Da si gresan, to sam od pocetka znala Ali ne i da si zao.
Nisam ni slutila da bi mi srce ukrao, A sutra ga odbacio i otisao njoj; vernoj, i zaljubljenoj Kao da nista bilo nije, na uvo saptao.
Sve vise i ja gresna postajem, Sve cesce sama ostajem jer dodirujem druge lazno, i kada najlepse postane, svaki put pobegnem. Za sve to krivim grenu dusu tvoju, koja je tako duboko u proslosti povredila moju.
Sve manje sanjam, sve vise pijem. Sve mi je vise gorak osmeh kojim zavodim druge, dok zelim da ih povredim kao sto si ti mene.
Gusi me alkohola kiselina; prizemna sam postala, I svestna pravog smisla naseg zivota- Svestna da svaka zena jednom u zivota zavoli idiota
POZUDA ZA KRAJ Ma koliko da te sad trebam ne zelim te dok me ne pozelis. I ne radi to zato sto mi treba, jer mi i ne treba, dok ne pozelis. Bilo sta sto mi ocajnicki treba necu traziti dok ne osetim da zelis. Od potrebe za tim i da poludim neces znati za to dok me ne pozelis. Zato i ne dolazim da te vidim jer u pozivu tvom ne osecam zelju, osecam tvoju potrebu, tvoje pitanje, skrivenu misao, rec, ali ne i zelju. I pustam te, i pustam godine, ne prisiljavam, ne molim, ne trazim. Cekam da dodje vreme da ti ispunim zelju, da se desi dan u kome cemo saznati da su nam zelje iste i da se zelimo, da smo ludi od zelje i nemoguci svima. Cekam dan da priznamo, da shvatimo ono sto znamo i protiv cega se borimo. A ako i ne dodje, ako je sve varka, nista za to, nece se desiti nista. Samo ce proci dan, mesec, godina, decenija, ceo zivotni vek... Jedino ce to biti i to ce se desiti. A to je nista. To je tako nebitno. Bitno je ne ici protiv necije zelje, protiv srca, protiv treptaja duse... A treba mi... tvoja ruka, tvoje rame, tvoj osmeh, tvoja suza, tvoj dah, moj lik u odsjaju tvog oka... Al’ ipak cutim i cekam da pozelis... I cutacu i cekacu da pozelis... Jer ma koliko duso da mi trebas, ne trebas mi uopste dok me ne pozelis...
Na obali tamo , u uvalici mojih snova i kad pomislim da sve pusto je toplina vlada duboko u meni proljeæe se novo raða odzvanja, donosi utjehu i slavujevu pjesmu, kad život poraze riše pjesma prirode zove u meni se sama piše i koliko god preko bolnog trnja gazim jedan osmijeh,jedan dah do mene stiže, onda mi je lijepo srce zatitra, zatreperi dragošæu pa opet iznova spotaknem se padnem na tren onda opet osmijeh i jedan dah pa i pokoji uzdah snagu mi vrati, namignem vjetru i na njegovim krilima poletim daleko.
Liši me vida: gledaæu tvoj lik, zapuši uši moje: slušaæu te, onemi me: al’ zvaæu te kroz krik, bez nogu još æu k tebi naæi pute. Slomij mi ruke: hvataæu te srcem; zaustaviš li srce meni, sam moj mozak tad æe kucati i bdeti; a ako mi i mozgom užgaš plam - na krvi svojoj ja æu te poneti.
Ja sam ruža saronska, ljiljan u dolu. Šta je ljiljan meðu trnjem, to je draga moja meðu devojkama. Šta je jabuka meðu drvetima šumskim, to je dragi moj meðu momcima; želeh hlad njen, i sedoh, i rod je njen sladak grlu mom. Uvede me u kuæu gde je gozba, a zastava mu je ljubav k meni. Potkrepite me žbanovima, pridržite me jabukama, jer sam bolna od ljubavi. Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli. Zaklinjem vas, kæeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja. Glas dragog mog; evo ga, ide skaèuæi preko gora, poskakujuæi preko humova. Dragi je moj kao srna ili kao jelenèe; evo ga, stoji iza našeg zida, gleda kroz prozor, viri kroz rešetku. Progovori dragi moj i reèe mi: Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi. Jer gle, zima proðe, minuše daždi, otidoše. Cveæe se vidi po zemlji, doðe vreme peva nju, i glas grlièin èuje se u našoj zemlji. Smokva je pustila zametke svoje, i loza vinova ucvala miriše. Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi. Golubice moja u raselinama kamenim, u zaklonu vrletnom! Daj da vidim lice tvoje, daj da èujem glas tvoj; jer je glas tvoj sladak i lice tvoje krasno. Pohvatajte nam lisice, male lisice, što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu. Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase meðu ljiljanima. Dok zahladi dan i senke otidu, vrati se, budi kao srna, dragi moj, ili kao jelenèe po gorama razdeljeni
A kao beskrajno more jos uvek rastuzis me izazivas mi plac. Zoves li me? igras li se recima? sto mi se u srce urezu ko mac sa recima laznim meni mnogo vaznim.
Odlazis, a kao snegovi beli jos uvek raznezis me izbacis iz sopstvene koze. A znam da nema smisla i znam da me lazes kao sto covek zenu lagati moze. Laz, otrovna, teska moja je greska.
Vratices se, kao sto talas uvek vraca se steni oprostaj moli. Koliko ce reci iskrene biti da li ce opet srce da zaboli. Reci? hoces li mi obrisati suze kad ih pocnem jednog dana liti...
Ukrašæu tvoju senku, obuæi je na sebe i pokazivati svima. Biæeš moj naèin odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neæu te sa sebe skidati. Na meni æeš se raspasti. Jer ti si jedini naèin da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno æemo plakati.
Zašivaæu te vetrom. Posle æu, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je èišæenje nekim. Ljubav je neèiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj naèin toplog. Obuæi æu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoæe.
Èeznem da ti kažem najdublje rijeèi koje ti imam reæi ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mi se mogla nasmijati. Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali. Olako uzimam svoj bol, strahujuæi da bi mogla ti uèiniti.
Èeznem da upotrebim najdragocjenije rijeèi sto imam za te; ali se ne usuðujem, strahujuæi da mi se neæe vratiti istom mjerom. Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošæu. Zadajem ti bol, bojeæi se da neæeš nikada saznati šta je bol.
Èeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inaèe srce iskoèilo na usta. Zato brbljam i æaskam olako, i zatrpavam svoje srce rijeèima. Grubo uzimam svoj bol, strahujuæi da bi mogla ti uèiniti.
Èeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla otkriti moj kukavièluk. Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo. Neprekidne strijele iz tvojih oèiju èine da je moj bol vjeèito svjež.
----------------- We have only magic, and this is tragic...
viðaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna, i èujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te. Èini mi se kao da su ti letjele oèi i èini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta. Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom. Leptirice sna, duši mojoj si slièna, i slièna si reèi melanholija. Sviðas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena. I kada kao da se žališ, leptiricu u gukanju. I èujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te: Pusti me da šutim s muèanjem tvojim. Pusti me da ti govorim takoðe s tvojom šutnjom jasnom kao sveæa jedna, prostom kao jedan prsten. kao noæ si, šutljiva, zvezdana. Šutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna. Sviðas mi se kad šutis jer si kao odsutna. Udaljena i bolna kao da si umrla. Jedna reè tada, osmeh dovoljan je jedan. I veseo sam, veseo što nije taèno.
----------------- We have only magic, and this is tragic...