----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
U beloj sobi beloga dvora kraljica uze haljinu letnju, belu, naravno, jer tako mora, pa zatim klisnu sama u setnju.
Nije odmakla mnogo daleko od svoga bljestavog belog dvorca kad je odjednom prepade neko u liku opakog crnog lovca.
Sta sad da radi? Oh, da je samo slusala savet svog belog kralja! Sad mora u beg tamo il’ amo, jedno je jasno: ovde ne valja!
Okrenula se ka jednoj strani i pokusala da pozuri. Da je bar svita tu da je brani sad kad je opaki lovac juri.
Spas joj je doneo njen konj beli ozario je smezkom srece. Ali, za setnju sad zna dvor celi slucaj dobija razmere vece.
Beli je kralj bio jako besan. Ne sme kraljicu niko da dira! Dvor mu je beli postao tesan, zato sad ratnicka truba svira!
Na polje isplovi bela reka: svita, topovi, konji, dva lovca Videce crni sta ih tek ceka kad oni krenu put crnog dvorca!
Crni je kralj na sve bio spreman pa se sakri u crnI hlad. Da bi odbio tu belu neman, naredio je hitnu rokadu!
Poce u neki cas da se jezi od nepoznatog i cudnog vonja I sebe uhvati kako bezi od jednog obicnog belog konja!
Ubrzo stize ostala svita da ga zaseni svojom belinom. Crni kralj sad svoje pita, bore li se svi istom zestinom?
Nazalost, brzo ga prode volja i shvati da se najgore sprema kad baci pogled na prazna polja i vide da nikog crnog nema!
Pokusa da bezi sada dalje ali ga sterase u jedan kutak. Beli kralj popravi svoje halje pa glasno rece: Sad je trenutak!
Izlicu te u crno more u ovaj za tebe najcrnji sat! Kraljicu niko ne sme da dira i zato evo ti; SAH MAT!!!
Dragana Konstantinovic
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Zima se svija pod belim svodom i crta šare dahom od leda dok njen mraz guši krik za slobodom neèeg u meni što se još ne da.
Polako, tiho, poslednjom snagom ruka se pruža do male škrinje, prozirne, krhke, što skriva blago, sklanja sa skrinje ledeno inje.
A iz nje zraèi te zemlje grumen nabijen setom svakog trenutka, list moga hrasta od Sunca rumen i dva tri dobro znana belutka.
Naèas me ispuni nešto nežno, neka toplina blaga i setna poèe da topi hladno i snežno, ožive neka proleæa cvetna.
I gledam, svaki taj kamen diše, tuguje sa mnom, seæa se, smeje, i svaka mrva zemlje miriše, s uvelim listom proleæem greje.
I naèas nesta inja i mraza i zima ledeni popusti steg; ipak, duga je ta zimska staza, a u meni pada tek prvi sneg...
Dragana Konstantinovic
Kroz žamor ispraznih prièa poneka reè me zapeèe. Iz senke nehajnog osmeha tvoj pogled nemušto bode.
Oseæam, gasi se bliskost, svežina donosi veèe... Uz pljusak poslednjih podsmeha prijateljstvo nam ode...
Da li je moglo drugaèije? Da li je sve moglo bolje? Uzdah ponesen seæanjem proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrosti i samo po traèak volje... Sva su iskustva dragocena al’ zbog njih ne postojim.
Kroz tamu koja se spušta gase se poslednja lutanja. Više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom prihvatam naša æutanja i svaka nova misao donosi novo svitanje.
Dragana Konstantinoviæ
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Nisi uspeo skriti Oka Drhtaj. Nebo u njemu Ostalo je vedro. Za mene
Dragana Konstantinovic
Himna (za Ludwiga)
Mora li se uvijek jutro vratiti? Ne prestaje li nikad sila zemaljska? Nesretna djelatnost troši Nebesku rumen noæi? Hoæe li ikada tajna žrtva ljubavi Vjeèito goreti? Odmjereno bješe Svijetlu njegovo vrijeme I bdijenju. Ali moæ je noæi izvan vremena, Vjeèito je trajanje sna. Sveti snu! Ne usreæuj previše rijetko One koji su noæi posveæeni U svagdanjem zemaljskom radu. Samo te luðaci ne prepoznaju I ne znadu ni za kakav san Osim u sjeni, Koju na nas bacaš, sažalno U onom sumraèju Istinske noæi. Oni te ni ne osjeæaju U zlatnoj bujici grožða, U èudesnom ulju Bademova stabla I smeðem soku maka.
Oni ne znaju Da si to ti, Koji oblijetaš grudi Nježne djevojèice I od krila njenog stvaraš nebesa. Ne slute, Da iz starih prièa, Otvarajuæ nebo, ti se približavaš I nosiš kljuè Za stanove blaženih, Šutljivi vjesnièe Beskrajnih tajna.
Novalis
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Ja mogu da se kunem u laz, kad pomislis da dobro me znas ucinila bih nesto ludo radi reda
Ja mogu da ti pokvarim dan, k’o crna zemlja teska sam, ali umem da te volim k’o nijedna.
Pomozi mi i pronadji u meni sve ono najbolje, sto sam davno sakrila. Dokazi mi da me neces raniti nikada.
Uvek sam htela divlje, a terala pitome, zbog toga i srce moje se ne daje nikome, samo se tuge broje za pogresne izbore, i sta mi drugo ostaje nego da ti verujem.
Ja mogu da te ostavim sad, da ljubomorna preturim grad, kad u pola noci vidim da te nema.
Ja mogu da ti porusim svet, al’ necu, da flertujem sa drugih pet, al’ necu, ali umem da te volim k’o nijedna.
Pomozi mi i pronadji u meni sve ono najbolje, sto sam davno sakrila dokazi mi da me neces raniti nikada.
Dobro moje
LUD AL’ PONOsAN
Ko u tebe veruje, ko ti telo oseca, da ti laze naivno ne zna niko kao ja.
Da ti glasa ne cuje, i da glavu okrene kad mi gledas lice, zna... zna li iko kao ja?
Oooooo, ja mogu da te s kraja sveta vratim, jedini za svoju ludost da ti malo platim, isto sam i lud i ponosan na to...
Oooooo, ti bi dalje al’ se uvek vratis, ma nemas gde, a ni sama ne znas to da shvatis, sam Bog zna sto bez tebe ne mogu, a bolujem kad smo zajedno.
Tvoja put po meni je kao mleko prosuta, i sve tvoje odaje ne zna niko kao ja.
Boze nije tako, znam, al’ ne znam sta se desava, sto te vise znam, k’o prst, sve mi teze...
----------------- Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreæe zarad sreæe osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legneš da spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jaèinu reèi ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba...
Ponoæ je...u sekundi umire èitav jedan dan. I ceo jedan dobijamo na poklon. Pozlati ga svojim osmehom i uveæaj njegovu vrednost 1000 puta... Ako ne umeš sebi uèini to nekom dragom.
----------------- Svi ljudi bivaju u svojim nadama razoèarani, u svojim išèekivanjima prevareni.