Jednoga dana, vidjeli nismo, Ježic je, kažu, dobio pismo. Medeno pismo, pricao meca, stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja: "Za druga Ježa Na kraju gaja".
U pismu piše: "Ježurka, brate, sanjam te cesto i mislim na te. Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom. Divno li šara! Dodji na rucak u moju logu, požuri samo, ne žali nogu. Sa punim loncem i masnim brkom cekat cu na te, požuri trkom. Nježno te grli medena lica i pozdrav šalje lisica Mica" ...
Cuperak kose obicno nose neko na oku, neko do nosa, al’ ima jedan cuperak plavi zamisli gde? U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo. U glavi.
To nije moj cuperak plavi vec jedne Sanje iz sestog ’a’.
Pa sta?
Videces sta kad jednog dana cuperak necije kose tudje malo u tvoju glavu udje, pa se umudris, udrvenis, pa malo - malo pa... pocrvenis, pa grickas nokte i krijes lice, pa saljes tajne ceduljice, pa nesto kunjas, pa se mucis, pa ucis - a sve kojesta ucis.
Izmesas rotkve i romboide. Izmesas note i piramide. Izmesas leptire i gradove. I sportove i rucne radove. I tropsko bilje. I stare Grke. I lepo ne znas sta ces od muke.
Sad vidis sta je cuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od decaka - pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka.
Davno je to bilo, - ko bi vreme znao, Kad je zecovima život dodijao, "Jadan je to život!" povikaše zeke, "Sve strepiš i trneš od nevolje neke, Nikad nemaš mira, ni danju ni noæi, Ne znaš kad æe lovac s hrtovima doæi!" Svi podjoše, dakle, zbog veèite strave, Da u vodu skoèe pa da se udave.
Kad je došla rulja, duha tako slaba, Do jezera, tu je bilo mnogo žaba. A malene žabice kad spaziše zeke, U najveæem strahu povikaše: "Kreke!" Poskakaše, jadne, strmoglavim skokom Da se spasu u svom jezeru dubokom.
Jedno zeèe reèe: "Prijatelji moji, Gle, zar ima koga ko se i nas boji! E, hvala ti, Bože! Hajdmo, braæo, natrag, još se živet može!"