Kad se vuk pripitomi više nije vuk.Treba ga samo malo primiriti.
----------------- "Kažu da je svako svoje sreæe kovaè,samo što sudbina daje jednom i èekiæ i usijano gvožðe a drugi ga mora kovati èesto hladno a èesto i golom pesnicom"- filozof Božidar Kneževiæ.
Znam ja! Tj. Mika Antiæ. A znam i ko ima strpljenja da proèita...i da razume.
U sebi sam ponavljao:
» Ta pokipela vatra što mu je naèela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je naèas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve æe se vratiti, mirno, na svoje mesto.« To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao što ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao što ne može umreti grimizni toèak promene, koji nema poèetka i ne znaš gde se završava. Kako mu izgleda dan ? Na šta mu lièe noæi ? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u neèem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u èièak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka. Ko je taj sto je pucao ? Èime je vukao oroz: mržnjom, strašæu ili zavišæu ? Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noæi bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, velièanstvena nakazo, osakaæena lepoto i prelomljena vitkosti, èekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neæe zarasti u ovom vazduhu. Ostaæe ranjiva obzorja. Ostaæe zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaæe gorèina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja rièem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, stiæiæete ovamo. Mi se moramo sresti. Neka beže pastiri, gonièi karavana i zbunjeni hajkaèi. I ja sam vuèjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode ? Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigošu. Vuèe, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguæe, a nepoznato – naš zavièaj. Opasnost i radost su blizanci. Sav sam sveèano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oèi i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Èekam vas. Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rodjenja se muèimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde poèinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh veèito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde zapoèinje èudjenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoèi u lice. Nijedan nije smeo da mu skoèi za vrat. Pratili su ga režeæi. I kadgod podigne njusku, usrèe nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajuæi tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugome poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sada prvi put. Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa. Hteo je da mi kaze: » Sreæa je u samrtnom èasu sresti u ovom bespuæu nekoga ko je u sebi saèuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi saèuvao mladost i svetlucanje pamæenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U kreènjak, krv i salitru.« I hteo je da kaže: « U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobièni govor, videli mojim vidom i èuli mojim sluhom. I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom.« Još uvek na sebi oseæam taj pogled vuèji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namuèen lik. Hteo je da mi kaže: » Neæu izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu. » Hteo sam da mu kažem: » Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuèe, psi su sekta. Veæ to, kad udišu vazduh koji vi udišete, èini ih uzvišenima. Veæ to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, èini im èast i slavu. Psi nisu èak ni èopor. Oni su menazerija. » I hteo sam da kažem: » Vidite kako bi želeli da vam poloèu mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost. Zamislite tu nesreæu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome što jeste bude i sveèan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude : vi. » Hteo je, valjda, da kaže: » Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha. » I hteo je da kaže: » Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i èist. » Hteo sam da mu kažem: » Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nešto èime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuèe, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde žmureci. Umrite mimo mene. » Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo. I kad sam pomislio da ce živeti zato sto je Bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skoèio usred vira. Stajao sam izbezumljen. Umro je najveæi vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt ? Spustio sam se, zadihan, na kamen u pliæaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoæom, vec i samoæom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zavestanja. Kao èast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vuèje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u pseæim oèima. Vidim kako me vide. Veæ ulaze u mene.Veæ lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vuèjeg u meni. Muèi ih da shvate šta nosim, èime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim. Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan. Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da èuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom. Lako je meni sa psima. Ali naslednik vuka i sam je divljaè van zakona. Dižu na mene potere i èekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonièi karavana i hajkaèi sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju do pola. Sad sam ja na nišanu. Neko æe ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiæu da vidim ko æe. Svratiæu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao...
"Neko æe ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiæu da vidim ko æe. Svratiæu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao..."
Da, svratim! S’vremena na vreme.
----------------- Vuk se nalazi u svakom od nas i nije teško doæi do njega...
