Ne priznajem rastanke i nikad neæu ... Suviše boli kada se grubo otkine cvet ... koji tek nièe ... Kada na samom poèetku prièe vreme zatreperi i stane baš kada bleda još prazna zora meseèevo srebro uæuti i kada zamre let povetarca što dahom sluti uzdahe nove, nasmejane ... ... Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora, da s tobom dišem i da te volim i vatrom noæi i zore sjajem ... I zato ne dam, i zato neæu... i zato rastanke ne priznajem ... Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim ... ... Želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom ... dokle me ima! dok postojim! ... Želim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi, da razvejano seme maslaèka tvoj vetar nosi i sipa u šarene misli neke u žute duge na modrom tlu ... Zato ne dam i zato necu Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke Zato æu uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nièe, još uvek naše tajne snije i ustreptalom lepotom traje dok mu na latice leptiri sleæu ...
Ostale su strašne reèi nereèene, Samo tvoje oèi, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene, Moj bol na tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reè nereèena! Ta reè što ne pozna bespuæa ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reè njena Ima svu èistotu sna i bolne žudnje. Ta blaga muzika ljubavi što æuti, Ima mir molitve u dubini duha, Nikada se reèju laži ne pomuti, Nit se glas poroèni dirne našeg sluha. Ideja u nemi kamen uvajana, Vera sva u suzi što neæe da kapi Ta zakletva što je u neznan èas dana
