali u svojoj kratkoci tako cudesan.Nestvaran.Tamo bih stavila reci neizrecene.Zagrljaje nezne a tuzne.Otisak prsta da me po njemu prepoznaju.Dodir usana da me poznaju i kap parfema prepoznatljive esencije a uvek isti, kao trag...jel da u njoj stavim i slike, da kao dokaz prilozim kakve su moje oke nekada bile, da se zna da nekada bile su to..oci koje je ljubilo more.Priznanje da ne mogu narediti srcu da zaboravi i osuda sto mi posta neveran...zelja, da me promeni, da vise ne bojim se.Mozda stigne u pogresno vreme ali na pravu adresu.Uplakanih modrih ociju.Ružo vetrova, i ako ne stigne...mozda je otvori neki mlad i zaljubljeni par i tekst bude nauk sto je drugome postalo zivot.
Nepoznatoj osobi... Koja može u ovoj noæi... Da me pronaðe... Pošla sam spavati... I vratila se ovamo... Da se ostavim..... Zbog tebe..... I ne mislim Da te znam... I ne mislim... Da æu te ikad imati... Al’ ove noæi ... Dajem ti se sva... Nije greh da me imaš... Jer, ja æu uskoro zaspati Pa, neæu ni znati... Koliko si me uzeo... I da li je nešto.... Od mene ostalo... I bolje bi bilo... Da ne ostane ništa... Jer, se ja ujutro Budim druga.... Prve nema... I bolje bi bilo.... Da me svu zadržiš... Jer, takve više neæe biti.... Ona sutra Ja nisam... Ona sutra Je druga neka Koja neæe ni znati Da je bila Ova što noæas, ja jesam... Ili, i ako se nekad seti... Biæe to Samo sa setom.. I osmehom... A ti me imaj ... I ljubomorno èuvaj... Za veènost... Jer, takvu me... Niko imati više neæe.... Nikad...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
........da ce doæi i taj dan. Da æu ja osvanuti sa oèima u kojima je sjaj samo varka.......u èijim oèima bi na današnji dan video godina sto. "Sita" svega, oseæaja tih i suza...Sagoreh. Sagoriš naprosto. Kada se nekome daš poptuno. I ko bi rekao, da ja više voleti neæu...da æu "ugušiti" u duši oseæaj, da æu naæi naèin, da se izborim...mislim da i sada èujem taj "cinièan" smeh kojim mi sada ne bi verovao ili bi se samo nasmejao, ili pak odahnuo, m? Dodje dan kada i ja postade svesna preterano onoga sto nisma htela videti, ono od èega sam svo ovo vreme "bežala", nekada srce celo.......sada odavno veæ napuklo. I naèeto. Jel radi to tvoje srce još? Dobro je. Znaèi, ipak sam ja ta.....Koja je "umrla". I smao jedno ostade nejasno.....Ko je zapravo onda voleo?
Ustanem i krenem, idem, nije vazno gde, nije vazno zašto, idem, hodam. Hladnoca prija ... I poènem da oseæam, jako, kao da imam rupu u grudima ... Znam, tamo negde, On isto tako hoda, i isto oseæa ... Samo se još nismo sreli ... Možda još nis ... mo nauèili sve što treba da znamo da bismo se prepoznali.
Mozda još nije naše vreme. Ali, tražimo se, i znamo da onaj drugi zna ... Jer jesen uvek donese mirise, neke davno zaboravljene snove. Èežnju ... I potrebu za zagrljajem, jer su noæi hladne ...
