".....Mogla si mi bas i reci neke reci nagle... Oci su mi, znas , pune one iste magle... ...Sad u meni tuga koren pusta...."
"Lomis mi srce ko bagremov prut, onako usput... Al ja crtam svoje krugove i prastam stare dugove...... Znam, mozda se varam? Al’ sto da se staram o tom?....."
"...Cujes tisinu, taj zvuk? Prolazi vreme..... Zuji i preti kroz noc, Drhti kako kobra..... Nemoj da nacinjes sad neke ozbiljne teme.... Dodji i skupi se tu i budi dobra............."
....Ponekad tragam i ja za zlatnim runom... Mozda cu sanjati dim, vatru, celik? Al’ nisi ti kriva za to, mna volim te puno..... Ajde, sad daj mi pred san jedan poljubac veliki......"............
Tako to ide ... Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Æutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne prièa ništa dobro ... I tu smo gde smo ...
Svi znaju za sluèaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu ...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako veæ ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao ... Uðe u pogrešan vagon, siðe stanicu pre, ili kasnije ... Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom æe pristati ...
"Biti il’ ne biti, pitanje je sad. Biti konj pa cutati, ili ne bit konj. Nego magarac. Pa odgovoriti... Dilema i ne pruza neke mogucnosti, ali, kad vec do nje dolazimo, priznajem da sam cesce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar. Pa sta? Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato sto tegli,rmbaci i dopusta da ga jasu. Ja sam za magarca. Gore navedeni je, doduse, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali to se desava svakoj licnosti koja ne dopusta da prave konja od nje"
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
"O, da povredio sam je. Nisam to hteo da priznam ni sebi, a još manje njoj.Izgubio bih sve bitke tim priznanjem.A ovako, ne priznajuæi ni njoj, ni sebi, gubio sam dve najvažnije stvari u životu...Nju i sebe..."
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
" Ali ona se katkad tako lepo smeši, pa mi pet minuta u njenom društvu bude kao da sam dobio na loto. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema veæeg i jaèeg stvorenja od mene.. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je trista. Kad hoæu tu jednu "
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
"Do pepela se i stize jedino preko vatre. Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena. Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce. I onda ce znati. Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije. Uzdahnuce, predosecam? Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi... Bice sama, nadam se? Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina. I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se... Uceci se kako cu najbolje voleti nju... Kada je konacno nadjem ...."
-----------------
Postoje ljudi koji i kad se uhvate za glavu ostanu praznih shaka
... Njen smeh je glasniji, njen bes strasniji, u svakom našem ehu Ona odzvanja kad ja uveliko utihnem, meseèina se veselo sanka po svili njene kože dok tu, odmah pored, tama u kalupima mojih bora izliva strune za svoju melanholiènu lutnju. Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlaèim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja veæ odgledao, i da joj sebièno preprièavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja èezne da proèita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim peæinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam ðavo æe ga znati?
No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine... Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajuæi da æu i ako me oslobodi nositi njen žig, da æu se ubuduæe i raðati s njim, kao s neobiènim mladežom na mišici...
Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima deliæ natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...
... Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreæe nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je veæ crna magija, i kap jednog u drugom èesto je premalo, a dve kapi èesto su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, èarobni i nevidljivi æup u kom se muækaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Æupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozaèki, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se taèno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Æupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajuæi da ga koristiš, sam razbiješ...