Pustila sam noæas suzu...Pustila sam neka teèe...Nek’ mi ona takne lice,kada tvoja ruka neæe...Pustila sam noæas suzu,nisam je oterala ovaj put..Pustila sam neka kune jer sve mi je uzalud.Pustila sam suzu noæaso ljubavi ti prokleta moja,pustila nek me gušita prokleta sudbina koja.. .Nije dala nikad meni da uz tebe budem srcei nek teèe suza moja nek mi noæas krasi lice.Sve æe ove reèi moje jednom postati samo sena a ti meni srce nikad,neæeš biti uspomena. Pustila sam suzu noæas da me ona zadnja geje,kad se tvoje srce malo daleko od moga krije .Pustila sam suzu noæas jer znam da i tebe bol išto kraj mene biti neæeš i ako me duh tvoj voli. Pustila sam neka ideneka za nas kune tugu i sreæu.Pustila sam jer nikad više veruj ja zaplakati neæu.
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Sedela sam.... otvorila flasu vina.... Sama sama, bez igde ikoga....
Usamljenost prija sve dok ne pocnes o njoj razmišljati. Da, onda uvek neko nedostaje. Glava puna neispricanih prica koje toliko zelim da ispricam.... ali nema kome.
Lajem, lajem.... gluposti..... i napravim problem.... Neodgovorno, detinjasto. Ne znam ni sama zasto. Gubim prava na svoje reci koje su govorile da je sve u redu, da su mi namere dobre.... I sad kad znam da je tako i da je bilo tako razmišljam se pa zasto? Zbog cega?
Iskreno, ne secam se, sto nije izgovor vec meni najveca kazna.
Dovela sam se u red, stala pred sve izazove, muke, ustala i uspela. I eto, ponovo napravih od sebe budalu. Ne mogu kriviti ni Boga ni oca ni zivot ni nista jer svako sebi kroji svoju sudbinu. A sudbina je ponekad tankim koncem tkana...
Da kazem da zelim zlo? Ne, nikako, nemam takve misli ni namere. Da kazem da te volim, da me ljubav muèi? Ne, proslo je. Mucila sam sebe jedno vreme, . ali proslo je. Na kraju krajeva i ne pada mi na pamet da se vracam nazad. Nemam razloga, ni zelje....
Zao mi je...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Znas da se samo srusim u krevet i zaspim...od prevelikog premora...znas da se ponekad tesko budim...ne secam se sna...ali ostane osecaj koji stvori onu tegobu u grudima i sprecava vazduh da te nesmetano dise.... ponekad se secam svega... ali nemam osecaj koji ostane da bridi na jeziku ili treperi u oku koje krmeljivo... pokusava da ugleda poznatu belinu plafona ne bi li se brze vratila u realni svet kontrolisanih obmana...znas da su zore... bas kao ova sada...blago vetrovite i sveze... zeljna sam ledenog vetra da me siba po licu ne bi li odganala svu vrelinu koja se danima upija u mene... gori me... przi... mozda je jos neka zora bila ovakva... ali ja sam sanjala i nisam je cula... nisam je osetila...znas da te sanjam... svesna da je samo tvoj obris zalutao u moju podsvest...drsko ti scepam konture i vodim te kroz polja pognutih suncokreta... trazim ti divljenje u oku zbog bistrog potoka koji zamutimo bosim nogama umornim od pesacenja kroz pustinje sopstvenih sustina... a onda polako... svaka moja emocija... daje ti lik... pretvara te u miris... daruje mi dodir... daruje mi osmeh... savrsen osmeh... za savrseni san...
Znas da ponekad boli i samo postojanje... postojim za druge... grabe me... komadaju... uzimaju delove koje ne mogu da kupe... a onda se jednostavno okrenu i sa osmehom odsetaju od mene... zadovoljni jer su dobili sta su zeleli... nije vazan nacin... takvi su ljudi... znam... nije vazan nacin.... cak ni motiv za mnoge stvari vise nije vazan... vazno je samo dobiti strast koja izaziva svojom nedostupnoscu...
A onda izadjem na terasu... zagledam se u nebo i pustim hladnocu da se igra po kozi...pokusavam da udahnem delic vazduha koji si izbaco iz sebe ne bih li te osetila... lecim samu sebe svakim udahom svezine jutra...osecam miris mojih cempresa koji se euforicno igraju u namenutom ritmu jutra... pustam misli da odlaze i dolaze... prihvatam istine i odbacujem lazi... zatvaram oci i pomislim...Boze...Da li On zna... koliko je jako tesko ziveti bez njega pored sebe...sa saznanjem da je tako blizu...Boze Da li On zna koliko ga Volim....
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Ona ce s’ tobom, sa mnom ce Bog, mozda i nadjem andjela svog. Od vecnosti ja ne gubim dah, Ja imam od zivota strah. Molim za tebe, molim za nju. Svi smo mi prah u svemiru. Od vecnosti ja ne gubim dah, ja imam od zivota strah. Zivot je tuzna arija, i sve mi je tezi sto sam starija. Zivot je zamka prirode jer nije isti za sve.
Molim za tebe, molim za nju ... Ona ce s’ tobom, sa mnom ce Bog ...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
davnoi , jednom sam ti rekao da prelepo pises ,,,pises srcem ,,,a kada covek tada pise tekstovi su najlepsi dirljivo je citati to sto ti pises ,,,jer se svako moze pronaci u tvojim tekstovima nastavi tako uzivacu citajuci tvoje tekstove,,
Postoji vreme æutanja...u tom vremenu svaka izgovorena rec izgleda nepotrebno...i moja i svacija...to je ono vreme kada posmatram stvari i pojave istovremeno vodeæi sa sobom neki cudan dijalog u kome samo menjam likove i jezike...to je ono vreme kada mi svaki spoljni nadarazaj stvara bolno jezenje koze...svaki ton cujem kao urlik...a svaku intonaciju kao iritantnu.. jednostavno padam u neku vrstu hibernacije...za spoljni svet...a u meni se vode beskrajne price...ozivljavaju dogadjaji...prelaze kilometri...u tim periodima ne osecam potrebu ni za snom i dopustam mu tek po koji minut da me otrgne od mene...ne osecam potrebu ni za hranom...ona me usporava u mislima i optereæuje telo...jeste da stomak zaboli ali...izdrzim...tada mi je dovoljna velika solja kafe i par pakli cigareta...i to je to...jednom...davno...u nekom vremenu koje sam veæ zivela, rekla sam...pssstttt...probudiæeš tišinu u meni...tugu ili radost...ne znam...zato...pssssttttt...ne želim tišinu... Danas...posle tog odživljenog vremena i mnogih æutanja...shvatila sam da je ona postala deo mene...
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Jednom, ne tako davno živeo je jedan covek u svom malenom svetu , okruženom onako kako je on želeo da ga stvori za sebe. Voleo je ljude oko sebe i oni su njega voleli , radovali mu se , i skoro svi koji su ga poznavali želeli su da razmene koju rec sa njime... Imao je on i svoje ljubavi u životu i voleo je i bio voljen. Toliko voljen , da ga one i sada pamte.. Ali ne ide sve u životu onako kako zamisliš. Tu si sa ljudima, svaki dan , okružen pažnjom, ali ti ostaje u srcu neka praznina , koju godinama pokušavaš da popuniš... I misliš , da ceš baš ovog dana uspeti ... “Da od života napraviš radost i nadaš se da je došao dan, tvoj dan". Ali dani prolaze , a praznina ostaje , ostaje nepopunjena ... I covek se povlaci u sebe i tone u nekom svom svetu.. Godine su prolazile , a covek je cekao da mu se pojavi neka nova ljubav i popuni mu prazno srce... Cekajuci je ostareo, kose su mu postale sede , izraz lica , ostao onakav kakav je bio davno... Njegova prava ljubav se nije pojavila. I svaki dan i svaki cas , kao da je tu svoju ljubav , cekao na svom pragu. Na pragu svog života. Tužno lice coveka umivale su kapi kiše koje su se slivale niz njegove obraze i utapale sa suzama... Jednog dana , na vratima mu se je pojavio jedan odrpani prosjak… “Covek mu je poklonio prsten koji je cuvao godinama za svoju ljubav. Prosjak ga je upitao , zašto to radi ? “Zato što znam da se ta ljubav koju godinama cekam i kojoj je bio namenjen ovaj prsten nikada nece pojaviti. Toliko godina sedim na ovom pragu i tek danas sam shvatio da je moja sreca umrla... Uzmi ovaj prsten, prodaj ga , živeceš neko vreme od njega..ja sam živeo sa ovim prstenom godinama... Covek se okrenuo , ušao u kucu , zatvorio vrata i neki kažu da ga više nikada nisu videli ...... Prica se da je otišao daleko, daleko od svog kucnog praga i da u nekim dalekim zemljama , sa slamnjemim šeširom na glavi sedi ispred kuce u divljini i zajedno sa kišom isplakuje svoj život. Zato ti koji ovo budeš citao upitaj sebe , da li si pronašao svoju ljubav ? Ako jesi , cuvaj je i zalivaj, ljubav je osetljivija od svih biljaka koje kroz život negujemo. Ali za uzvrat traži , bar malo parce poštovanja i razumevanja. I bice ti dobro u životu. Kad pogledaš u vedro nebo, ugledaceš mnoštvo zvezda. Te zvezde nisu slucajno na nebu. One su na njemu da te podsete da svakog dana trebaš da jednu pokloniš svojoj ljubavi , a da istog dana jednu dobiješ i ti... Ta zvezda u tvojoj ruci , darivana od tvoje ljubavi ima sjaj koji ti pokazuje pute kako se ljubav cuva. I onaj potok koji tece , ne tece slucajno. Svaka kap vode iz potoka koju ti draga osoba, stavi na lice ispisuje reci najlepših ljubavnih prica. I ona pahulja snega koja leluja sa neba i padne ti na lice nije obicna pahulja Kada ti je draga osoba , ukloni svojim prstima sa lica , ona postaje pahulja ljubavi vaše. Upamti , da svaki život ima svoju ljubavnu pricu. I ne dozvoli da se ona jednom isprica i kao svitak starog papira odloži u neku prašnjavu policu. Upravo ti si ta osoba , koja trebaš da napišeš ,,ljubavnu pricu,, koja ostaje vecna. Znam da možeš – Želiš li ?" ============== ovo nije moja prica. ali veoma je slicna mojoj, zivotnoj
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
... volela sam ga, ali nikada u potpunosti posedovala, ostao je u mojim mislima poput veènog mita kroz svoje doživljaje koji su kasnije usledili. Kada se budemo ponovo sreli biæemo stariji, ali da li æemo biti imalo mudriji ...
Igrali smo se ljubavi _ti varao-ja bolovala… Igrali smo se sudbine _ti kovao-ja prihvatala… Igrali smo se zivota _ti zivio-ja umirala… Igrali smo se rastanka _ti odlazio-ja plakala…….
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogla bih da pisem satima, danima, godinama.
Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota. I ako sam svesna da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, i ako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.
Ipak mastam, ipak pisem.....
a tako bih Te volela zagrliti oko struka.... da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim te....
Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju.. Uh, kako bih zelela da je samo moj....Da je moj...U meni ima toliko ljubavi ..... da bih mogla da ga volim bar dvesta godina vise.... Imao bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...
A za osmeh, da za osmeh njegov... koji izgleda kao sunce u smiraj dana, .....da, ja bih isla do pakla i nazad
Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupla prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih vrelih suza.
Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam
..... Nikad
-----------------
. "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".
Danas sam daleko, sutra veæ iznova pred stopalima Tvojim.
Možeš me gaziti ili podiæi snagom ruku svojih i voditi u moj svijet, koji istražujem sve dok je puls opipljiv u meni i odzvanja tako da prodrma èula Tvoja...
