Pustila sam noæas suzu...Pustila sam neka teèe...Nek’ mi ona takne lice,kada tvoja ruka neæe...Pustila sam noæas suzu,nisam je oterala ovaj put..Pustila sam neka kune jer sve mi je uzalud.Pustila sam suzu noæaso ljubavi ti prokleta moja,pustila nek me gušita prokleta sudbina koja.. .Nije dala nikad meni da uz tebe budem srcei nek teèe suza moja nek mi noæas krasi lice.Sve æe ove reèi moje jednom postati samo sena a ti meni srce nikad,neæeš biti uspomena. Pustila sam suzu noæas da me ona zadnja geje,kad se tvoje srce malo daleko od moga krije .Pustila sam suzu noæas jer znam da i tebe bol išto kraj mene biti neæeš i ako me duh tvoj voli. Pustila sam neka ideneka za nas kune tugu i sreæu.Pustila sam jer nikad više veruj ja zaplakati neæu.
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
...de je net koliko dobra doneo, možda negde u još goroj srazmeri doneo i podosta toga lošeg. Gledajuæi tako sta ljudi pisu, nacin na koji pisu, o cemu pisu i obrazac ponasanja, ne mogu da se otmem utisku da je veoma malo vaspitanog sveta, sveta koji zaista zna norme i pravila lepog ponasanja, ima neke manire, neku svest i osecaj sta je ipsravno, sta je preterivanje, sta je bezobrazluk a sta je normalno ponasanje cak i na netu. Duboko sma uverena, da se svi ponasaju kakvi su i u realu, negde tu nema neke razlike, dakle ako postujete sagovornika, ako komunicirate najnormalnije, da ste takvi i u zivotu izvan ove kutije sto se monitor zove. A da se vecina razmahuje da kazem , drugacijim ponašanjem od lepog...Mislim da me je ovde razalostilo da spoznam, u stvari spoznaja, koliko ovde zapravo nema dobar dan, pomoZ Bog sto se kaze, nema sjde zdravo, cao kada neko ide, samo gasi komp, sat daun, ma sta te briga sto neko blene u monitor, sta te bre briga sto nekome nije pravo kada ga ispostujes kao sagovornika a neko te ne "zarezuje" tri posto u prici pa posle se jos i ljuti umesto da ti se izvinjava...Mislim da negde net je ipak za ljude mozda malo vise "ogrubele" životnim iksutvom, debljim obrazom, mogucnoscu veces stepena koeficijenta ignoracije odredjenog soja ljudi i pravljenja da je ama bas sve i stvarno cakum - paku i u redu dok se daviš u go*nima (da izvinete na izrazu). Treba to moci. Ja nisma uspevala. Ne uspevam. Da me to ne pogadja. Da to en dozivljavam lièno. Da negde kao da svesno ispadas smesan mahom, ako ukazujes postovanje, ako vrednujes dobre stvari, ako zelis samo da pises te "romane" i pri tom ne ugrozavas ikoga pisanjem istih, ako si jednostavno, ok. To tu dugo i ne moze da potraje. Da traje. Da traješ. Osim ako na nepostovanje treba da ofreagujem smeskom mozda, ako na svako moje laku noc, dobar dan i postovanje, treba neko samo da mi tek tako ode tokom komunikacije a da i ne porazmisli da se pozdravi, ako an sve bljuvotine koje se ponekad pisu i citaju, trebam samo da okrenem glavu i pravim da je vs etako prokleto just, just fiiiiiiiiiiiiiiiiine.........Ponekad se pitam, da li se i drugi pitaju sta se i ja pitam. Da li se isto ovo pitaju pa samo ne pisu o tome ili i ne misle uopste o tome, ili niti misle niti pišu, m? Kratko sam tu, ali i ne vidim da puno ikoga to muci, u stilu i fazonu, sve sto boli i treba da boli i sve sto boli treba i da otpadne, to li je? Moguce. Verovatno sam bila previse zauzeta ispravnim i normalnim stanovistem, koje sam nalazila u malobrojnim ljudima ovde i èudjenjem u vecinu kojoj do takvog ponasanja dostojnog svakog coveka ocito stalo nije.
Razišli smo se. Al naše detinjstvo ostaje ... svejedno kakvim stazama sutra lutali. Malo je bilo. Al ipak kad pogledaš ... dosta je sve ono što smo rekli i preæutali ...
Postoji vreme æutanja...u tom vremenu svaka izgovorena rec izgleda nepotrebno...i moja i svacija...to je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeæi sa sobom neki cudan dijalog u kome samo menjam likove i jezike...to je ono vreme kada mi svaki spoljni nadarazaj stvara bolno jezenje koze...svaki ton cujem kao urlik...a svaku intonaciju kao iritantnu.. jednostavno padam u neku vrstu hibernacije...za spoljni svet...a u meni se vode beskrajne price...ozivljavaju dogadjaji...prelaze kilometri...u tim periodima ne osecam potrebu ni za snom i dopustam mu tek po koji minut da me otrgne od mene...ne osecam potrebu ni za hranom...ona me usporava u mislima i optereæuje telo...jeste da stomak zaboli ali...izdrzim...tada mi je dovoljna velika solja kafe i par pakli cigareta...i to je to...jednom...davno...u nekom vremenu koje sam veæ zivela, rekla sam...pssstttt...probudiæeš tišinu u meni...tugu ili radost...ne znam...zato...pssssttttt...ne želim tišinu... Danas...posle tog odživljenog vremena i mnogih æutanja...shvatila sam da je ona postala deo mene...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
