| Pagine : Precedente 1 . . . 10 11 12 [13] |
|
Neuhvatljiva
|
#1
|
Commenti: 249
24. Ago 2007. 09:46:18
|
BRAK - velika tajna
Šta su to svete tajne, zašto danas parovi imaju dva venèanja? Šta znaèi crkveni obred i crkveno venèanje i da li je Brak nemoguæa misija? Irina Markoviæ završava svoju trilogiju o Braku.
Poznato je da veæina novovenèanih parova u Srbiji danas ima dva venèanja: jedno crkveno i jedno graðansko. Veæ se ustalio obièaj da se sve odvija sledeæim redosledom: prvo se u porti okupe vascela rodbina i prijatelji, onda se u crkvi odgleda simpatièni ritual, u kome krunisani mlada i mladoženja idu u krug, dok pop poja i kadi, a kumovima vosak pada po sveèanim cipelama. Mladenci se stidljivo poljube (jer ipak su u crkvi) i na kraju popa na srpskom rezimira i ukratko prevede ono što je u prethodnom satu pojao na crkvenoslovenskom. U zavisnosti od toga koliko se platilo svešteniku, biæe prikazana cela ili, pak, skraæena verzija jedinstvenog šoua u kome postajemo kraljice i kraljevi na jedan dan.
Kada se završi ovaj uzvišeni obred, svatovi se naguraju u svoje i tuðe automobile, pa pravac kafana. Sjaj kafane, ili u ovu svrhu iznajmljene sale, zavisiæe od dubine vašeg džepa. U njoj æe vas doèekti priuèeni bend s omiljenim svadbarskim hitovima od Vardara pa naviše, zatim, ide blok nostalgiènih pesama za kraljevinom (èitaj «èetnièkih»), a na samom kraju pompezno ulaze trubaèi. Ako je neko od mladenaca iz Crne Gore, kafanska svadba pokazaæe politièarima kako se obnavlja propala federacija. Kulminacija nastupa u trenutku kada se pojavi gotovo raspevani(a) matièar(ka), koji æe proèitati drage, ali zapravo smešne stihove Duška Radoviæa, jer šta je smešnije od toga kada država pokušava da bude poetièna, umesto da se lepo proèita zakon i taèka. Èika Duškov talenat tako je indirektno ismejan od strane antipoetiène države, a njegovi stihovi poslužili su kao ne baš odgovarajuæa zamena za crkvenu dramaturgiju.
Na crkvena venèanja, prepuna poetike, u prošlosti nije se blagonaklono gledalo, zato je sasvim prirodno što je danas usledila tolika navala na to, do juèe zabranjeno, voæe.
Em neobjašnjivo, em zaboravljeno
Teško je objasniti i sebi i drugima, a ne biti izveštaèen, nešto što se u naèelu ne objašnjava, i što, da bi se pravilno razumelo, treba prvo da bude deo oseæanja i vaspitanja, pa tek onda racionalnog rašèlanjavanja. U sluèaju religioznih pojmova i usled nedostatka vaspitanja u duhu verskih tradicija, moraæu umesto - verujem da bih razumela, da koristim obrnutu metodu - ako razumem, možda æu poverovati. A to sve zbog toga što dubine i ozbiljnosti crkvenog venèanja, ni mladenci, a još manje svatovi, nisu svesni - važno je da na kraju èeka kafana, peèenje i šizenje.
U prièi o braku kao svetoj tajni, prvo moramo razumeti ovaj složen teološki pojam. Teološke pojmove teško shvataju svi oni koji ih nisu usvojili kroz vaspitanje i kulturu iz koje su ponikli. Kod nas je došlo dotle da su stvari vere za jedne postale predmet izrugivanja i podsmeha, a za druge predmet nakaradne folklorne upotrebe. Èini se da zlatne sredine nema, ili je ima vrlo malo, te je skoro nevidljiva.
Ne bi uopšte trebalo da se zavaravamo da su nam venèanja, krštenja i ostale stvari vezane za crkvu i verski život poznate i samorazumljive, daleko su od nas koliko i sela na Kamèatci. To što su one nekada bile malo bliže, to se ne raèuna, jer ovde je preovladao kolektivni zaborav i pojavila se nakaradna tehnika vraæanja starog, ili na staro, bez jasnog saznanja o tome kako je to staro izgledalo i uz prateæi simptom ignorisanja èinjenice da je proteklo mnogo vremena, da su se okolnosti veoma promenile, te da postoji stravièan diskontinuitet izmeðu nas danas i nas prekjuèe.
Uprkos tome, pokušaæu da pišem o onome što spada u zaboravljenu veru, tako da razumeju nevernici, a vernici ne zamere, premda i jedni i drugi (kao i sama autorka teksta) spadaju u skupinu zaboravnih.
Uprkos stavu da se pitanja vere teško mogu objasniti razumom, razum ne bi bio razum, kad ne bi pokušavao da stvari rašèlani i zatvori u svoje fioke i fajlove. Jednom reèju, kad ne bi pokušavao da objasni sve, pa i ono neobjašnjivo. Stoga, za njega poseban izazov predstavlja nešto što u svom nazivu sadrži reè «tajna», pa još povh toga i «sveta».
Za pravilno usvajanje teoloških pojmova potreban je ne samo intelektualan i intuitivan èin spoznaje, veæ i onaj mistièki koji objedinjuje prethodna dva, tako što dodaje nešto treæe koje je van uma i bez èega um ne bi imao moæ sinteze. Naposletku, vera i jeste sama po sebi sinteza, ona je umno, a ne stihijsko, oseæanje.
U svakom sluèaju, kada bismo imali vaspitana oseæanja, ne bismo mnogo pitali, veæ bismo pametno oseæali.
Šta su to Svete tajne?
Glavni cilj svakog hrišæanina jeste spasenje, a termin mysterion upotrebljavao se uopšteno da oznaèi posebne radnje kojima se ono postiže. Naime, broj svetih tajni nije bio utvrðen u pravoslavnoj crkvi sve do trinaestog veka. Nauk o sedam tajni pojavljuje se prvi put u Ispovedanju vere kod pape Klimenta IV, koji je tražio da ga usvoji car vizantijski Mihailo Paleolog. Dakle, sam broj svetih tajni preuzet je sa Zapada i to, èini se, najviše, kako smatra prof. Džon Majendorf, zbog tadašnje fascinacije Vizantinaca simbolikom brojeva. Sedam je darova Svetoga Duha (Isaija 11:2-4) i to je veæ dovoljan razlog za prihvatanje ovog broja. Svakako, bilo je i onih koji su proširivali ili skraæivali spisak, ali je naposletku ostao onaj koji možemo proèitati u svakom crkvenom kalendaru. To su: krštenje, miropomazanje, ispovest, prièešæe, brak, sveštenstvo i jeleosveæenje.
Dve su tajne najvažnije kao stvaran preduslov svih ostalih: krštenje, a potom evharistija ili prièešæe. Zato je neophodan uslov da biste bili venèani u crkvi, da ste prethodno primili tajnu krštenja, naime, da ste èlan hrišæanske zajednice. S druge strane, imamo primer u nekim varijantama hinduizma, ako je neko od mladenaca druge veroispovesti, nije neophodno da postane pristalica Krišne ili Šive.
Ono što vidi hrišæanin, ne vidi ateista, ili budista i obratno, a hrišæanstvo je, kako kaže Maksim Tarejev «...aristokratska religija izabranih ...». Hrišæanima je zbog svog elitizma teško da razumeju zašto neko drugi nije hrišèanin i zato su èesto, protivno sopstvenoj doktrini, skloni osudama, progonima, pa èak i pogromima drugih vera, naroda i pojedinaca. O tankoj granici izmeðu verskog elitizma i fundamentalizma možda u nekom drugom tekstu.
«Svete tajne su sveštenoradnje, kroz koje se vernicima na vidljiv naèin daje nevidljiva blagodat Božija. Pošto je èovek psihofizièko biæe: vidljivo po telu, nevidljivo po duši, to i svaka sveta tajna ima dve strane: vidljivu i nevidljivu. Vidljivu stranu saèinjavaju: sveštenikova radnja, reèi, molitva i materija koja se upotrebljava, a nevidljivu blagodat Božija» (arimandrit prof. dr Justin Popoviæ).
Ovaj nevidljivi deo je ono u šta treba poverovati, kao što treba poverovati u održivost veène vernosti u ljubavi. Ovde se snaga vere u Božiju blagodat podudara sa snagom volje da se ostane u ljubavi uprkos svemu. Ta blagodat zadobija se uz pomoæ Božije milosti, ali najviše podvigom volje, koji je oblik zdravog žrtvovanja svog (umalo da napišem svetog) egoizma. Sticanje oseæanja Božije blagodati moguæe je samo putem odbacivanja sebiènog samoljublja, kroz svestan i odgovoran èin, i to, samo ukoliko su iskljuèeni svi oblici psihopatologije.
Bez obzira na to koliko je tanka granica izmeðu onog što nazivamo normalnim i bolesnim, veæina ljudi, na sreæu, još uvek ume dobro da proceni do koje mere je ta granica rastegljiva. Naglašavam da ove odrednice nisu primenljive na homoseksualnost jer se za nju može reæi da predstavlja normalnu nenormalnost i da je stara koliko i sam èovek, kao i da je ona proizvod kulture koju je stvorila civilizacija i iz koje je nastala biološka predodreðenost. Da li je bilo obratno, pitanje je koje vodi u veoma ozbiljnu metafizièku raspravu.
Tim zaboravnim „izabranim“ hrišæanima trebalo bi da su jasni sledeæi pojmovi: Carstvo nebesko, Bogoèovek, pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristosovu, crkva sa velikim C, koja je živi organizam „tela“ Isusovog, putem koje, i samo putem koje, kao njeni èlanovi, ulazimo u Carstvo nebesko. Ona nije samo lepa zgrada u kojoj se nalazi ured za opijanje, ili detoksikaciju masa. Rašèistimo li s ovim pitanjima, možemo shvatiti zašto je Crkva kao takva tajna s velikim T, a ujedno i izvor svih svetih tajni.
Sveta tajna - Brak
Ako posmatramo brak kao jednu od njih, moramo voditi raèuna o ostalim elementima doktrine. Tako, ako bismo želeli da prièu uprostimo i svedemo na razumljiv nivo obiènom èoveku, reæi æemo da ukoliko verujemo u život posle smrti, u raj i u pakao, u spasenje duše putem pokajanja i Božije milosti, onda nam neæe nerazumno zvuèati ideja da se sa svojim supružnikom borimo i meðusobno pomažemo da zajedno odemo u raj. Kada udvoje težimo veènom životu, uspostavili smo èvršæu vezu od bilo koje druge, a naroèito one koja poèiva na sve veæoj i veæoj seksualnoj privlaènosti, kojoj kraja nema i koja može lepu ženu da pretvori u plastiènu nakazu.
Da bi prièa o braku kao svetoj tajni imala smisla, potrebno je poverovati u ono što zdravom razumu zvuèi nemoguæe. Uprkos tome, brak kao sveta tajna uopšte ne iskljuèuje osnovna naèela koja je ustanovila nauka, veæ ih, naprotiv, upotpunjuje i sagledava iz jedne više perspektive.
U životu je lakše nositi se s jednom tako teškom stvari kao što je uspešan brak, ako je on osiguran nebeskim vezama. Iako je možda bajka, sama težnja ka ovom cilju predstavlja veoma jak psihološki podsticaj.
Meðutim, ništa nam ne vredi ako ne verujemo, i najviše ne verujemo ako ne verujemo sami sebi, a sebi možemo verovati samo onda kada smo se èvrsto odluèili da istrajemo - ovoga puta u ljubavi.
Pravo pitanje koje se postavlja u vezi sa brakom kao svetom tajnom je to da li se suštinski nešto menja u vezi muškarca i žene u poreðenju sa svetovnim brakom, ili personalnom neformalnom unijom, gde je zavet èesto preæutan, ili uopšte ne postoji. U tim neformalnim zajednicama, upravo odsustvo zaveta predstavlja posebnu èar, a neizvesnost koju donosi sutra nekom je mnogo uzbudljivija od monotonije braène svakodnevice. Opština je pošten naèin da se odmah na poèetku pravno regulišu imovinski odnosi supružnika, jer, kao što znamo, miraz odavno ne postoji, ili u sluèaju da mladenci imaju averziju ili strah od crkve, prosto predstavlja ritual-surogat.
Ono što svakako odvaja brak pred oltarom od braka pred matièarem je to što on predstavlja zajednièku propusnicu za raj. Oltar predstavlja VIP ložu ka višoj sili, koja vas od tog momenta neprekidno prati, da ne kažem špijunira, ali i doziva, kad za to doðe vreme, da zajedno stupite pod njeno okrilje i budete nagraðeni neizrecivim oseæajem božije blagodati. To je onaj nevidljivi deo. Kada sklope brak u crkvi, onda supružnici više nisu sami, njih je zapravo troje: muž, žena i viša sila. Sva energija ljubavi se ne razmenjuje na horizontalnoj ravni od žene ka muškarcu i obratno, jer se tako usmerene energije na kraju ulupaju, uguše i progutaju jedna drugu, veæ se energija od jednog srca penje „do nebesa“, pa se oplemenjena vraæa u horizontalu drugog. Tako se izbegava pogubno trenje, koje na jednom kraju predstavlja uzbudljivu, ali nikad zadovoljenu, seksualnu strast, dok nas na drugom može naterati i na težak zloèin. „Trenje...to je sve što nam je ostalo od ljubavi“, kaže se u stihu jedne pesme sastava Blokaut...
(Ne)moguæa misija
Život istinskog vernika pun odricanja i beskrajne trpeljivosti, zapravo je neizdrživ za veæinu ljudi. To dobro znaju oni koji su takav život probali. Njih je užasno malo, a još je manje onih koji to rade u paru. Kada bi svaki par koji se venèa u crkvi uspevao disciplinovano da živi hrišæanski život, ja o ovome ne bih ni pisala i bilo bi opšte poznato koja je najsigurnija varijanta ne samo za raj, veæ i za dugoveènu sreæu na zemlji. Nažalost, u stvarnom svetu ne samo da nije tako, veæ je postalo otrcano gajiti jedan takav ideal i imati verovanje koje nadilazi sutrašnji dan.
Mnogima je dosta mukotrpnog života i sebe u njemu, a kamoli još i da ga dele s nekim i to pod teretom veène obaveze. Neki veruju da æe se samo jednog dana ugasiti, kao kada se kompjuteru iskljuèi napajanje, i to je deo njihovog zdravorazumskog optimizma, ali postoje i oni koji veruju da æe bios nastaviti da živi i onda kada bi nestalo struje na èitavoj planeti. Takvi su pravi kandidati da sklope brak pred oltarom, ovi drugi, makar zbog uroka, trebalo bi da saèekaju malo dok ne shvate šta zaista znaèi sklopiti brak u crkvi i koju odgovornost to sa sobom nosi.
Ako ne verujete u Bogoèoveka, život posle smrti, kaznu i nagradu, postojanje raja i pakla, folklorno pomodarstvo može da se zadovolji i na drugi naèin: obucite se u narodnu nošnju iz svog zavièaja i venèajte se ispred spomenika Pobedniku na Kalemegdanu!
-----------------
Mirno koracam i nosim oklagiju sa sobom... 
|
|
|
stereo_bol
|
#170
|
Commenti: 4708
08. Mar 2012. 02:10:42
|
Tweet, ima nešto i više od ljubavi...koliko je samo brakova i veza ’’puklo’’ zbog neslaganja, a ljubavi ima? Pa znam jako puno primera, veruj mi.
-----------------
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavièluk.
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a æutanje neznanje.
|
|
|
Tweetily
|
#171
|
Commenti: 2586
08. Mar 2012. 02:45:08
|
Stereo_bol
Ljubav ti je voda koja ti pomaže da progutaš izmeðu ostalog i neslaganje. Nema ljubavi u tim vezama, veæ zaljubljenosti ili navike ili ubeðivanja sebe da je to ljubav.
Ljubav ne poznaje granice, a samim tim ni kraj.
Kada postoji razlog za ljubav, onda ta ljubav i nije ljubav veæ sam taj razlog.
-----------------
"Ko igra za raju i zanemaruje taktiku završit æe karijeru u nižerazrednom Vratniku" - dr Karajliæ
|
|
|
BellaRada
|
#172
|
Commenti: 126
17. Apr 2012. 19:14:59
|
Dok je Ljubav slepa nema povoda za razvod 
-----------------
What Are You Looking At!
|
|
| Pagine : Precedente 1 . . . 10 11 12 [13] |
|
tu non hai abbastanza privilegi per rispondere in questo forum.
|
