... Izvan prozora sa rešetkama, nebo je bilo osuto zvezdama, a mladi mesec se uzdizao povrh planina. Pesnici su oduvek voleli pun mesec i posvetili mu hiljade stihova, ali ona je bila prosto zaljubljena u taj polumesec, zato što je još imao prostora, da raste, da se širi, da ispuni svetlošæu celu svoju površinu, pre nego što ponovo nastupi neizbežno opadanje ...
Oèi bih da zatvorim, i znam i da tamo tvoj lik zauvek ostaæe...Jednostavno je utisnut u pamcenje, u svaku reè, u svaki pokret tvoj koji toliko sam volela, u pogleda koji je znao sta mislim, sta misliš, samo kada me pogledaš...I to nikada promeniti se neæe, ja to znam i oseæam. Negde zauvek opet poèeæe, prinèe Meseca tog. Da li je zaista kraj? Moja duša duboko zna, da za nes negde opet tek poèeæe...Ne znam kad i ne znam gde, ali ja to oseæam. Mislim da covek to oseti tek kada naidje na nekoga, kao što si meni znaèio ti. Jednostavno se prepoznate negde i èak i kada se izgubite ostajete zauvek u nekom prostoru od vecnosti zauvek vezani. Još uvek mogu da osetim dodir tvojih medenih prstiæa, još je uvek trag tvojih usana na mojima, i vreme tu ne igra ulogu. I dalje osecam, kako si...Razum te pušta, ali moje srce i dalje ljubi te najdivnije, najcistije...Jos uvek te ne da i ne pusta...jos uvek spavas u mom srcu, u mojoj dusi i nisi bivsi dokle god u meni ima te. U mom umu. U svakoj mojoj celiji bica,koja cezne za tobom. Jednostavno, moj um ne zeli da te pusti, jer te i dalje voli. Beskrajno. Najdivnije moguce. Ti mene najbolje znaš.Niko me u zivotu nece poznavati, kao sto si me znao ti. Niko. Niko tebe nece osecati, kao sto sam te osecala ja. Moja duša oseca...Iako je kraj..Za nas je negde tek poèelo. Vte.
Još uvek živi tamo gore Gde su joj zvezde prve komšije I više nikog nema pored nje Svoj život provodi sama.. Meseèeva kæi zaèarana Spava pod senkom uspomena Mnoge godine veæ prošle su Još samo prièa seæa na nju S ortacima sedim i ispijam piva I kao da me ništa nije briga A dao bih sve što imam da znam Da li sam joj potreban S ortacima sedim i ispijam piva I kao da me ništa nije briga A dao bih sve što imam da znam Da li sam joj potreban Meseèeva kæi...
Ponekad i prinèevi Meseca tog poprime tamne obrise duše...
...kada covek dozvoli da u njemu proradi ona tamna strana.Kod nekoga na mahove.Kod nekoga sveprisutna.Èinjenica da je svi imamo.Tu manje lepu stranu.Neko u obliku mana malo vecih, neko u obliku istinski losih dusa, kojima nije stran plaè, uvreda.Naneti zlo.Sretala u ljudima.Ali samo jednom obris duše tamnog Meseca.U takvoj i tolikoj meri.Da te satre.Da se ne okrene.Da savesti nema.O dusi da i ne govorim onda.Jer ipak je to izgleda to, tama, pa kakva god bila, Mesec je to i nikad Suncem ne moze postati.Jer i kada je sjajan u belini, druga duse sjaji tamom, u svetlosti tmine..i ne kazu zalud, da ti ne dao Bog da kazujes najvrednije i da se pozalis na zlo onom ko ti zlo misli, da kazujes istinu zlonaumnom...vecega mu dobra ne mozes napraviti.Ucinices mu dobro.
Ušunjam se u tvoj jastuk kao tišina perja, kao trsave šiške veèeri mirisave od lišæa, od meseèine na pešèanim obalama, od uvele svežine oktobra, ... bas tako se ušunjam i slušam, slušam sta sanjaš ...
Dodji mi, u tami sobe sam ja pun mesec mi krevet obasjava mirise na tebe mi haljina uzmi me i pascu na kolena
Privij se uz mene nocas ti kazi da i neces zazaliti ma ko je ona da pravdas se pusti neka brine se meni trebas vise nego njoj i zato voli me, voli me voli me, budi moj
----------------- Kada gubis, nemoj izgubiti pouku koju mozes iz toga izvuci
You haven`t enough privilegies to reply in this forum.
