Probiti zeleno jutro, zagristi sunce u podne kao zrelu jabuku ... ispiti reku muzike, njome otplovit i ... puèinu pogledom zapaliti, vinuti se u njen beskraj i, poljubivši suton u èelo, zaspati pod zvezdama i opet sanjati nova jutra ...
"...I ne znam od kog bola on je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu... Takva je naša duša. Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmiju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tude nebo i uzalud tražimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali cežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprežemo da cujemo onaj ljetni povjetarac što je šaputao u krošnjama drveca ispod kojeg smo se, držeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga cujemo.
Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjaca ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti išcekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine...
Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeci ne može.Cak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime. Vec se uvijek istom stazom vracamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine.... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Veæina tvog bola je samoizabrana.To je gorki napitak kojim lekar unutar tebe isceljuje tvoje bolesno jastvo. Zato veruj lekaru i ispij lek u tišini i smirenosti ... Jer ovom rukom, iako teškom i tvrdom, upravlja nežna ruka Neviðenog ...
...prepusti se bolu kao i strahu tada je najslabiji ...pogledaj ga u oci i zavoli ga ...Bol duse nikada ne prolazi , samo se nekada pritaji i pusti da malo odahnemo
----------------- Kada gubis, nemoj izgubiti pouku koju mozes iz toga izvuci
možda je najbolje da zapoèneš blog, mislim da ti on više odgovara od foruma, ali opet æeš dobijati i na njemu komentare. I blog je jedan od naèina da se leèi bol duše.
----------------- "Ko igra za raju i zanemaruje taktiku završit æe karijeru u nižerazrednom Vratniku" - dr Karajliæ