| Страницы : Предыдущий 1 . . . 7 8 9 [10] 11 Следующий |
|
Vatrogasac_Petko
|
#1
|
Сообщений: 19
19. Н� 2010. 14:10:03
|
Kratke urbane price
dadoh baba seri dvesta kinti da pokupi srcu jer su kreteni hteli da zovu organe...krenuh pijanim korakom da platim muziku...pevaljka me ponovo navuce na ogromne grudi ,ovlas dodirnu usnama moj obraz i tiho rece : ma bice sve u redu , zivot je teska kurva...pozeleh da joj spustim glavu na te sisetine i odspavam snom deteta jedno nedelju dana ali me presece pogled harmonikasa...gorila sa nacional geografije je za njega riki martin...nekako nabodoh izlaz i tu se zapanjih !lik u ogledalu je bio crnji od otiraca na podu...u glavi sam imao samo jednu misao zeleznicka stanica ...treba da nadjem stanicu...nisam znao ni gde sam , ni zasto , ni koji je dan a ni godina , znao sam samo da sam dosao vozom...a putujem vozom jer moze da se pusi...da da cigareta,to mi treba cigareta...prevrnuh dzepove nigde nista ...to me je dotuklo ...umreti negde bez cigarete...i bas me boleo tuki za umiranje i za to sto ne znam gde sam ali umreti bez cigarete je trgedija neopisiva...I danas ponekad probam da se setim zasto sam uopste bio u pancevu...ali ne vredi...doci ce mi glave crne rupe .
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#128
|
Сообщений: 39
20. С� 2015. 13:27:58
|
Veèernje Novosti, sutradan:
Èetiri mlada života ugašena su juèe u saobraæajnoj nesreæi. Iz kuæe Milovanoviæa, koja je izgubila Dejana, koji je vozio, odjekuju leleci skrhanih roditelja. Roditelji nisu bili u stanju da daju intervju, ali nam se obratio Milorad, neroðeni stric.
- Dobar dan, ja sam Milorad, radio sam 32 godine u Remontnom zavodu 14.jul kao elektrièar.
- Ok, pozz Milorade, šta imate da nam kažete o Dekiju.
- Divno dete, toliko je bio pun života, voleo je fudbal i Crvenu Zvezdu, jako mu je teško pala poslednja bruka ovog nekada evropskog giganta, protiv Kajrata. Da je tada znao da æe za mesec dana da izgubi kontrolu nad autom u krivini i udari u nadolazeæu Lastu u povratku iz Herceg Novog, verujem da bi mu to mnogo lakše palo.
- Vidimo i njegovu devojku Mariju meðu ožalošæenima.
- Da, tuga prava, šta drugo reæi. Bili su veæ duže vreme zajedno, ništa zvanièno, ali planirali su da se vere za par meseci, a zatim i da se venèaju za nekih 7,8 godina ako bog da, ali eto, sudbina je htela drugaèije.
U domu Mirkoviæa, sahranjena je Jovana, odlièna studentkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i jedan od buduæih bisera advokatske komore Èaèka, kako su joj predviðali. Ali život nije hteo tako. Prièamo sa Slavkom, Jovaninom majkom.
- Jaooj gde mi je dete moje, nije imala para sunce moje, da se vrati autobusom, sve je potrošila na dodatnu literaturu iz rimskog prava bez koje kažu ljudi ne može kod Žike da se položi, eto još to rimsko joj falilo da da uslov za drugu godinu pa da proslavimo njen 23. roðendan, jaooj pustite me, ne mogu više da prièam…
Ostavili smo majku njenom bolu, a mi imamo da poruèimo samo jedno omladini, ali i ostalima. Oprez za volanom.
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#129
|
Сообщений: 39
22. С� 2015. 13:43:07
|
kafane kojih vise nema !
Re: Baš lièna istorija beogradskih kafana
Poèalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 11:21 am
“Gradski podrum”
Priznajem, oèekivao sam malo više komentara na prvi tekst iz ove serije. Ne mislim da odustanem, ali neæu ni nastaviti tamo gde sam stao sa prièom o mnogima nepoznatoj i veæ potpuno zaboravljenoj staroèukarièkoj kafani “Dva laðara”. Ako bih išao tom stazom svoje mladosti, školovanja i studiranja, morao bih da se zadržim u još nekim kafanama i bifeima kojih više nema, pa mi ne bi puno pomogao ni izgovor da je ovo jedna “baš lièna istorija”, niti bih mogao da nešto duže zadržim pažnju èitalaca i podstaknem njihova razmišljanja i oživim seæanja.
Da prièe o “Šeæerancu”, “Ubu”, “Kosmosu”, “Moravi”, “Gružanki” (znaèe li nekome uopšte ova imena) ostavim za neki od narednih nastavaka uticao je komentar koji je poslao Ðorðe, iz koga prepisujem sledeæu reèenicu: “Ako biste mogli nama mlaðima da opišete kako je bilo u ‘Poslednjoj šansi’, ‘Žagubici’, ‘Gradskoj kafani’, onda ona èuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru. Ja o doživljajima iz tih kafana i o beogradskim boemima saznajem od mog teèe. O Beogradu kojeg više nema”.
Da budem iskren, u “Poslednjoj šansi” sam se uvek oseæao nekako neprirodno, u “Žagubici” nikad nisam bio, a pretpostavljam da je Ðorðe mislio na èuveni “Gradski podrum”, kafanu u zgradi Doma sindikata, u prostoru gde se sada nalazi “Imago” tržni centar robe za decu, jer Beograd nikad nije imao pravu “Gradsku kafanu”, mada je na to pretendevao onaj objekat u “Ineksovoj” zgradi na Trgu Republike. U vreme kad u prestonici nije bilo “ludog noænog provoda” po splavovima, u “Silikonskoj dolini” i duž zemunskog keja, od èega neki sada hoæe da naprave turistièku atrakciju, “Gradski podrum”, preko puta “Borbe”, u koji se ulazilo iz Deèanske (tada Ulica Moše Pijade), bio je poslednja noæna oaza svih koji su želeli da se zabave uz živu muziku, nešto proslave ili se samo pokažu pred društvom. Kad je zatvoren negde poèetkom sedamdesetih prièalo se da je najviše prigovora imala beogradska policija, jer su izgubili mesto na koje je veæ iste veèeri morao da doðe svaki iole ozbiljniji prestupnik da se pohvali i poèasti.
“Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se živelo. Jelo, piæe i domaæinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na èijem se imenu gradio ‘imidž’ kuæe i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnièki doživljaj, daleko sadržajniji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!”, zapisao je moj prijatelj Petar Lukoviæ u knjizi “Bolja prošlost” (“Mladost”, Beograd, 1989). “Gradski podrum”, koji je jedno vreme nosio ime “Korzo”, imao je dve potpuno razlièite klijentele. Noænu publiku koja je obožavala narodnjake i èija je ikona bio Toma Zdravkoviæ, koji je poèetkom šezdesetih, tri godine, svake veèeri, pevao od osam do èetiri ujutru. “Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz liènih iskustava”, piše Lukoviæ i tako objašnjava nastanak pesama (“Ciganka”, “Buket belih ruža”, “Kad se voli što se rastaje”, “Danka”, “Branka”...), koje su i dan danas nezaobilazne na svim veseljima i u repertoaru svih kafanskih muzièara. U “Gradskom podrumu” su pevali i Dragan Živkoviæ Tozovac, i Šaban Bajramoviæ, i legendarna Ljiljana Petroviæ... Ali u mom seæanju, jednostavno, nema ni tih slika, ni tih zvukova. Bio sam “mali” za takvo mesto, gde je sve poèinjalo onda kad smo mi veæ morali da budemo u krevetu, pa sam svoje prve kafanske korake morao da pravim znatno kasnije, u manje poznatim i manje atraktivnim lokalima.
S druge strane, neka èudna tvrdoglava odbojnost koju smo mi, Èukarièani, pokazivali prema prvim nagoveštajima jednog novog, urbanog Beograda, olièenog prvenstveno u muzici novih “vokalno istrumentalnih sastava” i obrascima ponašanja koje su sa sobom nosile “Siluete”, “Elipse”, “Zlatni deèaci”... držala nas je na distanci od “Gradskog podruma” i u onim trenucima u drugoj polovini šezdesetih kad je taj prostor dobijao sasvim drugi izgled i sasvim drugu publiku. Tada to nije bila kafana veæ “dansing klub”, jer su subotom i nedeljom popodne tu održavani sada veæ istorijski matinei, na kojima se postepeno profilisala beogradska rok scena i udarani temelji novog poimanja tzv. “zabavne muzike”. Umesto uštogljenih “la, la, la” pevaèa (sa izuzetkom neponovljivog Ðorða Marjanoviæa) nastupali su “neki novi klinci” zbog kojih su vrištale gradske devojèice i krstile se èukarièke majke, a naši oèevi bili spremni da nam oproste i prva pijanstva, i poneku tuèu, i sitnu kocku... Samo da ne budemo kao “oni èupavci iz grada”.
Zbog toga ne mogu ništa više da napišem o “Gradskom podrumu”. To, meðutim, nije sluèaj sa “Grgeèom” (Ðorðe je napisao “ona èuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru”), koji u mom kafanskom životu ima izuzetno mesto, možda i zbog toga što sam u njemu u drugoj polovini devete decenije prošlog veka “uživo” pratio nastajanje veæ pomenute knjige Petra Lukoviæa “Bolja prošlost”.
Nekoliko dana pošto je i “Grgeè” krajem pretprošle godine otišao u istoriju, odnosno na tom mestu otvorena ekspozitura Rajfajzen banke, u “Blicu” sam u stalnoj rubrici “Moj Beograd” objavio duhoviti, ali ipak ogorèeni komentar Branislava Miliæeviæa, široj javnosti poznatog kao “Branko Kockica”:
“Stanujem na ugu Bulevara kralja Aleksandra i Beogradske ulice”, rekao je Branko. “Nekad sam bio vezan ta to mesto, jer je tu bila kafana ’Grgeè’, koje više nema. Uðem neki dan tamo i kažem: ’Dajte mi deset æevapa’, a oni meni: ’Ovde je banka’. A ja kažem: ’Super, pojeftinili ste, nekad su bili dve banke!’”
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#130
|
Сообщений: 39
24. С� 2015. 12:44:09
|
Nikako da povcnem ponovo !
Vratio sam se ovde misleci da pauza od par godina nije ucinila svoje ali ne ide mi pisanje zasada ! zato evo nekih interesantnih prica sa neta
Mladiæ odluèuje da se baci s krova dvanaestospratnice. Svega mu je dosta, život mu je dojadio. Skaèe. Dok u padu proleæe pored prozora na sedmom spratu, pogaða ga metak u grudi. Žena iz stana na sedmom spratu po ko zna koji put se naljutila na muža i usred svaðe uzela nenapunjenu pušku. Kao što je to uradila bezbroj puta dotad, naciljala je praznim oružjem u supruga i povukla obaraè – baš u trenutku dok je pomenuti momak obavljao samoubistvo. Meðutim, neko je u meðuvremenu (od prošle svaðe) ubacio metak u pušku i on je pogodio samoubicu u padu.
Mladiæ koji se bacio s krova ne bi poginuo, jer bi telo palo taèno na nadstrešnicu zgrade sa èijeg je krova skoèio. Ali, metak je bio koban! Inaèe, samoubica je bio sin gospoðe koja je pucala. Dojadile su mu stalne svaðe roditelja i namerno je napunio pušku mecima baš tog prepodneva! A onda je odluèio da sebi oduzme život. Na sudu, majka je osuðena za ubistvo iz nehata.
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#131
|
Сообщений: 39
24. С� 2015. 12:45:54
|
Sa sajta Urbane legende
U bilijar klubu, dva èoveka se posvaðaju i potuku. Jedan od njih je ronilac, a drugi pilot. Sutradan izbije veliki požar u obližnjoj šumi, nedaleko od velikog jezera. Pilot sedne u kanader ne bi li pomogao vatrogascima. U letu se spusti do jezera da pokupi što više vode u rezervoar i, ne znajuæi, zahvati sa vodom i ronioca, koji je baš u tom trenutku bio pod vodom, baš na tom mestu. Treba li da kažemo da je reè o roniocu s kojim se sinoæ potukao? Uglavnom, vatrogasci su, posle nekoliko sati gašenja požara, pronašli telo èoveka u ronilaèkoj opremi kako visi na poluizgorelom drvetu u šumi.
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#132
|
Сообщений: 39
26. С� 2015. 16:11:14
|
hmmmm
Steta sto nemam inspiraciju ,vidim da citate dosta 
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#133
|
Сообщений: 39
30. С� 2015. 14:12:07
|
legenda
Legenda o legendi Tomi Zdravkoviæu, verovatno nikada neæe biti isprièana do kraja. Roðen je u selu Peèenjevci nadomak Aleksinca, 20. novembra 1938. godine u državi koja se zvala Kraljevina Jugoslavija. Preminuo je u Beogradu 30. septembra 1991. godine.
O njegovom pevanju publika je davno dala svoj sud, Toma nije pevao na kvarno, veæ je svojim nastupima pomerao granice emocija. Njegove pesme nisu bile, a nisu ni danas, imitacija života, veæ sam život, otvoren surov, ali nadasve lep. Toma je na scenu uveo ono što drugi nisu uspeli. Ljubavnu prièu pretakao je u stihove. Zaljubljivanje, nesreæno zaljubljivanje, pijanstvo, pisanje pesme, skok na vrh, pad na dno... i tako u krug.
Èetiri puta se ženio, imao je bezbroj ljubavi, bio bolestan, uludo trošio novac, putovao, pio... Iako je alkohol bio najveæi neprijatelj njegovog zdravlja, do poslednjeg dana je pio. Dugo se muèio sa rakom prostate, ali se nije pridržavao saveta lekara.
Svoju pevaèku karijeru je zapoèeo najpre u Leskovcu, a zatim i u Beogradu, u kafanama. U poèetku je imao vrlo malo uspeha, ali je kao veæ iskusan pevaè doèekao eru masovne proizvodnje ploèa i kaseta, te je vrhunac svoje slave doživeo osamdesetih godina.
Tekstove za svoje pesme je uglavnom sam pisao i skoro uvek su bile autobiografske. Reè je o kafanskim, ljubavnim pesmama, kojima je dodatnu emociju davao njegov umirujuæi glas, u kojima se uglavnom govori o neuzvraæenim ljubavima i patnjama.
Darko Cvetanoviæ
Iza sebe je ostavio mnoštvo pesama koje su i dan danas veliki hitovi. Neke od najpoznatijih su "Da l‘ je moguæe", "Branka", "Dotak’o sam dno života", "Kafana je moja sudbina", "Prokleta nedelja"...
Tomin veliki prijatelj i kum, nedavno preminuli Kemal Monteno, napisao je pesmu o njemu, poslednju koju je Toma snimio, "Pesme moje".
Toma Zdravkoviæ je bio èovek koji je jednog dana bio ekstremno bogat, a veæ sledeæeg nije imao ni za hleb i mleko. Veruje se da kada je umro, nije imao para ni za sahranu, jer je navodno sve potrošio na poroke.
Preminuo je 30. septembra 1991. godine u Beogradu u 53. godini života, gde je i sahranjen na Centralnom groblju.
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#134
|
Сообщений: 39
04. О� 2015. 15:08:53
|
jedanput sam bio sa njim u kafani :(
Miroslavu Antiæu (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije poèeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antiæevsko, pesnièko u svom biæu. U samrtnom èasu, preteæi je digao glas nad svom mrtvaèkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antiæ sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naruèio Janikine tamburaše i "Pira manðe korkoro" ("Lutam sam po svetu").
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#135
|
Сообщений: 39
06. О� 2015. 12:53:47
|
Naleteo na netu !
Ð. K. iz Banjaluke, roðen i odrastao u jednom gradskom naselju, juèe je sluèajno probao toèeno “jelen” pivo u jednoj banjaluèkoj kafani.
Nakon što je otkriven, raskrinkan i javno osramoæen na klupici ispred zgrade, Ð. K. se branio da mu je podvaljeno i da nije namjerno jer je konobar, navodno, donio “jelen” u krigli na kojoj je pisalo “nektar”.
”Kako sam mogao znati? Svi se kunu u omiljeno pivo, a kladim se da ih pola ne bi prepoznalo šta je u krigli da ne piše na njoj”, vajkao se Ð. K.
On je novinarima izjavio da nema posljedica od konzumiranja nepoznate supstance, i da se osjeæa dobro.
Njegov drug K. M kaže da je raja i dalje u nevjerici da se ovo desilo, ali da je Ð.K. pristao da se iskupi i po kazni ispere usta pravom pivom, pa æe za vikend na Vrbasu izgotiviti raju s tri gajbe pive, a on sam æe morati popiti jednu.
Drugi momak i dalje sumnja u prièu Ð. K. o konobarskoj podvali sa kriglom “nektara “:
”Nije moguæe da je konobar jelen natoèio u nektar kriglu. Jelena toliko ima po gradu da sam nekidan u apoteci kupio cuclu za bebu – kad sam je otpakovao, vidim njihov logo. Od žute table na ulazu u Banjaluku sve mi se prièinjava ona njihova žuta etiketa. Krenem na selo da pomognem djedu sa šljivama, pitam da kupim gajbu piva, a djed kaže: ne treba, Jelen sponzorište ivent”.
Na kraju, Ð. K. je tiho dodao kako sumnja da njegovi drugovi takoðe kriju “jelen” u frižideru iza tetrapaka s mlijekom, ali ”da je to osjetljiva tema u gradu i ne želi o tome da govori”.
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#136
|
Сообщений: 39
08. О� 2015. 13:21:44
|
Veliki ljudi ne umiru nikada !!!
Žena koja je obeležila Veliki rat, Milunka Saviæ, umrla je na današnji dan 1973. godine.
Nosilac je vojne zlatne Karaðorðeve zvezde sa maèevima, zlatne medalje za hraborost “Miloš Obiliæ”, Legije èasti IV stepena, Legije èasti V stepena, francuskog Ratnog krsta i spomenica (Albanska spomenica i spomenica Solunskog fronta 1915-1965).
Roðena je krajem 19. veka u selu Koprivnica, nedaleko od Raške. Uèestvovala je u balkanskim ratovima pod imenom Milun Saviæ. Šišala se i povijala grudi kako se ne bi otkrilo da je žena. Milunkina “tajna” otkrivena je pošto je u Bregalnièkoj bici (1913) ranjena u grudi.
Ipak, zbog hrabrosti koju je pokazala u borbi rat je završila sa èinom kaplara srpske vojske.
U Prvom svetskom ratu bila je deo èuvenog “Gvozdenog puka”, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske “Knjaz Mihailo”. Za pokazano junaštvo u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost “Miloš Obiliæ”. Milunka je preživela i veliku austrougarsku i bugarsku ofanzivu i povlaèenje preko Albanije.
U jesen 1915. godine Milunka je, u Makedoniji, teško ranjena u glavu i tako povreðena povlaèila se preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front gde je uèestvovala u bitkama koje srpska vojska vodi na leto i jesen 1916. godine.
Milunka Saviæ je pokazala veliku hrabrost u borbama – zarobila je 23 bugarska vojnika, pomagala u dostavljanju municije, istakla se u bombaškim napadima.
Prestolonaslednik Aleksandar Karaðorðeviæ odlikovao ju je 1917. godine vojnièkom zlatnom Karaðorðevom zvezdom sa maèevima, ubrzo zatim dobija i odlikovanje francuske vojske – Legiju èasti V stepena, a kasnije i francuki Ratni krst i oficirsku Legiju èasti.
Odlikovana i hrabara žena borac izazivala je divljenje saveznièkih vojnika koji u svojim redovima nisu imali žene borce. Pojava žena boraca u srpskoj vojsci bila je revolucionarna. Pored Milunke, bilo je još dvadesetak žena u našoj vojsci.
Posle rata, heroina Velikog rata radila je u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolnièarka, pregledaèica u fabrici vojnih uniformi. Tada se udala za Veljka Gligoroviæa, sa kojim je dobila kæerku Milenu, ali je ubrzo usvojila još tri æerke: Višnju, Radmilu i Zorku.
Meðutim, brak je kratko trajao, tako da Milunka sama podigla èetiri æerke. Posle urgencija saboraca, 1929. godine se zaposlila kao èistaèica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveæi deo radnog veka.
Posle Drugog svetskog rata, Milunka Saviæ radila je i kao èistaèica u beogradskim kafanama. Humanost je pokazala i tako što je iškolovala još oko 30 dece.
Umrla je 5. okotbra 1973. godine. Iako je u medijima (èitulji u novinama) prvobitno bilo najavljeno da æe Milunka Saviæ biti sahranjena u Aleji velikana, to se nije dogodilo. Sahranjena je u porodiènom grobu na Novom groblju.
Nijedan istorièar nije napisao njenu biografiju, nema je u muzejima, a retko se spominje i u udžbenicima iz istorije.
(B92)
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#137
|
Сообщений: 39
09. О� 2015. 10:24:46
|
malo hahaha
Dolazi gastarbajter u javnu kucu ,izvadi 200 evra i kaze : hocu jednu sredovecnu ,debeljuskastu zenu . Moze da bude ruzna i neugledna . I donesite mi dve porcije klot pasulja od juce !.....Ali gospodine za 200 evra mozete da dobijete najlepsu devojku , kavijar i sampanjac !!!...HALO BREEE ! NISAM SE JA UZELEO PICKE NEGO KUCE !!!
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#138
|
Сообщений: 39
12. О� 2015. 18:38:51
|
VRUCE PIVO
Bolje jedno vruæe pivo nego èetri ladna
Posted on 06. Aug, 2015 by Miki Mile in Ekipa i Lokanje
Volim toplo pivo. Ne znam zašto. Ustvari znam jbg, zato što kad je onako preladno ne osetiš mu ukus uopšte nego samo ti neka ladnoæa se promigolji kroz grlo, nema ništa od užitka i rapsodije ukusa koju nudi najproseènije alkoholno piæe na svetu. Ta rapsodija doduše varira od nebeski slasne gorèine obogaæene nektarom ukradenim iz Zevsovog špajza i uzorkom urina samog boga pšenice pa sve do ekstrakta trule kineske èarape, ali i to je bolje od bezliène ladne arome mokre metalne ploèe. Možda su mi receptori otkazali jer sam poèeo da pijem negde u vreme kad je familija Tike Špica greškom ušla u bus za Budimpeštu, možda se nezadovoljan životnim postignuæima podsvesno samokažnjavam pa volim kad me nasumièno ružno toplo pivo onako cepaèi da se užasnem, al ja kad vidim da limenka stoji onako jedno 7 dana u kujni gde se obrok sprema, rerna isijava a domaæica znoji pazuhe, nešto me preseèe od miline. Što se mene tièe, oni indikatori što poplave kad je pivo na pravoj temperaturi su govno; kad uzmeš bre pivo, poljubiš ga u èelo a ono ima temperaturu – to je prava temperatura, kako joj samo ime kaže.
Pošto piva uvek kupujem s police, imam priliku da ih vidim sva onako poreðana na jednom mestu, što je prizor koji smrtnici koji kupuju iz frižidera nikad ne dožive. Nemali broj puta sam probao pivo samo jer je izgledalo glupavo ili imalo retardirano ime, ali ovaj put jedan artikal je obrnuo igricu naglavaèke i doveo poslednju kraljicu na prvi nivo tako je uèinivši nemoguæom za igranje. Bilo je to Pivo pivo. Pivo koje se zove Pivo. Znaš da živiš u svetu punom divote kada grupa ljudi na visokim funkcijama u kompaniji koja odluèuje o tome kako æe nazvati svoj proizvod, mudro reši da je najjaèe ime za pivo, jebiga, Pivo. Ovo je najgluplji marketinški potez još od kako je neki majstor smislio Nindža Kofernjaèe, pomislio sam, i to je bio više nego dovoljan razlog da ga uzmem.
Opèinjen onim što sam video unutar STR-a “Džore”, tog magiènog objekta koji mi je razotkrio još jednu tajnu života u post-ideološkoj eri, izašao sam na ulicu ni sa èim drugim osim dva Piva piva u kesi. Vruæa ko auspuh stojadina po prispeæu u Prèanj, razume se. I tad mi je palo na pamet – možda je vreme. Možda je vreme da i ja prvi put sam samcijat popijem pivo ispred dragstora? Da postanem poluèovek-polu struènjak za belosvetske nejasnoæe svake vrste? Da zakoraèim u èarobni svet gnjilih prièa, moždane obamrlosti i hedonizma otupelog na zadovoljstvo? Da li je vreme da se poène nabacivati diskretni alkoholièarski ten na vrat i podlaktice, ten koji govori da ja svoje sate na gajbici ne provodim ko sisa ispod nadstrešnice veæ kao svaki èovek od integriteta nosim kaèket osvojen na Karamba sokiæi nagradnoj igri, a svoje pivo gulim nasred ulice kako bih prvi rezervisao 10 dinara od gospoðe koja ulazi da kupi jogurt i žvake? Ako ne sad, stvarno ne znam kad.
Seo sam na gajbu, otvorio Pivo pivo i avantura je poèela. Bože, kako je grozno, bila mi je prva misao. Ali nekako nostalgièno i zavodljivo grozno, a brzo sam skapirao i zašto. Oseæao sam se opet kao 14-godišnjak sa flašom piva u ruci, dakle jadno, iskompleksirano ali i nekako… važno. Pivo pivo ima ukus kao ona neka piva koja su se pila pre 10-15 godina a koja se (nadam se?) više ne proizvode, tipa Old Gold ili Zofman, za koja do dan danas nisam zakljuèio da li su zaista bila toliko ružna ili sam ja samo bio malena priglupa nubara koja na prijatnu gorèinu piva reaguje kao na opomenu iz biologije. Ipak, zajedno sa tom neprijatnom gorèinom išlo je i zadovoljstvo što smo, jebote, pili PIVO EJ, jer je to bilo zbilja kul i jer smo hteli da imamo žene, a tada smo nauèili da žena ništa ne voli više od momka sa oštrim zadahom zidarca koji se preteatralno tetura posle pola limenke Pilsa, i tu lekciju pamtimo i dan danas. To zadovoljstvo me je na neki glup naèin ponovo obuzelo i ja sam na trenutak, udaren julskim suncem i tromim stilom života, degradirao u 14godišnjaka. I bilo mi je do jaja.
Tok misli prekinuo mi je Laci, lokalni gilipter i lažov s kojim sam odrastao u kraju, a koji uprkos svom imenu uopšte nije bio Maðar. Ne znam mu pravo ime, kao što svim pravim sitnim lažovima iz kraja ne znaš pravo ime. Mahnuo je, ja sam ga pozvao da se pridruži na gajbici pored, ponudio ga pivom i èekao reakciju. Laci nije shvatio u èemu je fora s pivom, pogledao me èudno jer sam ga gledao èudno, ja sam mu pokazao na limenku, on je pogledao i rekao samo “pivo?”, nemajuæi ni najmanju ideju šta je tu smešno. Pitao sam ga šta ima.
- Ma ništa brate, završavam neki biznis.
- Biznis, a? Nadam se da je bolje nego onomad kad si kupovao kockicu ’88 godište 95 konja, pa si dobio estradnog umetnika Branka sa identiènim nadimkom koji ti se izvinjavao reèima “oprosti sine, ja sam ipak malo stariji nego što piše u oglasu”.
- A dobro brate, to sam izmislio, bio sam klinac. Ovo sad je prava stvar. Pazi sad – znaš oni toèkiæi za upaljaèe? E pa brate… ne smej se jbt, ozbiljno je. Brate to niko ne proizvodi na Balkanu, NA BALKANU, ej. I sad sam se našao s jednim poslovnim partnerom…
- Ko ti je poslovni partner? Boža Cigan?
- A nije brate… mislim jeste, al promenio se èovek brate, sad je ozbiljan, kupio Kadeta ’87, ugradio elektronske podizaèe, znaš kako do jaja klikneš ono samo bzzzzz i podigne se, bruka. U brate vidi kaka gospoða…
Piva nisu u kadru jer neæemo nikog da reklamiramo.ž za džabe.
Koliko godina imaju ljudi kad poènu da piju ispred dragstora? Ne seæam se da sam ikad video mladog èoveka da roka atlantik votkice pored frižidera za sladoled na dnevnoj bazi. A možda nije stvar u tome, možda svi samo izgledaju matoro jer unuèad votke baš i ne deluju kao artikal koji bi se našao na naslovnoj strani Kosmopolitena uz naslov “5 naèina da održite folikule hidriranim “. Za proseènog dragstoraša ne moš reæi dal ima 25 ili 117 godina, valjda vremenom postaju isti, kao da postoji neki ideal dragstoraša ka kome se svi spontano uproseèavaju. A i šta je matoro brate? Sa 10 sam mislio da æu sa 18 da namestim Govedarici gol za pobedu protiv Brazila, sa 18 sam se nadao da æe mi sa 26 Peða Strajniæ uzvikivati ime, makar i nepravilno, a sa 26 brate ne oseæam se matoro i evo jebiga nemam pojma šta æe biti kad budem imao 34. Zapravo, ako dovoljno èvrsto zagrlim Pivo pivo ispred trafike, znam šta æe biti. Jebiga, možda je to ulaganje u sigurnu buduænost.
On je ponovo poèeo da prièa, ali nemam pojma šta jer sam bio ometen, što jer me sunce malo spièilo u vugla, što jer sam pokušavao da naginjanjem limenke pod tupim uglom u odnosu na zemljinu površ isisam i poslednju kap svog sentimentalnog piva. Prošlost je zakljuèena, a buduænost neminovna, palo mi je na pamet, i možda se samo treba prepustiti stihiji. A možda je i to samo od sunca. Ova prevrela leta su brate do jaja ali je bedak što su ona znak da globalno zagrevanje pumpa punom parom. Svi æe da poginemo u vodu brate.
Laci mi je opet prekinuo tok misli:
- Nego jel žuriš ti, mogli bi još po jedno?
- Ma gde bih žurio, Laci. Znaš kako, prošlost je zakljuèena, buduænost je neminovna.
- Šta?
- Ništa. Može isto pivo?
- Može. Ima ukus neki kao da sam ga veæ pio.
- Ima. Saæu donesem.
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#139
|
Сообщений: 39
16. О� 2015. 13:47:31
|
pise odakle je
Pijanstvo iz ugla treznog
Posted on 13. Oct, 2015 by Èitaoci in Ekipa i Lokanje
Subota je krenula kao i svaka do tada što je kretala. Krenula je isto onako kako æe kretati i poèinjati veæina subota u našim životima. Sem ako nisi vilin konjic, pa živiš samo jedan dan, i onda se k’o za kurac rodiš, a samim tim i probudiš, u recimo, utorak, pa subotu i njeno jutro uopšte i ne doživiš.
Prevrtao sam se po krevetu, okretao jastuk na svakih pet minuta, džadžgoljio se po mudima, i na kraju ustao da bih zadovoljio fiziološke potrebe koje nisu bile rade više èekati.
Stvar kod jutarnje nužde je u tome što je ponekad obavim èisto iz navike. Da ispoštujem proceduru. Naravno, govorim o dužoj varijanti, kraæa je nešto što je neophodno, bez èega ne mogu, strast. I dok tako sedam na hladnu dasku i razmišljam o tome, shvatam da je slièno i sa mnogim vezama. Veæinja njih je kao jutarnje pražnjenje creva, rutinirana stvar. Kad budeš naišao na pišanje meðu vezama, èuvaj je i neguj, retka su. E sad, jebeno je to kad veze porediš sa jutarnjim kenjanjem, no, to nije tema.
Sedeo sam, i veæ polako oseæao kako mi noge trnu, kad mi je stigla poruka:
“Veèeras, Majin roðendan, otkazuj kockanje na koje si planirao da ideš, upristoji se, ti voziš. Iluzorno je raspravljati se, odluka je donešena. P. S. Ne znam da li si deduktivnim putem zakljuèio da pošto voziš, ne piješ. Kissko.’’
To je to pišanje meðu vezama o kojem sam ranije govorio. Ja sam bio dovoljno sreæan da naiðem na jednu takvu, i sad je negujem. I idem kod Maje na roðendan. I ne idem na veæ isplaniranano kockanje. I vozim. I dok vozim ne pijem. I sreæan sam!
Krenuli smo, i vratili se. Preživeo sam. Trezan. Sama manifestacija se sastojala iz nekoliko parcijalnih delova, èijom sinergijom se dobila jedna zaokružena celina. Analizom jednog po jednog dela, probaæemo da odgonetnemo, to hiljadu godina staro pitanje: provod ili apstinencija, i da li možemo staviti znak jednakosti izmeðu ove dve kategorije.
Apstinencija, važi.
Dolazak
Proèitaj još nahttp://www.tarzanija.com/pijanstvo-iz-ugla-treznog/
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#140
|
Сообщений: 39
16. О� 2015. 13:49:20
|
nastavak
Dolazak
Sam poèetak dogaðaja. Logièno, inaèe bih ga opisivao na kraju.
Po mom nekom skromnom mišljenu postoje dve teorije kada poèinje sam dogaðaj. Uži koncept navodi sam ulazak u mesto dešavanja kao poèetak manifestacije, dok sledbenici druge teorije, one nešto šire (sledbenici tj. ja, ja sam tvorac ove usrane teorije, samim tim i jedini sledbenik bilo jednog ili drugog koncepta) navode da je on zapoèeo onog trenutka kad je krenula svadja izmeðu mene i lepše mi polovine oko nosivosti mojih èarapa još jedno veèe. Razlika, izmeðu dve teorije, je naime u formalnom i suštinskom shvatanju poèetka. Ja nekako volim da zastupam ovu drugu.
Sam dolazak na mesto dešavanja prate obavezni izlivi hvalospeva na domaæicin raèun, a sve povodom njenog preeelepog izgleda. Problem kod poèetne faze jeste upravo nedostatak alkohola. Sebe treznog mogu da trpim. Jedva. Ali usiljeno se smejati, i upoznavati sa osobama do èijeg poznanstva mi je stalo k’o bilderu do treninga nogu, i trpeti njihove oznojene dlanove u svojim, je nešto što ne podnosim baš najbolje.
U samo startu se formiraju grupice, koje æe samo u ekstremnim sluèajevima ostati nepromenjene do samog kraja. Tu su studenti iz Valjeva I Užica na jednoj strani, tu su likovi sa patikocipelama, belim kaiševima, i košuljama šešeljovkama samo u kariranoj varijanti na drugoj strani, tu su par likuša u najlon èarapama i štiklama, koje na okolinu gledaju sa krajnjim neodobravanjem, zatim su tu oni glasni, èije se prièe svode na preprièavanje dogaðaja Kikija farmera (kako je pao u rupu samo hehe, al dobar je Kiki, takav je-kakav je, hehe), dvojica alternativca, i uvek onaj jedan batica, o kome niko, pa ni sama domaæica, ne zna baš puno.
Kao što rekoh, ovde je nedostatak promila alkohola u krvi univerzalni problem, i odnosi se na sve prisutne. Tako da, to što sam trezan u opisanoj fazi žurke, nije neka prednost u analizi problema koji nas muèi s poèetka teksta: da li apstinencija nužno uzrokuje traljav provod.
Polako se završila faza upoznavanja, do tada tuði i odbojni stan te polako pušta u svoje skute i dozvoljava ti da okusiš sve èari jedne dobre kuæne žurke. Svi uslovi su se ispunili za prelazak na drugu fazu.
Proèitaj još nahttp://www.tarzanija.com/pijanstvo-iz-ugla-treznog/
|
|
|
iq_mi_je_ok
|
#141
|
Сообщений: 39
18. О� 2015. 19:19:14
|
moze da vam zatreba !
I OSNOVNE ODREDBE
1. Predmet
Èlan 1
Prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, ureðuju se ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim meðunarodnim konvencijama.
Prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa ureðuju se i kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu - samo kada je to ovim zakonom odreðeno.
Èlan 2
Odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaæeg ili stranog pravnog, odnosno fizièkog lica (u daljem tekstu: poslodavac), kao i na zaposlene koji su upuæeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca ako zakonom nije drukèije odreðeno.
Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukèije odreðeno.
Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene kod poslodavaca u oblasti saobraæaja, ako posebnim propisom nije drukèije odreðeno.
Odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene strane državljane i lica bez državljanstva koji rade kod poslodavca na teritoriji Republike Srbije, ako zakonom nije drukèije odreðeno.
Èlan 3
Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, ureðuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i meðusobni odnosi uèesnika kolektivnog ugovora.
Pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu, u skladu sa zakonom, ureðuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa:
1) ako kod poslodavca nije osnovan sindikat ili nijedan sindikat ne ispunjava uslove reprezentativnosti ili nije zakljuèen sporazum o udruživanju u skladu sa ovim zakonom;
2) ako nijedan uèesnik kolektivnog ugovora ne pokrene inicijativu za poèetak pregovora radi zakljuèivanja kolektivnog ugovora;
3) ako uèesnici kolektivnog ugovora ne postignu saglasnost za zakljuèivanje kolektivnog ugovora u roku od 60 dana od dana zapoèinjanja pregovora;
4) ako sindikat, u roku od 15 dana od dana dostavljanja poziva za poèetak pregovora za zakljuèivanje kolektivnog ugovora, ne prihvati inicijativu poslodavca.
U sluèaju iz stava 2. taèka 3) ovog èlana uèesnici kolektivnog ugovora dužni su da nastave pregovore u dobroj veri.
U sluèaju iz stava 2. taèka 3) ovog èlana, poslodavac je dužan da pravilnik o radu dostavi reprezentativnom sindikatu u roku od sedam dana od dana njegovog stupanja na snagu.
Poslodavac koji ne prihvati inicijativu reprezentativnog sindikata za pristupanje pregovorima za zakljuèenje kolektivnog ugovora, ne može pravilnikom o radu da uredi prava i obaveze iz radnog odnosa.
Pravilnik o radu donosi nadležni organ kod poslodavca, utvrðen zakonom, odnosno osnivaèkim ili drugim opštim aktom poslodavca, a kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica donosi ovlašæeno lice u skladu sa zakonom.
Pravilnik o radu javnog preduzeæa i društva kapitala èiji je osnivaè Republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave (u daljem tekstu: javno preduzeæe) i društva kapitala èiji je osnivaè javno preduzeæe, donosi se uz prethodnu saglasnost osnivaèa.
Pravilnik o radu prestaje da važi danom stupanja na snagu kolektivnog ugovora iz stava 1. ovog èlana.
Èlan 4
Opšti i poseban kolektivni ugovor moraju biti u saglasnosti sa zakonom.
Kolektivni ugovor kod poslodavca, pravilnik o radu i ugovor o radu moraju biti u saglasnosti sa zakonom, a kod poslodavca iz èl. 256. i 257. ovog zakona - i sa opštim i posebnim kolektivnim ugovorom.
2. Znaèenje pojedinih pojmova
Èlan 5
Zaposleni, u smislu ovog zakona, jeste fizièko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca.
Poslodavac, u smislu ovog zakona, jeste domaæe, odnosno strano pravno ili fizièko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje, jedno ili više lica.
|
|
| Страницы : Предыдущий 1 . . . 7 8 9 [10] 11 Следующий |
|
У Вас нет достаточных привилегий для написания ответов на форуме!
|
