Poezija

Forums
Forums :: Meklējums pa forumu :: Foruma īpašības :: Foruma reitings

1. Ljubavne nezne i drugarske teme > Ljubavna poezija > Poezija

Lappuses: Iepriekšējais 1 . . . 25 26 27 [28] 29 30 31 . . . 36 Nākamais
Vanessa	#1
Īsziņu: 472 26. Mai 2006. 15:11:23	Poezija GRESAN SI Da si gresan, to sam od pocetka znala Ali ne i da si zao. Nisam ni slutila da bi mi srce ukrao, A sutra ga odbacio i otisao njoj; vernoj, i zaljubljenoj Kao da nista bilo nije, na uvo saptao. Sve vise i ja gresna postajem, Sve cesce sama ostajem jer dodirujem druge lazno, i kada najlepse postane, svaki put pobegnem. Za sve to krivim grenu dusu tvoju, koja je tako duboko u proslosti povredila moju. Sve manje sanjam, sve vise pijem. Sve mi je vise gorak osmeh kojim zavodim druge, dok zelim da ih povredim kao sto si ti mene. Gusi me alkohola kiselina; prizemna sam postala, I svestna pravog smisla naseg zivota- Svestna da svaka zena jednom u zivota zavoli idiota ----------------- Dok zivis.. budi ziv !

black_rose	#380
Īsziņu: 263 05. Jū 2010. 05:39:21	----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...

ljikiniki	#381
Īsziņu: 749 06. Jū 2010. 01:46:18	ZATVORI OCI Zatvori oci i sanjaj snove Njezno me ljubi, srecu pozeli Srce te moje odavno zove Od prvog dana kad smo se sreli Zatvori oci i ne govori Pusti da nasa srca se vole Od srca srcu vrata otvori Ne reci nista, jer rijeci bole Zatvori oci, miluj me dugo Umjesto rijeci nek tijela zbore Rijeci su jedno, ljubav je drugo Ljubav je pozar gdje srca gore Zatvori oci zelene svoje Vatra ljubavi nek’ vjecno gori Otvori srce za srce moje I dok me ljubis oci zatvori ----------------- I POSLE SVEGA UVEK OSTAJE NADA

ludwig	#382
Īsziņu: 50 09. Jū 2010. 23:11:56	Pesma za nas dvoje Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreæe njene i sreæe moje. Po obrazima vetar me mlati. Èupa drveæu žutu kosu. U koji deo grada da svratim? Dan je niz mutne ulice prosut. Vucaram okolo dva prazna oka, gledam u lica prolaznika. Koga da pitam, smešan i mokar, zašto je nisam sreo nikad? Il’ je veæ bilo? Trebalo korak? Možda je sasvim do mene došla, Al’ ja, za ugao skrenuo, gorak, a ona ne znajuæi - prošla. Možda smo celu jesen obišli u žudnji ludoj, podjednakoj, a za korak se mimoišli? Da. Mora da je tako... Miroslav Antiæ ----------------- Svi ljudi bivaju u svojim nadama razoèarani, u svojim išèekivanjima prevareni.

crvenaruza	#383
Īsziņu: 304 10. Jū 2010. 22:39:10	...... Da li da ti kazem da si poput majskog dana? Ti imas vise drazesti i milja pupoljke majske vihor kida sa grana a ljetno vrijeme prekratko je zbilja.. W.Shakspeare

ludwig	#384
Īsziņu: 50 13. Jū 2010. 23:43:56	Okrutnost Bila je tako lijepa one veèeri i tako vedrih oèiju. U smionoj igri dopustila je da joj skinem s ramena bijelu maramu. A kada je noæ spustila preko nas svoju crnu zavjesu, postao sam još odvažniji. No onda mi se istrgla i rekla:" Prièekaj- do sutra!" Drugog dana, kada sam je sreo, bila je još divnija. I ja joj uzdrhtavši od sreæe rekoh što mi je obeæala. No ona mi je na to odgovorila: "Mutne rijeèi što se kazuju u noæi gube danju svaki smisao!" I nasmiješivši se blago reèe mi na odlasku: Budi strpljiv i ne gubi nade nikada!" Abu Nuvas ----------------- Svi ljudi bivaju u svojim nadama razoèarani, u svojim išèekivanjima prevareni.

nosorog	#385
Īsziņu: 24 14. Jū 2010. 02:03:16	pas laje, a ja mislim ti si otišo si sarmu probo nisi

bizon	#386
Īsziņu: 58 14. Jū 2010. 02:07:09	nosorog na poeziji,hahahahaaahahahahahahahahahaha pa to mi sasvim normalno zvuci obzirom da znam gde sam trenutno ,,nerazdvojni smo ko korpa i kvacilo,,

nosorog	#387
Īsziņu: 24 14. Jū 2010. 02:09:20	tako je, bizoèino moja! suzama su lepili tapete, dok su neki bacali konfete

bizon	#388
Īsziņu: 58 14. Jū 2010. 02:11:43	ma sta suama,de je lama da vi’s kako se lepi sas shlajmaricu lamaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

black_rose	#389
Īsziņu: 263 14. Jū 2010. 08:48:47	Èekaj me Èekaj me, i ja cu doæi, samo me èekaj dugo. Èekaj me i kada žute kiše noæi ispune tugom. Èekaj me i kada vruæine zapeku, i kada meæava briše, èekaj i kada druge nitko ne bude èekao više. Èekaj i kada èekanje dojadi svakome koji èeka. Èekaj me, i ja æu sigurno doæi. Ne slušaj kad ti kažu kako je vreme da se zaboraviš i da te nade lažu. Nek poveruju i sin i mati da više ne postojim, neka se tako umore èekati i svi drugovi moji, i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta. Èekaj i nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa. Èekaj me, i ja cu sigurno doæi, sve smrti me ubit neæe. Nek kaže tko me èekao nije Taj je imao sreæe! Tko èekati ne zna, taj neæe shvatit, niti æe znati drugi da si me spasila ti jedina èekanjem svojim dugim. Nas dvoje samo znat æe mo kako preživjeh vatru kletu - naprosto, ti si èekati znala kao nitko na svetu... Konstantin Simonov *** Poðem tako, sam sred puta toga; Drum kremenit kroz maglu se sja; Noæ je tiha, pustoš sluša boga, Sjajne zvezde besede bez sna. Dok na nebu svetli praznik vlada, Uz sjaj plavi, zemlja spi pod njim . . . Što je meni tako teško sada? Da l šta èekam? Žalim li za èim? Od života veæ ne tražim ništa, I ne žalim minuli svoj dan; Tražim još slobodu, i mir ištem! Tražim samo zaborav i san! Al ne onaj hladni san iz rake . . . San bih zadnji hteo tako plah, Da mi veèno žive grudi lake, Da mi prsa puni tihi dah; Da svu noæ, sav dan mi uho gali, Slatkim glasom pesma budi strast, Da me tamo gde me život svali Veèno senom èuva šumni hrast. Ljermontov Kazivanje gnostièara Vasilisa o postanju svemira Pre prvih drhtaja i prvih mena, Pre svih poèetaka i svih konèina, U nezamisliva, u tamna pravremena Predbivstvovaše jedino Dubina, To jedno nešto, neèega, Dubina, Predveèna, predstvorena. U svojoj samotnièkoj boli Zaželela je ona plamsaj nekog nepoznatog žara. I poèela je najzad svetove da stvara - Jer nije imala ovako šta da voli. Irena Grickat Stranci poput nas... U snu u kojem je cijeli dan ponoæ... ...hodam s otvorenom ranom ne oèekujuæi pomoæ... Spuštam glavu na dno te isušene doline... ...usidren uspavankom tek probuðene planine... I dok snenim oèima gledam pokošene pustinje vlastite svijesti... ...namještam oblak i pokušavam sjesti... Kako bih lakše mogao riješiti zagonetku... ...koju je luðak poput mene urezao u pripovijetku... O izgubljenoj noæi u kojoj sja mjesec žuti... ...o spoznaji koliko je i Bogu teško priznati da se na nas ljuti... Ali i on ogorèen u svom jadu... ...gubi svaku nadu.... Da bi stranci poput nas mogli zajedno biti... ...puzati, letjeti , sniti... Ivan Jukiæ Nisi moj Trudim se da gledam neke druge oèi da èujem neki drugi smeh da vidim neke druge usne blizu mojih ali ti mi ne daš Previše si mi dozvoljavao da u tebi uživam kao da si pokušao da me navuèeš da budem zavisna pa da posle ne mogu da te se okanem Sada se samo seæam jer to je sve što mogu mada ne bi trebalo Iako pokušavam da te naðem negde drugde u nekom drugom kroz njih uvek tebe vidim i uvek me opomene to seæanje da si samo jedan a da nisi moj. Ozdraviæemo** Razbolesmo se svesni svoje tame. Krivi su slutim razni Paganini. Golubi ognja sleæu joj na rame, a ja se kupam hodeæ po tišini. I ništa nisu kažem sarkofazi Kad cveæe vene u najlepšoj vazi. I ništa nisu stare piramide kad smrt zelena svima isto ide. I ništa vina, ništa restorani kroz koje ludo provitlaše dani. Ozdraviæemo svesni svoga zraka zahvalni možda nekoj maloj ptici. I slušaæemo svakog sreænog mraka kako gudalo umire na žici. Slobodan Markoviæ ----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...

ljikiniki	#390
Īsziņu: 749 20. Jū 2010. 02:02:03	Jos jednom bar pogledaj,pogledaj u oci me pogledaj pa mi reci da ti ne znaci sto smo tu,evo tu ko stranca dva i da te ne privlacim,pogledaj,pogledaj i vise se ne vracaj ako istinu mi govoris ali znaj,samo znaj da volecu te sve dok ti mene ne volis... ----------------- I POSLE SVEGA UVEK OSTAJE NADA

ordinary	#391
Īsziņu: 9 27. Jū 2010. 10:36:22	Ropstvo - Vesna Parun Zena sam... Moja ispovjest prastara i tuzna drhtala je neizgovorena pred nepomicnom savjescu planina. Ostanite bezazleni dok pjevam ovu himnu istinitu o robinji i zeni i orlu koji je uzletio u modrine. Ljubila sam najljepse mladice u ovoj dolini i u svim dolinama kojima proticu necujne rjeke bezbriznosti. Da znate kako sam ih ljubila vi bi plakali. Da znate kako sam bdjela uz njih vi nikad nebi spavali spokojno pokraj zene ili pokraj sume ni pokraj ognja skitnica. Ljubila sam ih kao istrazivac predio neznani u koji se zaputi, ni od koga pracen. Nema mocvare koju ne pregazih ni stabla pred kojim neklonuh ni brda put kojeg ne dizah oci trazeci spas. Ljubav je bila jaca od mene. Moje tjelo je strepilo. Dodirujuc srecu, cestu otkritu koja izmice u nedogled. O, vi koji trosite suze za svaki rastanak, za svaki cvjet za svaki krug koji nedostaje na vodi, vi, koji bedra svoja cuvate za najvecu bol i ostajete ponizeni pred sudbinom; Pomozite mi da izreknem nistavilo naseg sjaja prasinu ljepote koja nas zasipa. Breme ljubavi pod kojim smo se slomile noseci ga predano, kao da nosimo neotklonivi plod svoje crne utrobe. Kao da nosimo zapaljenu buktinju zivota. Ja nisam nista mudrija od vas. Moj put je isti put kao vodonose koji nemoze izbjeci strminu izvora i pocinkom neumanjuje jaram svoj. Gledajte moja ramena. Oziljci na njima isti su kao i vasi. I bore oko mojih usana gorke su od godina strpljenja i od pelina sutnje. Ne zatvarajte prozore, djevojke! Ovo je i vas glas, ovaj glas preplasene noci sto je prezrela svoje ropstvo, i hoce da postane orao. Izadjite na ulice i vidjet cete kako klecim na svakom pragu na kojem je klecala Zena. Nijedna od vas nije bila tako pokorna kao ja. I nijedna od vas nije tako prkosno i gnjevno uspravila svoje lice, i pogledala nad vrhove smreka gdje su orlovi i gdje je Ljubav. O, sta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu, sta mi je da pregorim nekoliko proljeca nekoliko izvora, i zetve najljepse koje se nece vratiti nikada! Sta je meni da prebolim travu svog djetinstva i grad svoje mladosti. Bila sam odana miru ljubavi. I plakala sam kad bi vjetar zatresao njene krosnje u nevrijeme. Ljubav je bila jaca od mene, A muskarac je bio hram s proceljem zlatnim od mojih sanja na stupovima moje smjernosti. Dok je spavao, na prstima sam silazila pred prag, i legla na kamen pokrivsi se mokrim zvjezdama. A kad je ustajao, zalila sam njegove ruke jednako umorne kad stiscu hljeb i kad nose oruzje i stijegove. Govorila sam da moju mladost jos nije dodirnula noc. I skrivah suze da bi mi vjerovao. I kad su prepoznali u mojim ocima osmijeh kojim zena sebe dariva zauvjek onom s kim ce podjeliti tajnu, oni su odvrnuli svoje lice od mene i gledali su nekuda u daljinu ljubomorni na slobodu visoko raskriljenih ptica, sto su odabrale pustocu vidika i odrekle se ljupke doline koje se oni nisu mogli odreci. I grlili su me odsutno i mrzovoljno. I svlacili me kao krivca, ne kao zenu. I te noge su me gazile, te ruke su me bicevale, ta usta narugala su se cjelovima. Ali ja sam se smjesila i dalje postojano i bezazleno. Ja sam ih ljubila. Govorila sam da su dobri i mudri i skrivala suze, da bi mi vjerovali. Zatim su me milovali kao sto kraljevi miluju robinju najdrazu. A ja sam se u njihovim rukama osjecala usplamtjeli zar bica. I u njihovu glasu zavijanje vukova u divljini. Tako mi mladosti moje, evo, imam svjedoke, prah ove ceste i ovaj zdenac kome zazvah vodu duboku. Kad ih pogleda, to bjehu vukovi. To bjese zaista divljina i noc, a ja tek plijen, pred pecinu domamljen u brlog pohotnika, pred noge osvajaca. A oni su i dalje gledali spokojno u neku zlatnu mrlju neba, koja se dizala uvis, i za koju mislim da bijase orao sto je kruzio nad dolinama. I kad su vec sasvim vjerovali u moju blizinu i moju postojanost, ja sam pogledala onam kud su gledali oni u daljine modre i raskopane, u visine put kojih se vinuse najsmjeliji. I pozeljeh da sam ja ta zlatna ptica, raskriljeni orao nasred neba. Tada stadoh da se smijem. Otvarala sam vrata siroka i smijala se, smijala mimo trave i plastove psenice, do crne vjetrometne zemlje kojom su mi snagu opasali. I smjeh moj budio se u zoru i prosipao do prvih zvijezda. A onda sam zaspala umorna kao od hoda kroz planinu. Cudila sam se tom putniku podmuklom koji je zaustvio konja pod ovim brdom, na ovom pijesku. I trazeci nociste na pragu zene. I zeli da mu pjevam uspavanku ja, koja cu prezreti njeznost da bih dosegla svoju istinu. Ja, koja svoju sutrasnju ceznju vec citam u ljetu ptice izgubljene. I odvrnula sam svoje lice da zelju na njegovu licu ne vidim. I prestala se smijati. I krisom placuci odoh.Odoh posve sigurno. Odoh na put zalosnih da budem pjevac lutanja. Ja vise ne trazim. I ne vjerujem... Ne vjerujem u vrlinu gospodara. Pamtim kako ruke bicevi postaju, i kako je zagrljaj muskarca strasan kada se odmaraju osvajaci i kad se u njihovu zahvalnu glasu opet cuje zavijnje vukova. Zato, mladici iz moje doline, ne vjerujte mi kad lezim pored vas u travi krotka i pokorna kao srna. Ni kad vas napajam i tetosim, ni kad istem vasu vjernost u zamjenu za proljetni oblk u visini, za oluje mog promjenljivog srca. Jer, jao onom ko mi povjeruje i ko dovede svoje stado pred moj sator, da ga othranim. Ja cu ga napustiti u cas kad tama obavije polja. Uspravit cu svoje lice i stresti cvijece kojim ste me okitili. I drhtat cu, jer je stablo u daljini velicanstveno, a vasa ljubav nistavna. I vasi ognjevi pred ognjem zore krzljavi i turobni. Idite svojim putem zaljubljeni! Moja svirka nije za vase uho! Ljubav je bila jaca od mene. Ali pjesma postade orao i napusta svoju dolinu. Put modrih gora lete orlovi i ne okrecu se. To je ispovjest zene i robinje. Himna ponizene ljubavi. To je pjesma o mojoj istini sto je istina ostavljenih...

ljikiniki	#392
Īsziņu: 749 30. Jū 2010. 09:40:07	U praskozorju vremena postajahu samo duše što po bespuæima svemira zvezdana jata grle svakim svojim uzdahom po horizontima se ruše slike ljubavne što ka njima hrle. Da, to behu neka èudna vremena kada nisu postajale želje ni htenja bez èežnji, bez uzdaha, bez imena nije postajalo nièega da to menja. A onda nastupi vreme stvaranja postasmo smrtnici od miliona želja i andjeli i grešnici satkani od nadanja od ljubavi i tuge što nas menja. ----------------- I POSLE SVEGA UVEK OSTAJE NADA

zaaana01	#393
Īsziņu: 3205 08. Jū 2010. 05:45:03	"Elegija" Zasto se meni javljas tajno Kada mi dusa tiho sniva? I zasto tvoje oko sjajno Golemu tugu i jad skriva? Zasto me kroz noc stanes zvati, I sta ti jadno srce iste? Ta ja ti nemam nista dati, O, ja sam pusto pepeliste. Sve sto sam imo ja sam dao, Nevjerno hladna ljubavi moje, - Sve sto sam svojim blagom zvao: Mladost i oganj duse svoje. Pa zasto meni stupas snova, Sta trazis ovdje u mrtvaca? Hladna je, hladna ruka ova Sto nekad na te ruze baca. Pusti me! Pusti i ne mori! Nek sam ovako trajem dane, Sve dok mi srce ne izgori, Sve dok mi dusa ne izda’ne. Aleksa Santic "Tajna" Svako ima neku tajnu: su-su-su... neko lepu i beskrajnu, neko tuznu ili smesnu, neko zlu. Neko svoju tajnu slaze. Neko odmah mami kaze. Neko svoju tajnu ne bi ispricao ni u snu. Neko sapne: samo tebi... kao drugu - su-su-su... Obicno su tajne glavne izmisljene i ljubavne. Al i druge kad se zbroje, nase, vase, moje, tvoje, leve, desne, cudne, sjajne, sve jednako mnogo znace, jer - inace zasto bi se zvale tajne? I ja imam jednu tajnu vrlo vaznu, vrlo vrednu. Nikom drugom - samo tebi prisapnucu jutros nju. Hodi blize: su-su-su... Sutra rano... su-su-su... Bas onamo... su-su-su... Ali nikom to ne kazi. Sam potrazi. Su-su-su... Pronaci ces vrlo lako i videces da je tako. Miroslav Antic "Ne vjeruj..." Ne vjeruj u moje stihove i rime Kad ti kazu, draga, da te silno volim, U trenutku svakom da se za te molim I da ti u stabla urezujem ime- Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krsa, Tamo gdje u grmu proljece leprsa I gdje slatko spava na jorgovan plavi, Dodji, cekacu te! U casima tijem, Kad na grudi moje priljubis se cvrsce, Osjetis li, draga, da mi tijelo drze, I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i ne pitaj vise! Jer istinska ljubav za rijeci ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove pise! Aleska Santic "Povratak" Ko zna (ah, niko nista ne zna. Krhko je znanje!) Mozda je pao trak istine u me, A mozda su sanje. Jos bi nam mogla desiti se ljubav Desiti-velim, Ali ja ne znam da li da je zelim, Ili ne zelim. U moru zivota sto vjecito kipi, Stvaraju se opet, sastaju se opet Mozda iste kapi- I kad prodje vjecnost zvjezdanijem putem Jedna vjecnost pusta, Mogla bi se opet u poljupcu naci Neka ista usta. Mozda ces se jednom uvece pojavit Prekrasna, u plavom, Ne sluteci da si svoju svjetlost lila Mojom davnom javom, I ja, koji pisem srcem punim tebe Ove cudne rime, Oh, ja necu znati, ceznjo moje biti, Niti tvoje ime! Pa ako i dusa u tome trenutku Svoje uho napne, Sigurnim ce glasom zaglusiti razum Sve sto slutnja sapne; Kod vecernjih lampa mi cemo se kradom Pogledat ko stranci, Bez imalo svijesti koliko nas vezu Neki stari lanci. No vrijeme se krece, no vrijeme se krece Ko sunce u krugu, I nosi nam opet ono sto je bilo: I radost, i tugu. I sinut ce oci, naci ce se ruke, A srca se dici- I slijepi za stope bivseg zivota Njima cemo ici. Dobrica Cesaric " ..... " Siri se nebom pozar plavi, Rodne daljine sam zaboravio. Prvi put pevam o ljubavi I vidim da sam se gorko zapio. Bio sam nekad zapustena suma, Voleo sam zene i novca sjaj. Plesao sam i pio bez racuna - Snagu trosio do u beskraj. Sad je dosta, draga, da te pogledam, Da zaronim u oka mutni vir. Da pobegnes ja ti ne dam ni da u drugom potrazis mir. Pusti, mila, svoj struk tanak: Skloni taj pogled preuporan, Mozda istinu nisi znala Da i mangup bude pokoran. Znao bih da ostavim krcme, I svoje stihove - decu bosu, Samo da ti milujem prste zgrcene I kitim jesenjim cvecem kosu. Ti si za mene pozar plavi, Sa tobom bi negde gnezdo svio, Prvi put pevam o ljubavi I vidim da sam se gorko zapio. ----------------- Zivot je jedan i nema reprizu

Lappuses: Iepriekšējais 1 . . . 25 26 27 [28] 29 30 31 . . . 36 Nākamais

Jums nav pietiekamu privilēģiju atbilžu rakstībai uz foruma!