|
Gost
|
#1
|
Posts: 16776987
15. � 2005. 16:48:13
|
Suzana Tamaro-Idi kuda te srce vodi
...Procitala sam nedavno u novinama da se, prema najnovijim teorijama, ljubav ne rada u srcu nego u nosu. Kada se dve osobe sretnu i medusebno privuku, pocinju da predaju jedan drugom sitne hormone kojima ne pamtim naziv, a koji se unose kroz nos i prodru do mozga; tamo, u nekoj njegovoj viziji, izazivaju ljubavnu oluju. Ukratko, u clanku se zakljucuje da osecanja nisu nista drugo do nevidljiv smrad. Kakva apsurdna budalastina! Ko je u zivotu osetio pravu ljubav, onu veliku i bez reci, zna da su ovakve tvrdnje samo jos jedan pokusaj da se srce progna. Tacno je da ti miris osobe koju volis unosi nemir. Ali da bi do toga dosao, mora pre toga da se dogodi nesto drugo, nesto sto se, uverena sam, mnogo razlikuje od obicnog smrada.
Zbog Ernestove blizine tih dana, prvi put u zivotu sam imala osecaj da moje telo nema granice. Cinilo mi se da oko sebe imam jedan energetski prsten koji je vibrirao pri svakom pokretu. Znas kako se ponasaju biljke kada ih ne zalivas nekoliko dana? Listovi postaju mlitavi, i umesto da se okrecu ka suncu opuste se kao usi jednog tuznog zeca. Eto, moj zivot prethodnih godina licio je na tu biljku bez vode; nocna rosa mi je dala tek toliko hrane da prezivim, ali posto nisam dobijala nista drugo, imala sam jedva snage da se odrzim na nogama, i to je bilo sve. Dovoljno je jedanput zaliti biljku da bi se oporavila i ispravila lisce. Tako je bilo i te nedelje. Sest dana nakon mog dolaska, gledajuci se ujutru u ogledalo postala sam svesna da sam drugacija. Moja koza je postala glatka a oci sjajne; pevusila sam dok sam se oblacila, sto nisam cinila jos iz detinjstva.
Slusajuci moju pricu verovatno ces pomisliti da su iza ove euforije krila pitanja, nemir i mucenje. Ipak sam bila udata zena, kako sam mogla da laka srca prihvatim drustvo drugog muskarca? Nije bilo nikakvih pitanja ni sumnji, i to ne zato sto sam bila bez predrasuda, vec, pre svega, zato sto se ono sto sam prozivljavala ticalo tela, samo tela. Bila sam kao stene koje posle dugog lutanja ulicama po zimi pronalazi toplo skroviste; nista se ne pita, tamo je i uziva u toploti. Osim toga, tako sam malo cenila svoj zenski sarm, da mi nije ni na pamet palo da bi neki muskarac mogao pokazati za mene tu vrsta interesovanja.
Prve nedelje, dok sam isla na misu pesice, pojavio se Ernesto za volanom jednih kola. - Kuda idete? Upitao me je nagnuvsi se kroz prozor i pre nego sto sam mu odgovorila, otvorio je vrata:- Verujte mi, Bogu ce biti mnogo draze ako umesto u crkvi odete u jednu lepu setnju po sumi.
..Staza je bila neravna, a ja nisam imala adekvatne cipele i neprekidno sam se spoticala. Kada me je Ernesto uzeo za ruku, izgledalo mi je da je to najprirodnija stvar na svetu. Dugo smo setali u tisini. U vazduhu se osecao miris jeseni; zemlja je bila vlazna, lisce je vec pocelo da zuti, a svetlost koja se kroz njega prelamala gasila se u razlicitim tonovima. U jednom trenutku, ugledali smo nasred proplanka ogromno kestenovo drvo. Podsetilo me je na moj hrast i posla sam mu u susret. Najpre sam ga obgrlila jednom rukom, a onda sam naslonila i obraz. Tada je i Ernesto naslonio svoju glavu pored moje. Otkako smo se upoznali, nikada nam se pogledi nisu tako priblizili.
..Prijateljstvo se pretvaralo u nesto drugo i imala sam potrebu da razmislim. Nisam vise bila devojcica nego udata zena, sa svim odgovornostima koje to nosi. I on je bio ozenjen, a uz to je imao i dete. Bila sam vec predvidela kako ce izgledati moj zivot. Uznemiravalo me je saznanje da bi nesto sa cim nisam racunala moglo da ga promeni. Nisam znala kako da se ponasam. Novo u pocetku uliva strah i da bi se islo napred, treba prvo savladati to stanje uzbune. U jednom momentu sam pomislila: To je ludost, najveca u mom zivotu, moram sve da zaboravim i polako izbrisem sve sto se dogodilo.
Sledeceg trenutka mi je izgledalo da bi bila najveca ludost sve napustiti jer sam se prvi put od detinjstva osetila ponovo zivom; sve je treperilo u meni i oko mene i izgledalo mi je nemoguce da se odreknem tog novog stanja.
..Nisam mogla da zaspim do cetiri ujutru, bila sam suvise uzbudena. Sledeceg jutra nisam uopste osecala umor. Oblaceci se pocela sam da pevam; u tih nekoliko sati rodena je u meni jedna strasna zelja za zivotom. Desetog dana mog boravka poslala sam razglednicu Avgustu.
..Prethodnu noc sam provela sa Ernestom.Te noci sam iznenada postala svesna da izmedu nasih dusa i nasih tela ima puno malih prozora; ako su otvorene emocije prolaze, ako su pritvoreni oni se jedva provlace; samo ih ljubav sve odjednom sirom otvara kao pod naletom vetra.
Poslednje nedelje mog boravka u Poreti, bili smo stalno zajedno. Isli smo u duge setnje i pricali dok nam se grlo ne bi osusilo. Kako su se razlikovali razgovori sa Ernestom od onih sa Avgustom! Sve je u njemu bila strast, odusevljenje. Znao je da o najvecim temama govori sa najvecom jednostavnoscu. Pricali smo cesto o Bogu, o mogucnostima da izvan opipljive realnosti postoji i jedna druga. On je bio u Pokretu otpora i cesto je gledao smrtti u oci. U tim trenutcima poceo je da razmislja o visoj sili; ne iz straha, nego da bi nasao nove prostore za svoju savest.
- Nemogu da sledim rituale, rekao mi je,- i nikada necu ici na kultna mesta niti verovati u dogme, u price koje su smislili ljudi poput mene.
Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.
Ostalo nam je bilo jos malo vremena. Poslednjih noci nismo spavali vise od jednog sata, koliko nam je bilo potrebno da povratimo snagu. Ernesto je bio zaokupljen temom predestinacije.
- U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa koijm se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, - jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, cekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i sapnuo mi:
- U kom zivotu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.
U mojoj tasni bila je sakrivena adresa u Ferari.
Suvisno je da ti opisujem svoja osecanja tokom dugih sati putovanja. Bila su previse grcevita, previse protivurecna. Znala sam da moram da izvedem jednu metamorfozu; odlazila sam vise puta do toaleta i kontrolisala izraz svog lica. Osmeh i sjaj u ocima su morali da nestanu. Trebalo je da ostane samo boja mojih obraza kao potvrda da mi je vazduh prijao.
..Kada budes dozivela prvi put ljubav, shvatices kako protivurecni i komicni mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubis, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muskaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraca paznju na tebe. U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i vise te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primecuju, svi imaju neku lepu rec za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dusu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlaci med. Avgusto nije bio izuzetak, a ni meni, iako ce to izgledati cudno, nije bilo te{ko da budem ne`na prema njemu. Da Avgusto nije `iveo van sveta, da je bio malo lukaviji, ne bi mu trebalo mnogo da shvati sta se dogodilo. Prvi put od kako smo u braku, zatekla sam sebe kako blagosiljam one uzasne insekte.
Da li sam mislila na Ernesta? Svakako, verujem da sam samo to radila. Misliti mozda nije prava rec. Ja nisam mislila, ja sam zivela za njega, on je ziveo u meni; u svakom postupku, u svakoj misli bili smo jedno. Na rastanku smo se dogovorile da cu prva pisati; da bi mogao i on meni da pise, morala sam prvo da pronadem neku prijateljicu u koju imam poverenja i ciju adresu sam mogla da mu dam. Prvo pismo sam mu poslala uoci Dana mrtvih. Period koji je usledio bio je i najtezi u nasem odnosu.
U dugoj odvojenosti, ni najvece ljubavi nisu lisene sumnji. Ujutru sam otvarala oci dok je napolju bio jos mrak i ostajala u tisini, nepomicna, pored Avgusta. Bio je to jedini moment kada nisam morala da krijem svoja osecanja. Stalno sam se u mislima vracala na te tri nedelje. A sta ako je Ernesto, pitala sam se, bio samo obican banjski zavodnik, neko ko je razbijao banjsku dosadu zabavljajuci se usamljenim gospodama? Kako su dani prolazili, a pismo nije stizalo, moja sumnja se pretvarala u izvesnost. Pa dobro, govorila sam sebi, cak i ako je bilo tako i ako sam ja bila najnaivnija medu zenicama, to nije bilo ni negativno ni nekorisno iskustvo. Da se nisam prepustila tada, ostarela bih i umrla, a ne bih nikada saznala sta moze da oseca jedna zena. Morala sam na neki nacin da ublazim udarac.
Koliko je trajala ova muka? Mesec i po dana, skoro dva. Nedelju dana pre Bozica, u kucu prijateljice koja nam je bila posrednik, stiglo je pismo- pet stranica ispisanih krupnim rukopisom.
Odjednom sam ponovo bila dobro raspolozena. Izmedu pisanja i ocekivanja proletela je zima, a zatim i prolece. Postojana misao o Ernestu izmenila je moj dozivljaj vremena. Sva moja energija bila je usredsredena na neodredenu buducnost, na trenutak kada cu ga ponovo videti.
Njegovo pismo bilo je takvo da mi je odmah povratilo sigurnost u osecanja koja su nas vezivala. Nasa ljubav je bila velika, najveca, i kao i sve zaista velike ljubavi bila je daleko od nekih ljudskih reakcija. Mozda ce te zacuditi, ali mi nismo mnogo patili zbog duge razdvojenosti, mada reci da uopste nismo patili ne bi bilo sasvim tacno. Patili smo oboje zbog te prisilne odvojenosti, ali je ta patnja bila pomesana sa drugim osecanjima; pred emocijama iscekivanja, bol se povlacio u drugi plan. Bili smo odrasli ljudi, ja sam bila udata, on je bio ozenjen, i znali smo da se nista ne moze promeniti. Da se sve to desavalo u danasnje vreme, verovatno da bi vec posle mesec dana trazila razvod od Avgusta kao i on od svoje zene, a vec pre Bozica bismo stanovali zajedno. Da li bi tako bilo bolje? Ne znam. U sustini, ne uspevam da se oslobodim misli da lakoca odnosa banalizuje ljubav i da snagu zanosa pretvara u prolaznu zaslepljenost. Znas sta se desava kad pravis tortu pa lose zamesis testo? Umesto da ravnomerno poraste, podigne se samo jedna strana; testo, u stvari, pukne i razliva se iz kalupa kao lava. Kao i strasti kada se spoje...........
|
|
|
VELIKODELFINCE
|
#2
|
Posts: 30
13. � 2006. 23:14:49
|
..
drago mi je sto naidjoh slucajno na naslov knjige koja mi je jako draga. jedino sto smatram da joj nije mesto medju poezijom vec u delu predvidjenom za knjige..
"svaki put, kada sazrevajuci, budes htela da promenis nesto sto je pogresno u ono sto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti U SEBI SAMOJ, prvu i najvazniju. BORITI SE za jednu ideju, a nemati ideju o sebi , jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode."
nastavak sledi.. 
|
|
|
VELIKODELFINCE
|
#3
|
Posts: 30
18. � 2006. 13:12:19
|
..
"I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo koji, nego sedi i SACEKAJ.
disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si dosla na svet; ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju; CEKAJ i dalje cekaj. budi mirna, cuti i SLUSAJ SVOJE SRCE. kad cujes njegov glas, USTANI I IDI KUDA TE SRCE VODI "
|
|
|
You haven`t enough privilegies to reply in this forum.
|
