Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, mozda ce i u tebi odjednom nesto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmisljao o tome sta znaci ziveti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama maste u mladost hrabro se popni. Tamo te ceka ona lepa, al lukava duga. I zivi! Sasvim zivi! Ne grickaj kao mish dane. Siroko zvaci vazduh. Prestizi vetar i ptice. Jer svaka vecnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodas sve vise ti je uzan i osmeh sve tisi i tisi i nekako iskrivljen. Zato zivi, al sasvim! I ja sam ziveo tako. Za pola veka samo stoleca sam obisao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Vecno sam isao. Isao... Ispredi iz svoje aorte pozlacen konac trajanja i zashij naprsla mesta iz kojih drhte cudenja. I nikad ne zamisljaj zivot kao uplasen oprostaj, vec kao stalni docek i stalni pocetak budenja.
Hiljade šarenih riba lepršaæe mi kroz oko. I zemlja æe me skriti. I korov æe me skriti.
A ja æu za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, veæ samo trenutnih granica.
Jedriæu nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaæu ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore buduænosti lepotom nevidljivih krila.
I kao neèujno klatno zaljuljano u beskraju, visiæu sam o sebi kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeæu u mestu, a stizaæu i nestajaæu u vremenu.
Odmoriæu se od sporednog kao galaktièka jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava?
Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neæe ugasiti ni skratiti.
Samo æu, obièno tako, jedne sluèajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se oèiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što poèinim, osumnjièen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, veæ novom, veæom ljubavlju i život ne gasim smrtima, veæ neèim drukèije živim.
Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj muèiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja.
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Zar to ne lici na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbu- nju. Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata, i posle desetak koraka vec ho- das po nebesima.
Plavi èuperak obièno nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan èuperak plavi zamislite gde? - U mojoj glavi. Kako u glavi da bude kosa? Lepo. U glavi. To nije moj èuperak plavi, veæ jedne Sanje iz šestog "a" Pa šta? Videæeš šta - kad jednog dana èuperak neèije kose tuðe malo u tvoju glavu uðe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo - malo... pa pocrveniš, pa grickaš nokte i kriješ lice pa šalješ tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se muèiš, pa uèiš - a sve koješta uèiš. Izmešaš rotkve i romboide. Izmešaš nokte i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ruène radove. I tropsko bilje. I stare Grke. I lepo ne znaš šta æeš od muke. Sad vidiš šta je èuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od deèaka- pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka.
----------------- If you hate me, you’re the looser, not me
Da li je istina ono sto pise u Kalevali: “Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?” Da li je istina ono sto govore u Basri: “Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te”.
Neko je negde rekao i hvala mu: “Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek. Nema male srece i male bolesti. Nema male kradje i male smrti. Nema malog rata niti malog postenja. Nema maloga prijatelja i male tajne.
zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi, i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni daleko negde u nepovrat
mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo, da ti milujem kosu i budem nezan prvi, pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi
nikad zbog tebe necu ici da trazim rum, ni da napisem najbolju pesmu kraj case ne placi za mnom kad se vratis niz drum ne masi ... ni ja necu da masem ....
"U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «. Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra".
Svemu æe probati da te iz knjiga nauèe. Možeš nauèiti da izgovaraš laž kao istinu. Da izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš žalost i sreæu.
Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.
Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš sažaljenja, ili da nemaš milosti. Nauèiæe te da budes èak i pomalo darovit, tek da bi kunjajuæi proživeo svoj vek.
Sve se, sine moj, može nauèiti iz knjiga, osim èetiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva buduænosti i umetnosti strpljenja.
Smatram velikom slabošæu i stvarno bih bio potišten kada bih sve ovo što oseæam, morao da ti objašnjavam hudim jezikom èoveka: reèima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obiène stvari, koje su mnogima tajna. “Najèvršæa vrata su ona koja su širom otvorena, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoji govor koji æe neko otkriti sutra, a možda niko neæe ni pokušavati da ga otkrije. Ali ti ga veæ sada moraš obuhvatiti mislima. Jer to je jezik znaèenja, a ne dijalekt naziva. Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moæ moæi. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja, … postoji i ljubav ljubavi, sine moj. Sve se reðe usuðujem da izgovaram reèi, jer uvek znaèe drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleða. Takvo je moje æutanje s tobom ove noæi. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor meðu nama civilizacije protozoa, epohe virusa, æelije stena i vazduha, i ustavljena koža vode i veènosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili. Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reèi odgovora. Znaèi da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju reèima, a vole æutanjem.
Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka, snova, Daljine i snega... Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes...
