Oseæam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže. Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta æu, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Oseæam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i neæe pod èelom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoæe i krvari. Nešto me muèi, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople taèke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavaèke. A sve je ipak luðe i draže. Srce bi prostranstva da ozari. Plaèem od sreæe, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo, èuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja æu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružièast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k’o i ja balava za divne stvari.
-Reci kako me voliš. -Hoæu. -Reci. -Volim te na suncu. I volim te u senci.Volim te u šeširu.I volim te u žaketu.Kad vetar duva napolju.I kad si na banketu. U zovama u brezama, kraj maline i klena.I kada spavaš .I kad radiš povijena. Volim te kad jaje lepo mutiš. Volim te èak i kad kašiku ispustiš.I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice .I od poèetka. I kad kosu svoju èešljem lepo deliš.
I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama.U kaljaèama. Bosu. Danas. Juèe. I sutra.I danju i noæu.I u proleæe kad dolaze nam laste. -A leti kako me voliš? -Kao srž leta , zna se.
-A da li me voliš u jesenje dane. -Èak i onda kad gubiš kišobrane.
-A kada se zimi posrebre prozori. - Zimi te volim ko vatru kad veselo gori. Blizu tvoga srca. I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg. I vrane na snegu.
----------------- We have only magic, and this is tragic...
ko zna sta ce biti sutra 
