Da si gresan, to sam od pocetka znala Ali ne i da si zao.
Nisam ni slutila da bi mi srce ukrao, A sutra ga odbacio i otisao njoj; vernoj, i zaljubljenoj Kao da nista bilo nije, na uvo saptao.
Sve vise i ja gresna postajem, Sve cesce sama ostajem jer dodirujem druge lazno, i kada najlepse postane, svaki put pobegnem. Za sve to krivim grenu dusu tvoju, koja je tako duboko u proslosti povredila moju.
Sve manje sanjam, sve vise pijem. Sve mi je vise gorak osmeh kojim zavodim druge, dok zelim da ih povredim kao sto si ti mene.
Gusi me alkohola kiselina; prizemna sam postala, I svestna pravog smisla naseg zivota- Svestna da svaka zena jednom u zivota zavoli idiota
tinker_bell, u 19. avgust 2005 23:12:00 Pesmo moja...
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje sebe objasnjava biljkama zbog neba razapetog izmedju prstiju budim je zbog reci koje peku grlo volim je usima treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde Zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reci trgova budim je zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova budim je zbog ove nase planete koja ce mozda biti mina u raskrvavljenom nebu Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla : neka me trazi i vidi da me nema ta zena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer ce se probuditi drugcija i nova uzalud je budim jer njena usta nece moci da je kazu uzalud je budim ti znas voda protice ali ne kaze nista uzalud je budim treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
Svu veèer na pustom bregu neko stoji. Pusti me, majko, da vidim da li je èovek ili bor. Pusti me da vidim ko to svu veèer gleda u nas beli, skromni dvor. Pusti me, majko, neæe me umoriti hod, breg je blizu našeg doma. O, ja oseæam da mi je rod taj èovek ili bor što svu veèer blizu groma stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li oblak crn, ogroman, zlokoban brod nad njim plovi i smrt nosi? O, majko, idi, ti ga bar zovi neka se skloni u naš dom taj èovek ili bor što svu veèer stoji i gleda u naš beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam kao dete kad ruke skrsti nad bolom nekim prvi put. Pusti me da tanki moji prsti meta budu burama zlim. Pusti me, pusti, dobra majko, tako je potmuo i zao oblak što vitla nad njim
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih i koja si mudra kao bezbrižnost, ti koja umiješ s njegova èela èitati bolje od mene njegovu samoæu, i koja otklanjaš spore sijenke kolebanja s njegova lica kao što proljetni vjetar otklanja sjene oblaka koje plove nad brijegom, Ako tvoj zagrljaj hrabri srce i tvoja bedra zaustavljaju bol, ako je tvoje ime poèinak njegovim mislima, i tvoje grlo hladovina njegovu ležaju, i noæ tvojega glasa voænjak jos nedodirnut olujama, Onda ostani pokraj njega i budi pobožnija od sviju koje su ga ljubile prije tebe. Boj se jeka što se približuju nedužnim posteljama ljubavi I blaga budi u njegovom snu pod nevidljivom planinom na rubu mora koje huèi. Seæi se njegovim zalom. Neka te susreæu ožalošæene pliskavice. Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri neæe ti uèiniti zla. i žedne zmije koje ja ukrotih pred tobom æe biti ponizne. Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah u noæima oštrih mrazova. Neka te miluje djeèak kojega zaštitih od uboda na pustome drumu. Neka ti miriše cvijeæe koje ja zalivah svojim suzama. Ja ne doèekah najljepše doba njegove muškosti.Njegovu plodnost ne primih u svoja njedra koja su pustošili pogledi gonièa stoke na sajmovima i pohlepnih razbojnika. Ja neæu nikad voditi za ruku njegovu djecu. I prièe koje za njih davno pripremih možda cu isprièati plaèuæi malim ubogim medvjedima ostavljenim u crnoj šumi. Ti koja imaš ruke nevinije od mojih, budi blaga njegovu snu koji je ostao bezazlen. Ali mi dopusti da vidim njegovo lice dok na njega budu silazile nepoznate godine. I reci mi katkad nešto o njemu da ne moram pitati strance koji mi se èude, i susjede koji žale moju strpljivost. Ti koja imaš ruke nevinije od mojih ostani kraj njegova uzglavlja i budi blaga njegovu snu!
STREPNJA Ne, nemoj mi priæi! Hoæu izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreæa je lepa samo dok se èeka, dok od sebe samo nagoveštaj da. Ne, nemoj mi priæi! Ima više draži ova slatka strepnja, èekanje i stra’. Sve je mnogo lepše donde dok se traži, o èemu se samo tek po slutnji zna. Ne, nemoj mi priæi! Našta to i èemu? Iz daleka samo sve ko zvezda sja; iz daleka samo divimo se svemu. Ne, nek mi ne priñu oka tvoja dva!
Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto." Bliži se, bliži leto. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. Mirisu livade bujne i polja i šumarci koje u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto." Bliži se, bliži leto. Kao sjajna carska kruna, zlatna mu svjetluca kosa rumenih svitaca puna. Svi su mi oni rekli kad ih u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto."
VOŽNJA Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela leže. Ko potoci posle bure konji jure, lete, beže. Vrh potoka i šipraga topla, blaga veèer pada. Vozimo se. Sanja cveæe; miris sleæe sa livada. Gle, seoske kuæe bele kao strele tek prolete. Pored puta stabla vita, šiblje, žita, lete, lete. Gle, poèinju i svetlaci, lete znaci, da se pale, i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. Po beskrajno nežnom, mekom i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi, što na ljudi lièi glavu.
PROLETNJE PESME I Proleæe, danas zvaæu te èistotom: još sunce vrelo poljubilo nije oka ti dva; a stidljivo ti lice još se krije, i nekom svežom, nevinom lepotom danas ti sja. Proleæe, danas radost æu te zvati: jer za osmehe èelo tvoje vedro jedino zna. Na tvoje èisto, nasmejano nedro danas prljavom nogom ne bih stati želela ja. Veæ kad bih kako danas leptir bila, pa da visoko u zrak se uznesem, nadvisim sve: da tebi nigde mrlju ne nanesem, da samo senkom svojih tankih krila dodirnem tle.
ÈEŽNJA U TUðINI Da mi je da ne umrem u tuñini Lepe su sve bukove u zemlji èeste, livada svaka lepa je mlada, i sve reke nepoznate, svi vrhovi što se suncem zlate, sve i gde nije i gde jeste pogled i noga mi stupila kada. Ali kut zemlje na kom smo žito želi i sa koga smo cedili vina, zemlja koju smo pili i jeli, èija na ognju palili drveta, gde smo sahranili oca i sina, kao da je sva grob pradedovska, krvavo nam je bliska i sveta. U tu bih zemlju hteo da legnem, u taj kraj gde biljka svaka, gde bubica svaka bolno me dira kao žbun što na bratovom grobu cveta, kao mrav što njime mili. Zemlja sa koje smo jeli i pili, koja nam je kao srce roñeno jasna i tajanstvenija od svemira, hteo bih da mi grobom bude.
NOCAS CU PUSTITI MOJE RECI DA LETE IZNAD KROVOVA DA PRONADJU I DOLETE NA TVOJ PRAG DA IZBRISU TVOJ TRAG PO KOME IDU LOPOVI KOJI ZELE SRCE DA TI KRADU ALI MOJE RECI BORECI SE ZA TEBE STVORILI SU OVU NALJEPSU BALADU
KAD STIGNU ONE SATE KAD DODJU ONE DANE KAD LOPOV SRCE TI KRADE SETI SE NJE NALJEPSE BALADE
OBASJACE TI PUT NESTACE OD TVOG SRCA STUD STAVICE TI OSMEH NA LICU RECI CE TI VOLIM TE STVORENA ZA TEBE NALJEPSA BALADA
KAD JE TESKO ONA JE TU I DANJU,I NOCU,I U SNU STAVICE TI OSMEH NA LICU RECI CE TI VOLIM TE STVORENA ZA TEBE NALJEPSA BALADA
----------------- "svi ste vi ovde pobednici necega samo sto jos uvek to ne znate"
"if you only know how beautiful you really are then everything would be in it’s place"