BARJAK

Forum
Forum :: Search by forum :: Forum Options :: Forum`s Top

1. Ljubavne nezne i drugarske teme > Sta vam god padne na pamet o ljubavi > BARJAK

Sayfa : Previous 1 . . . 5 6 7 [8]
barjak	#1
Posts: 706 18. Tem 2009. 14:07:57	BARJAK ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA

barjak	#100
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:35:28	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Èini mi se da sam opisala jedan od odlazaka kod Gospodara u haremu koji se može podvesti pod uživanje, ali to je daleko od lepote u kojoj sam uživala sa Kirilom. Zaspali smo oznojeni i slatko umorni. Opet smo, kao u Plovdivu, zakasnili na doruèak. Posle tuširanja, a bilo je vec podne, zamolila sam Kirila da mi omoguèi kontakt sa roditeljima, odnosno da nazovem telefonom moje u Beogradu. On je naruèio broj u Beogradu i za nekoliko minuta telefon se oglasio. Podigla sam slušalicu i razumela da neka žena poruèuje kako na liniji imam Beograd. Èula sam glas mog jadnog oca. Kao da je nekome govorio da se ništa ne èuje, a onda sam ja poèela da vièem: - Tata, tata, ja sam. Da li me èuješ. Tata, javi se, da li me ’ èuješ? - Dete moje, èujem te. Bogu hvala da si se javila. Gde se nalaziš? Èujem te kao da si u Beogradu. - Nisam, tata, u Beogradu, ali nisam ni daleko. Videèemo se za koji dan: Na putu sam prema vama. Sve je u redu, ništa nemojte da brinete. Jeste li zdravi, kako su mama i Èeda? - Dobro smo i ne možemo doèekati da te vidimo. Znaš li taèno kada dolaziš da te doèekamo na granici? - Ni govora, tata. ja èu se javiti kada udem u Srbiju, a ti...u tom èasu veza se prekinula. Kiril je pitao želim li da ponovo nazovem ali sam odbila jer sve što sam hela bilo je da èujem mamin i tatin glas. U stvari, mislila sam da kažem tati da obavesti moju prijateljicu Svetlanu da sam se javljala, ali ne mari. Pokušala sam jednom da joj se javim iz Istanbula, ali su mi rekli da je pogrešan broj, i to dva puta, što znaèi da su se njeni ili preselili negde ili su promenili broj. Posle ruèka Kiril i ja smo seli u kola i krenuli na sastanak sa njegovim ocem, koji je tražio da me vidi. Doèekao nas je u luksuznom kabinetu u jednom od boljih, i uredenijih delova Sofije. Bio je to èovek u pedeset i nekoj godini života, srednje visine, idealne telesne linije i uopšte veorna privlaèan. Kiril je genetski povuko na njega. Na oca je imao lepe plave oèi i divnu kosu. Samo nekoliko minuta u njegovom društvu bilo mi je dovoljno da shvatim ono;što se nije moglo sakriti - ja sam se tome èoveku svidala, nije skidao oèi sa mene. Toga dana obukla sam se prilièno izazovno i on me je oèima skidao. Bez mnogo uvijanja i bez obzira na Kirilovo prisustvo predložio mi je da ostanem u Sofiji odnosno u Bugarskoj. On èe mi, rekao je, obezbediti lep posao u svojoj firmi, luksuzan stan, visoku platu, automobil na raspolaganju. Da nije bilo tog njegovog pogleda pomislila bih da mu je Kiril u meduvremenu javio šta se desilo medu nama i da me sada njegov otac prirema za ulazak u porodicu, preko udaje za svoga sina, ali... U pitanju je bila požuda, koja je izbijala iz svakog njegovog pogleda i pokreta. Oseèala sam se neprijatno pred Kirilom, ali ništa se nije moglo menjati. Nije me iznenadilo kada je taj ugladeni gospodin poslao Kirila da mu nešto donese iz grada. Momak je poznavo svoga oca, osetio je njegove namere i napustio je sobu na ivici besa. - Nisi mi odgovorila, prihvataš li posao ili nastavljaš put za Beograd - upitao me je njegov otac. - Nastavljam put još danas, ako mi vi,. naravno, pomognete. - Znaš li, devojko, šta se dogada u Srbiji i kako se živi tamo? Znaš li ti gde ideš? Srbija je na rubu katastrofe. Tamo se gladuje. Ljudi rade za nekoliko desetina maraka meseèno. Zemlja je u potpunoj izolaciji. Ništa ne sme da uvozi niti da izvozi. Privreda je uništena, preduzeèa ne rade. Troše se poslednje rezerve. Ja ti nudim ono što malo ko u Srbiji danas može i da sanja. - Gospodine, mogu li da budem otvorena - upitala sam ga. - Naravno, možete da budete otvoreni, ja to od vas i oèekujem - odgovorio je Kirilov otac, ne skidajuèi oèi sa mene. - Za èetiri godine, koliko sam provela izvan moje zemlje sazrela sam više nego da sam proživela dva života. Budite iskreni kao što èu i ja biti prema vama i recite mi da li se ja vama dopadam kao žena. U stvari, potvrdite mi ono što veè znam. - Da, devojko. Izuzetno me privlaèiš. Veè dugo nisam video tako lepo stvorenje i, da budem iskren kao što si bila ti, sve ovo ponudeno samo je deliè onoga što bi imala ako ostaneš u Bugarskoj i postaneš moja ljubavnica. - Neèu vam odgovoriti na naèin koji vi oèekujete. Ja jednostavno ne mogu da ostanem u Bugarskoj, posebno ne za vasu potvrdu, izvan onoga sto vi mozete da predpostavite. - Mogu li da znam koji je to razlog - upitao je.

barjak	#101
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:35:55	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA - Protekle dve noèi spavala sam sa vašim sinom Kirilom i beskrajno uživala u tome. U sobi je zavladala grobna tišina. On je i dalje gledao u mene, ali sada pogledom koji je prolazio kroz moje telo. Okrenuo se u kožnoj fotelji nekoliko trenutaka posmatrao umetnièku sliku na zidu, podigao se i prošetao po sobi. Kada želiš da nastaviš put - upitao me je glasom koji’ sam jedva prepoznala. Bio je to glas razoèaranog, gotovo slomljenog èoveka. - Ovoga èasa, ako je to moguèe. On je pozvao sekretaricu i rekao joj, koliko sam shvatila, da hitno stupi u vezu sa Kirilom i da mu kaže da dodje. Ponovo je šetao po sobi i posle minut, dva konaèno prekinuo tu veoma neprijatnu tišinu. - Molim te, nemoj da se ljutiš, predji u prostoriju kod moje sekretarice. Moram da obavim nekoliko važnih telefonskih razgovora. Ustala sam i bez reèi napustila kabinet. U sobi njegove sekretarice, koja je brzo ustala i ponudila me sokom, bilo je zelenila kao u botanièkoj bašti. Samo što je jedna starija gospoda donela koka-kolu u sobu je ušao Kiril. Gledao je gotovo zapanjeno u mene. Samo je upitao da li je otac unutra, pokazujuèi na vrata kabineta, a kada je sekretarica klimnula glavom on je ušao. Ja sam mirno sedela i poèela da pijem kolu. Vreme je prolazilo i posle možda petnestak minuta Kiril je izašao iz oèevog kabineta, vrata su ostala otvorena, a trenutak kasnije na njima se pojavio i njegov otac. - Devojko, želim ti sve najbolje. Nadam se da èeš veè sutra biti u Beogradu i videti svoje roditelje. Drago mi je da sam ti pomogao - rekao je preko Kirilovog ramena. Procenila sam da ne želi ni da se pozdravimo. Ostala sam na mestu, samo sam se podigla i zahvalila mu. - Drago mi je što smo se upoznali. Hvala vam što ste prihvatili molbu vašeg i mog prijatelja Safeta iz Istanbula da mi pomognete na putu do kuèe, uzvratila sam gledajuèi ga u oèi. On je nekoliko trenutaka izdržao pogled, a onda je brzim pokretima, nakon što je klimnuo glavom i još jednom poželeo sreèan put, ušao u kabinet i zatvorio vrata za sobom. - Idemo - rekao je Kiril. Pozdravila sam sekretaricu i pošla za njim. Stajali smo pred liftom i èutali. Isto je bilo dok smo se spuštali u prizemlje, ali samo što smo seli u kola Kiril mi je dao do znanja šta oseèa. - Možeš li mi reèi šta ste razgovarali ti i moj otac, dok sam bio odsutan? - Ništa posebno - rekla sam. - Molim te da budeš ozbiljna. Video sam kako te posmatra dok smo sedeli zajedno i znam da me je poslao u grad bez ikakve potrebe. Samo da bi ostao nasamo sa tobom. Medutim, kada sam se vratio sve je bilo drugèije. Rekao mi je da te otpratim do granice. Šta se dogodilo? - Kirile, ja se tvom ocu dopadam kao žena. - To mi je bilo jasno posle nekoliko sekundi. - Kada si ti otišao, on mi je ponudio sve što hoèu, samo da ostanem u Bugarskoj. Da, tražio je da budem njegova ljubavnica. - I kako se ohladio? Šta si mu odgovorila? - Rekla sam da smo nas dvoje prošle i pretprošle noèi bili u krevetu. To je bilo dovoljno. Kiril je udario rukom po volanu i opsovao nešto. Bio je vidno ljut. Poèeo je da pretièe kola po gradu, prolazi kroz crveno, pravi prekršaje u saobraèaju. Nekoliko puta smo za dlaku izbegli sudar. Zamolila sam ga da smanji brzinu. On je samo odmahivao rukom. Naglo je zakoèio kod nekog parka i okrenuo se prema meni. - Šta si mu konkretno rekla? - Da smo spavali. - Kako je reaogovao? - Ohladio se u jednom trenutku. Više ni reèi nismo progovorili. Zatražio je od mene da predem u sobu kod sekretarice. Kiril je ponovo pokrenuo kola i nastavili smo vožnju. kada sam se ohrabrila da ga upitam kuda idemo on se nasmejao i uzvratio pitanjem, a gde bih ja to želela da idem. - Prema granici - odgovorila sam. - E, pa idemo prema granici, odnosno idemo prema Srbiji - uzvratio je Kiril. Bilo mi je jasno da je prošla ona mala kriza u koju smo svi upali usled želje Kirilovog oca da me zadrži u Bugarskoj.

barjak	#102
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:36:37	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Oseèala sam da napetost popušta i tražila sam od Kirila da mi kaže koliko ima kilometara do granice, odnosno gde èu uèi u Srbiju. - Iskreno da ti kažem, ne znam koliko ima kilometara, ali stièi èemo brzo. Granicu èeš preèi kod Dimitrovgrada - Postoji li neki plan za koji ja ne znam, a vezan je za vreme posle mog ulaska u Srbiju? Ti znaš da se tamo pojavljujern sa engleskim pasošem i da mogu imati problema. Ko èe mi verovati da sam Srpkinja bez obzira na jezik, ako nemam isprave, ni liène karte, ni jugoslovenskog pasoša, nièega. Osudena sam da kažem da sam stranac i da se pozovem na ovaj engleski pasoš. - I to je dogovoreno. Na granici èe te èekati jedan Srbin iz Niša. On je sada u Pirotu. Odvešèe te do Beograda. Cale mi reèe da se èuo sa njim jutros. Radi se o èoveku koji više od dve godine saraduje sa nama. Prebacujemo u Srbiju naftu i neke tehnièke stvari i to jednim delom preko njega. - Pa zar Srbija nije pod blokadom, kao što reèe tvoj èale? - Jeste, ali ko može da zatvori sve taèke na granici. Uostalom, koliko mi je poznato otac potplaèuje i ove iz Ujedinjenih nacija, koji su u Rumuniji i Bugarskoj, zaduženi da prate krši li se embargo uveden protiv Srbije. Dajemo im meseèno dvadesetak hiljada maraka i sve se odvija po planu. Kako smo se primicali granici na putu je bilo sve više automobila i autobusa. Nekoliko kilometara pre graniènog prelaza stvorena je kolona. Kiril je uspevao da pretekne po desetak i više kola, da se potom ubaci u kolonu, ali samo nekoliko puta. Postojala je opasnost od sudara, jer više nisu hteli da nam otvaraju mesto u koloni. Svi su bili Ijuti i nikome se nije èekalo, a jedino je èekanje bilo izvesno. Nekoliko sati bilo nam je potrebno da dodemo do granice, odnosno da je vidimo. Svetla u daljini su govorila da je granica izmedu Bugarske i Srbije veoma blizu. Obuzelo me èudno oseèanje. Èetiri godine sam svakog dana sanjala trenutak kada èu opet da dodem u Srbiju a sada, na nekoliko stotina metara od Srbije, oseèala sam nešto èudno u sebi: strah od povratka na staro, strah od onoga što me èeka u Beogradu, od pitanja na koja èu morati da odgovaram, od društva i rodbine kojima èu morati da objašnjavam gde sam bila i šta sam radila sve te godine. Zašto se nisam javljala? Kiril je èutao, kao da je znao šta oseèam. Lagano smo se približavali graniènom prelazu. Gužva je bila sve veèa, kolona se sporo kretala, pored nas su prolazili pešaci sa ogromnim torbama, neki su nosili kanistere sa benzinom, ogromne torbe sa robom. Èula su se dovikivanja. - Kirile, nakon što predem granicu, hoèemo li se ikada više videti, kako da shvatim sve ovo što se dogodilo - upitala sam ga ni sama ne znam zašto. - Ne znam. Èuèemo se telefonom. Bilo bi glupo da ti se sada opravdavam, ali mislim da je moj otac pokvario nešto što je bilo u zaèetku. Ti ionako ne bi ostala u Bugarskoj, èak i da sam te ja zamolio i pustio da vreme odluèi šta èe biti. - Nisam to mislila. U stvari ni sama ne znam šta želim da èujem od tebe, ali sam sigurna da želim da ti kažem kako èe dva protekla dana ostati da žive u meni zauvek. Verujem da se nikada više neèemo videti i verujem da se neèeš naljutiti ako ti kažem da je to bila jedna nekontrolisana strast i ništa više. Sigurna sam u to. Možda je najbolje da se sve završi ovde, na ovom graniènom prelazu. - Da, možda je tako najbolje - rekao je Kiril, udarajuèi prstima po volanu. Zaèutali smo ponovo. Sa radija se èulo neki smirujuèi instrumental, kao naruèen za ovakve trenutke. Na granici je Kiril parkirao kola sa strane. Bugarski carinik se èudom èudio da nemamo u kolima ništa. Onda je, verujem, pomislio da na taj naèin prikrivamo nešto milogo dragocenije od benzina i jevtine robe iz Turske i Bugarske, ali je dodatno ostao zaèuden kada mu je Kiril rekao da neèe prelaziti granicu. Èovek je samo slegao ramenima i pokazao mi da mogu krenuti prema jugoslovenskim carinicima. Krenuli smo zajedno. Kiril je nosio kofere i ništa nismo razgovarali. Bili smo u koloni ljudi natrpanih putnim torbama i kesama. Desetak metara ispred carinika, u koloni koja se formirala, Kiril mi je pružio ruku. Zagrlili smo se, on me je poljubio u oba obraza, okrenuo se i pošao nazad. Zastao je posle nekoliko metara i, gledajuèi ispred sebe, krenuo prema meni. Sve vreme nisam skidala oèi sa njega. - Žao mi je zbog okolnosti u kojima smo sreli. Da je drugaèije na kolenima bih te molio da ostaneš. Beskrajno mi je.žao - rekao je Kiril i brzim koracima, gotovo trèeèi, otišao prema bugarskom prelazu. Naš rastanak nikoga nije zanimao. Ljudi su bili zaokupljeni svojim problemima: kako preneti skrivenu robu, kako prevariti carinika i uštedeti neku paru.

barjak	#103
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:37:10	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Pružila sam pasoš i carinik me je ispitivaèki pogledao. Teškom mukom uspeo je da na engleskom priupita gde putujem. Odgovorila sam da idern u Beograd, kod prijateljice. On je ponovo zavirivao u pasoš, a onda je tražio da otvorim kofer. Zaèudo, samo je pogledao i pružio mi pasoš nazad. Lagano sam krenula, zajedno sa kolonom Ijudi, prema koloni parkiranih automobila sa strane. Ni sama nisam znala šta da radim. Nisu mi rekli kako izgleda taj Srbin koji je trebalo da me doèeka i nadala sam se da su oni njemu opisali kako ja izgledam, a mene, da opet budem neskromna, nije moguèe ne primetiti. To posebno važi za muškarce. Stajala sam, okreèuèi se levo desno. Ljudi su prolazili pored mene, neko dete je plakalo, verovatno probudeno iz slatkog sna i majka nikako nije mogla da ga umiri. Noè je bila hladna, ta noè kasnog oktobra 1995. godine, kada sam posle èetiri godine ponovo dotakla tlo zemlje koju sam napustila, verujuèi u bajke. I kada sam, veè gubeèi nadu, poèela da razmišljam o telefonu sa kojeg bi se javila u Beograd, iza leda sam èula glas. - Izvinite, èekate li vi nekoga iz Niša? Okrenula sam se. Ispred mene je stajao èovek u petoj deceniji života, u kožnoj jakni, neobrijan i u svakom pogledu neugledan. - Da - odgovorila sam - a da li vi treba nekoga da odvezete u Beograd? - Treba, pod uslovom da taj neko lepo izgleda i da ima engleski pasoš, kao što su mi rekli. - Irne mi je Dragan - rekao mi je moj novi domaèin, pružajuèi ruku, a posle, uzimajuèi moje kofere, dodao da su kola u blizini i pozvao me da krenem za njim. Nisam obraèala pažnju na njega. Zelela sam da potpuno iskljuèim mozak i da se prepustim oseèanjima, obzirom na to da je došao trenutak o kojem sam sanjala èetiri godine. Koraèamo kroz prohladnu noè, nalazim se u zemlji koju volim, došla sam na svoje, tu sam gotovo kod kuèe, ali ništa u meni nije reagovalo na tu istinu. Jesi li ti svesna da si u Srbiji? - govorila sam sebi u besmislenom pokušaju da stvorim uzbudenje tamo gde ga nema. Draganova kola bila su parkirana nekoliko stotina metara od graniènog prelaza. Išla sam iza njega korak-dva, on me ništa nije pitao, a kroz moju glavu su letele slike Dubaija, Istanbula, lica Gospodara, Ismarovo, Safetovo, Hazilino, Esadovo... Ubacili smo kofere i krenuli njegovim golfom, èija je unutrašnjost strašno zaudarala na duvan. - Slušaj devojko, ja sam preuzeo obavezu da te odvezem za Beograd. Znam ponešto o tebi, dovoljno da se ne raspitujem i da te ne gnjavim, mogu da èutirn do Beograda, kako hoèeš, a sada mi reci želiš li da spavaš negde do jutra, pa da onda krenemo dalje, ili hoèeš da nastavimo put bez stajanja do Beograda. - Ja bih vas molila ovo drugo, samo ako vi možete da izdržite toliko za volanom. - Ništa ti ne brini, izdržavao sam ja i veèe napore i duža putovanja. Znaèi, idemo u Beograd. - Molila bih smo da negde usput navratimo i da popijemo kafu i èašu vode. Stvarno imam potrebu da pijem kafu - rekla sam. - To èe biti malo teže, vidiš koliko je sati, ali ja mislim da èemo naèi nešto u Pirotu, ima tamo kafana koje rade dok je gostiju, a pijanaca se uvek nadje. Uskoro smo bili u Pirotu. Grad je spavao i samo je poneki automobil prošao pored nas. Dragan je zaista uspeo da nade neku rupu od kafane, koja je radila celu noè. Nisam mogla da biram i seli smo za jedan od desetak stolova. Nedaleko od nas sedela su dvojica muškaraca, ne bih rekla da su bili mnogo pijani, a jedan od njih se nešto svadao sa konobarom. Više je to bio žuèan razgovor nego svada, ali prijalo mi je da èujem i taj vid komunikacije na mom jeziku. Srpski me je obradovao kad sam se vratila u Istanbul. Razgovori sa Safetom i Esadom bili su puni pažnje i razumevanja. Bez ijedne psovke. Ova dvojica su kao koèijaši jedan drugom svašta govorili, a kako je to trajalo duže vreme, bez povišenog tona, zakljuèili smo Dragan i ja da se njih dvojica dobro znaju i da im je takav razgovor izgleda nešto najnormalnije. Popili smo iznenadujuèe dobru kafu. Mislim da u kuhinji više nije bilo nikoga, da je onaj konobar spremio kafu i ne seèarn se da sam nekada popila taj èarobni napitak u slast kao te noèi u Pirotu. Sedeli smo najyiše desetak minuta, možda pola sata. Dragan je za to vreme pušio cigaru za cigarom. Izašli smo na ulicu i krenuli. Samo nekoliko stotina metara od toga mesta zaustavila nas je patrola policije. Kola su bila parkirana u jednom malom parku ili šumici, ne seèam se više, samo znam da je bilo drveèa. Policajac je lagano došao do naših kola, zatražio od Dragana vozaèku i saobraèajnu dozvolu. Upalio

barjak	#104
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:37:54	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA je baterijsku lampu i detaljno èitao i jedno i drugo. Obilazio je kola i kada se vratio do Draganovog prozora, vraèajuèi mu dokumenta nazad, upitao je ko je devojka, pokazujuèi prstom na mene. Ja sam se sledi.la od straha. Munjevito mi je prošla kroz glavu da Dragan,. u ovom sluèaju, ne sme da laže jer ako mi zatraže liènu kartu ja je nemam, to samo može da znaèi privodenje u.stanicu milicije i ko zna šta još. Dragan je èutao nekoliko sekundi i onda,zapanjujuèe mirno odgovorio. - Ova devojka je strani državljanin. - Molim - èulo se sa druge strane. - Ona je iz inostranstva, iz Engleske i vozim je u Beograd. - U tom èasu policajac je promenio izgled lica, podigao se na prste i zatražio od mene i Dragana da izademo iz kola. Zamolio nas je da pridemo parkiranom policijskom automobilu iz kojeg je izlazio njegov kolega, nasluèujuèi da se nešto dogada. Ja sam èutala. - Reci joj da pokaže pasoš - obratio se policajac Draganu, a kada je on nekoliko puta ponovio pasoš, pasoš, ja sam kao, shvatila o èemu se radi i otišla do kola, uzela pasoš i dala èoveku u plavoj uniformi. On je dugo zagledao, a potom se obratio Draganu: - Slušaj ti, da ona nije prostitutka? - Ni govora. Ona je student, bila je u Turskoj i Bugarskoj na studijskom putovanju i ja je sada vozim kod njene prijateljice u Beograd. - Nemoj da me zajebavaš. Kakvo studijsko putovanje. Danas u ovu zemlju ulaze smo šverceri i kurve. Reci iskreno, kuda je vodiš - bio je nepoverljiv i prost policajac, sada znatno više obraèajuèi pažnju na mene, merkajuèi me od glave do pete. - Najiskrenije govorim, devojka je iz Engleske, ima drugaricu u Beogradu, ja znam roditelje te njene prijateljice. Zamolili su me da je saèekam na granici i dovezem do Beograda.To je sva prièa. Možda i jeste prostitutka, možda je lekar, pilot, frizer, odkud ja, èoveèe, znam. Moje je da je prevezem. Evo pa je pitajte, odgovorio je moj pratilac i kada smo sa strahom pomislili da èe se posle tih reèi sve još više zakomplikovati, policajac je, najpre nešto opsovao, potom sa pasošem otišao do kola, nešto zapisivao i vratio se kroz nekoliko minuta. - Nemam ja sada vremena da proveravam ko ti je ova. To èete da obavite kada svane, u stanici milicije. - Šta to znaèi - upitao je Dragan. - To znaèi da èete saèekati ovde do osam sati i onda otièi u stanicu milicije, gde èemo proveriti njen identitet. Možete èekati u kolima, možete do hotela ili neke kafane, ako radi. U meni je rastao bes. Bila sam na rubu da mu na srpskom svašta kažem, ali znala sam granicu koja se ne sme preèi. Dragan je poèeo da moli i preklinje, prilazio je jednom, pa drugom policajcu, ali oni su samo odmahivali glavom. Onaj što je razgovarao sa nama otišao je i seo u kola. Dragan je najpre šetao gore-dole, širio ruke, psovao, a potom prišao policijskim kolima. Ja sam sela u golf i poèela da razmišljam kako èe sve ovo da se završi. Uskoro se Dragan vratio, upalio motor i krenuli smo. - Gde idemo, pred stanicu milicije ili u onu kafanu? bila sam pomalo cinièna. - Idemo u Beograd - odgovorio je Dragan, izvadio moj pasoš iz džepa i bacio ga meni u krilo. Slatko sam se nasmejala i upitala ga za èarobnu formulu preko koje je uspeo da ubedi policajca. - Ma kakva formula i ubedivanja, dao sam mu 200 DEM. Po sto svakome. Ni plata im nije veèa. Rekla sam Draganu da imam kod sebe nešto novca i da mogu nadoknaditi štetu koju je pretrpeo, podmièujuèi policajca, našto se on samo nasmejao i rekao da èe to nadoknaditi na drugom mestu. -Naplatièu to od onoh tvojih bugarskih prijatelja sa kojima radim, rekao je i nagazio na gas. Na putu nije bilo nikoga i kroz sat-dva bili smo u Nišu. Za razliku od Pirota, Niš je izgledao neuporedivo lepše. Veèa kolièina svetla, i semafori na ulicama. Sve je delovalo drugaèije i sve je to u meni razbijalo onaj prvi sumorni utisak koji sam stekla o mojoj Srbiji u prvih nekoliko sati posle prelaska granice. Dragan i ja gotovo da i nismo razgovarali. Pitao me je da li sam gladna, smeta li mi što puši. Samo sam odmahivala glavom i još dublje tonula u misli koje su mi se rojile u glavi praèene razlièitim vrstama oseèanja. U meni je dominirao strah od trenutka prvog susreta sa roditeljima. Pokušavala sam da zaspim, ali mi nije uspevalo. Poèelo je da svièe. Gledala sam kroz prozor kako prvi zraci sunca miluju polja na koje se odavno uselila jesen. Dragan je vozio veoma brzo, konstantno iznad 130 kilometara na sat i veè smo bili negde u visini Kragujevca. Ispred nas, na nekoliko stotina metara, kretao se manji kamion. Ne znam zašto, ali zagledala sam se u njega i u jednom trenutku shvatila da se nešto neuobièajeno

barjak	#105
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:38:29	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA dogada. Kamion je najpre poèeo da skreèe udesno. Dragan je pogledao u mene pokazujuèi rukom. Kada smo oboje oèekivali da kamion sleti sa auto-puta, on se u delièu sekunde spaso izletanja. Vozaè je naglo savio ulevo i vrtio kamion na sred puta. Mi smo bili tu iza njega, najviše na stotinu metara, Dragan je smanjivao brzinu, a vozaè kamiona - koji je oèigledno bio zaspao - i dalje je imao velike probleme. Otišao je previše ulevo, trgnu udesno, pa ponovo naglo ulevo i udario u ogradu na sredini auto-puta. Odbio se i zaustavio. Dragan je stao na koènicu i potom naglo smotao udesno i mi smo se našli na samom rubu puta. Medutim, kada je onako uzbuden nameravao da krene nazad, Dragan je umesto u rikverc ubacio u prvu brzinu i mi smo se našli u jarku. Nije bio veliki, ali šanse da se iz njega izvuèemo bez neèije pomoèi bile su minimalne. Do nas je dotrèao onaj èovek iz kamiona i poèeo da se izvinjava. Dragan je psovao, onaj se i dalje izvinjavao, našto mu je Dragan kazao da prestane i da doveze kamio do ruba puta i izvuèe nas iz jarka. Tako je i bilo. Na golfu je samo prednja maska bila ošteèen. Nastavili smo put prema Beogradu. Dragan je gunjdao sledeèi pedesetak kilometara, spominjao pijance, loše vozaèe, policiju, neorganizovanu i siromašnu državu... svašta je govorio. Prošli smo pored skretanja za Požarevac, za Smederevo, Beograd je bio tu - gotovo na dohvat ruke. I tada se sve u meni probudilo. Oseèala sam drhtavicu, èudno uzbudenje, verujem èak da sam dobila temperaturu. Na onom brdu iznad "Laste", sa kojeg se pruža prvi pravi pogled na Beograd, nisam mogla da zadržim suze. Moj rodni grad, moj Beograd, o kojem sam sanjala godinam. Želela sam da ga zagrlim, da izadem iz kola i poljubim zemlju pored puta. Milovala sam oèima solitere, ljude koji su bili u kolima i na ulicama. Imala sam strašnu potrebu da im kažem kako ih sve volim. - Dragane, molim vas da skrenete sa auto-puta na Mostarskoj petlji i da udete u Sarajevsku ulicu, ja èu vam reèi gde da vozite i gde da stanete - rekla sam iznenadjenom Draganu. Stali smo ispred jedne prodavnice mešovitom robom. Ušla sam unutra i zamolila od devojke u belom mantilu da mi da kiflu i jogurt. Kada sam trebala da platim nastao je problem, imala sam samo nemaèke marke i to u apoenima od po 100 DEM. Okrenula sam se da pozovem Dragana, ali on je, što nisam primetila, veè stajao iza mojih leda. Pružio je novac onoj devojci. Izašla sam napolje, stala pored kola, otvorila jogurt i poèela da jedem. Dragan je stao pred mene i èutao kao da je znao šta mi znaèi taj trenutka. Mnogo puta sam, kao tada, znala ujutro da odem pred zgradu, uzmem kiflu i jogurt, odšetam do prve klupe i to na miru pojedem. Taj obièaj nasledila sam od svoga dede. On je to radio otkada ga znam. Posle èetiri godine ponovo u mom Beogradu, obavljam taj mali ritual. Znala sam još u Istanbulu da èe mi to biti prvo kada dodem u Beograd. Seli smo u kola i kroz petnaestak minuta bili pred mojim soliterom. Dragan je uspeo da dode do samog ulaza, izvadio je kofere i upitao mogu li sama da ih odnesem do lifta. Odgovorila sam potvrdno i dodala kako bih želela da popijemo kafu zajedno sa mojim roditeljima. - Nemoj da se ljutiš, ali neèu. Imaèete vi o èemu da prièate i bez mene. Navratièu ovde do jednog prijatelja na Novom Beogradu i idem odmah nazad. Izvini ako nešto nije bilo u redu - odgovorio je. - Sve je bilo u redu, èak i ono sletanje sa puta - nasmejala sam se i zahvalila mu. Tako smo se rastali. Došao je najteži trenutak. Gledala sam ispred sebe. Èinilo mi se da je umesto ulaznih vrata stajao ogroman zid preko kojeg se nije moglo preèi. Stajala sam nekoliko minuta, skupljajuèi snagu da krenem i ko zna koliko bih tu provela da se nisam uplašila dodatne opasnosti, da naide neko od komšija. Nisam bila spremna za razgovor. Ušla sam u lift, vrata su se zatvorila i ja sam gotovo drhteèi pritisla dugme. Iznela sam kofere iz lifta. U hodniku nije bilo nikoga. Iz stana porodice koja je stanovala nasuprot mojima èula se narodna muzika. Prišla sam vratima i lagano stavila prst na zvono. Dva puta. Èula sam korake i okretanje kljuèa u bravi. Sekund kasnije stajala sam lice uz lice sa svojom majkom. Ispred mene je stajala žena kojoj je život za èetiri godine urezao bezbroj novih bora na licu. - Dete moje - uspela je da kaže posle èega smo pale jedna drugoj u zagrljaj i dugo, dugo plakale tu na vratima našeg malog stana, iz kojeg sam, verujuèi da se kroz život plovi na ružièastim oblacima, poslednji put izašla pre èetiri godine. Gledale smo jedna drugu, grlile se, pa opet plakale. Ja sam samo ponavljala "mama draga", a ona "dete moje". Èula sam vrata od sobe i videla senku na zidu. Uskoro se pojavio èale. Poleteo je prema nama i tada sam ga prvi put videla da plaèe. Ušla sam unutra, tata je uneo kofere i zakljuèao vrata. Seli smo u dnevnu sobu i gledali jeno u drugo. On, mama i ja. Reèi su bile suvišne. Možerno li u ovorn razgovoru da koristimo jednu od imeniènih varijanti tvoga irnena. Uzmimo

barjak	#106
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:39:06	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Tanja? - Dobro, to može. - Evo razgovaramo dve godine nakon tvog dolaska u Beograd. Pretpostavljam da je prošlo dovoljno vremena da se ponovo ukljuèiš u životne tokove u kojima si bila pre 1991. godine. - Ne može se reèi da živim pod staklenim zvonom, u izolaciji, ali ja više nemam ono društvo koje sam imala, prijatelje mogu da izbrojim na prste jedne ruke, nepoverljiva sam prema ljudima, ukljuèujuèi rodake i manje sam društvena nego pre. Iskustvo koje imam napravilo je od mene zrelu ženu. Ja sam prolazila svakoga dana kroz male drame i to je od mene stvaralo nešto što ja nisam bila do 1991. godine. Morate imati na umu da sam ja, bez obzira na to šta se dogadalo za èetiri godine o kojim govorimo, u tom vremenu doživela uobièajeno biološko sazrevanje. Sa svim ostalirn postala sam osoba koju, možda i grešim, nije lako prihvatiti i zato se verovatno manje družim. - Radiš li negde? - Pomažem bratu u vodenju njegove radnje. Ima trgovinu mešovitom robom i jedan kiosk. Ja sam mu desna ruka. - Da li on zna gde si bila èetiri godine? - Zna gde sam bila, ali ne zna šta sam radila. Možda i to nasluèuje. Ceda je vrlo inteligentan èovek. Kada smo se videli prvi put posle moga povratka, a to je bilo nekoliko sati posle moga dolaska u Beograd, on me je odveo u stranu i rekao: ".Ne interesuje me gde si bila i šta si radila, ako imaš potrebu, isprièaj mi nekada ako smatraš da taj deo tvog života treba da ostane tajna neka bude tako". I tako je bilo: Verujem da nikada sa njim neèu o tome razgovarati: - Kakva je situacija sa roditeljima po tom pitanju? - Mama sve zna, osim detalja, razume se. Tata je umro pre godinu i prihvatio je prièu da sam èetiri godine, sa jednom veèom grupom Ijudi iz Evrope, bila u nekoj vrsti kuènog pritvora u Južnoj Americi, u maloj fabrici, u stvari u laboratoriji za preradu droge. Samo me je pitao da li sam uzimala drogu, rekla sam da nisam.i na tome je ostalo: Ponekad sa mamom, kada pijemo kafu; porazgovaram o svemu, ali i to vrlo retko. - Pretpostavljain da si imala vrlo -neugodna pitanja od svojih prijatelja, drugarica sa kojima ši bila svakoga dana pre odlaska u Dubaji? - Pa jesam ali možda je sreèna okolnost što su se dve moje drugarice, sa kojima sam bila, veoma bliska, u medjuvremenu odselile iz Beograda i sada je jedna u Švedskoj, a druga u Kanadi, Ostala je treèa iz tog kruga, Verica, ali ona je porodièna žena, ima klinca od tri godine, ljubomornog muža i retko se nalazimo. Njoj sam rekla da sam biIa malo u Italiji, malo u Americi i da nisam htela da dolazim zbog stanja u zemlji. - Da li izlaziš? - Retko, ponekad sa Èedoin i njegovom porodicom izadem na ruèak ili veèeru. Odemo do nekog od splavova ili u Škadarliju i slušamo muziku, šalimo se, mada je Skadarlija za èetiri godine, koliko je nisam videla, postaIa nešto druga. To je, bre, sada ruglo u gradu. Pretvorila se u disko-klub, u pijacu. Strašno. - Nemaš momka? - Nemam. - Radi li se o strahu od muškaraca? - Da budem iskrena, ne bih mogla da to definišem. - Zar nemaš potrebu za muškarcem. - Imam, ali to "ubijam" u sebi. Ima mnogo naèina. Pošto je to reèeno u mojoj prièi, objavljenoj u "Argumentu", mogu i ovde da kažem. Imala sam, na putu od Turske do Beograda, dve strasne noèi u Bugarskoj. Uživala sam u telesnoj ljubavi sa jednim mladim Bugarinom, mladièem mojih godina i posle toga sam imala samo jedan pokušaj, to je prava formulacija seksualnog kontakta u Beogradu. Nije uspelo. - Možeš li reèi nešto o toj beogradskoj vezi? - Radi se o porodiènom èoveku. Upoznala sm ga u poslu. Bio je izuzetno ljubazan i pažljiv, a to mi je trebalo i prihvatila sam poziv na veèeru. Posle nekoliko izlazaka proveli smo jedno poslepodne u Interkontinentalu, ali nisam uživala. Covek se trudio, bio je strpljiv, ali nije vredelo. Kajem se što se nisam više trudila da.prikrijem to moje razoèarenje, pošto sam ga iskrenošèu verovatno povredila, ali... Rekla sam mu; dok me je vozio kuèi, da više ne želim da se vidamo i posle toga smo se videli samo dva puta. U prolazu. - S obzirom na tvoj atraktivan izgled, pretpostavljam da si opsednuta udvaraèima.

barjak	#107
Posts: 706 18. Tem 2009. 15:47:22	ISPOVEST JEDNE BEOGRADJANKE IZ HAREMA Posle završene srednje škole upisala sam Pravni fakultet, iako mi je želja bila da studiram glumu. Kao mala sanjala sam da budem glumica. Odlazila sam u bioskopske dvorane. Kada bi se ugasila svetla ja sam sebe videla na platnu. Maštala sam da jednog dana moje ime bude preko celog ekrana, na poèetku filma. Cula sam da su prijemni ispiti na Akademiji za pozorište, film i televiziju izuzetno teški, pa nisam ni pokušavala. Ipak, sve vreme u meni je tinjala nada da æe se nekim èudom jednog dana ispred mojih vrata pojaviti neko i reæi: "Vas smo zapazili u tom i tom lokalu i voleli bismo da igrate u našem filmu". Tipièno deèja razmišljanja. Maštala sam i o novcu koji bi došao sa filmom i slavom, o lepom životu, koji ide uz novac, o putovanjima. Danas znam da je život nešto drugo. Bilo je leto 1991. godine. Svi koji su mogli, pobegli su iz Beograda, neko u Grèku, neko na Crnogorsko primorje. Ja sam krajem juna sa drugaricom otišla u Budvu i vratila se posle sedam dana. Javili su mi da me èeka dobar posao u butiku smeštenom u jednom od luksuznih beogradskih hotela. Vratila sam se pretrpanim vozom, znojava i umorna, tako da me je vlasnik butika dugo zagledao, ne verujuæi da pred sobom ima onu devojku o kojoj mu je prièao moj komšija Srdjan. Ipak, rekao mi je da dodjem u ponedeljak, ali malo urednija. Sa stanice sam, pošto je voz kasnio, direktno otišla na razgovor. Bila sam u širokoj, neuglednoj haljini, masne kose, sa trakom preko èela i patikama na nogama, pa i nije èudo što se vlasnik butika razoèarao. Preko vikenda sam se dobro naspavala i u taj ponedeljak obukla usku minicu, sa laganom italijanskom majicom, ispod koje su navirale moje velike grudi. Sveže oprana kosa, inaèe bujna, delovala je kao griva i kad sam se oko 11 sati pojavila na vratima butika, vlasnik, koji me je pre tri dana gledao gotovo sa gadjenjem, iskolaèio je oèi, nekontrolisano ponavljajuæi: "Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem". Umesto obeæanih 300 DEM, rekao je da æu meseèno dobijati 500, a mozda i nešto više, zavisno kakva budem na poslu. Znala sam šta to može da znaèi i ta moja slutnja potvrdila se veæ sutradan, kad je vlasnik butika, Zoki, otvoreno poèeo da mi se udvara. Nije bio ružan, ali bilo je u njemu nešto što me je odbijalo. Bila sam potpuno hladna i svaka kafa popijena sa tim èovekom predstavljala mi je teškoæu, ali... nešto je moralo da se proguta. Nije bio nestrpljiv. Insistirao je da uvek budem prisutna kad god bi, u butiku ili negde u gradu, imao razgovor sa svojim poslovnim partnerima. Verujem da me je, kad nisam bila sa njima, predstavljao kao svoju ljubavnicu. Sve se završavalo na tome, ne raèunajuæi one produžene dodire kojima me èašæavao gazda Zoran. Dalje se nije usudjivao, verovatno zato što je oseèao moj odbrambeni mehanizam prema njemu. Ipak, bilo mu je važno da u butiku ima, uz ostale dve devojke, i jednu izuzetno atraktivnu kakva sam bila ja. Negde krajem avgusta te, 1991. godine, desilo se nešto što je izmenilo moj život, nešto što mi je iz korena istrgnulo svu maštu o jednom naèinu života. Jesam mlada, veoma sam ’, lepa i zgodna, bar drugi to kažu, ali na trenutke oseæam da je život iza mene i da je ono što sam za ovih nekoliko godina , prošla kao plamen spalilo svu moju buduænost. ’, Seæam se kao da je bilo juèe. Bilo je podne. Padala je kiša. ’ Prava letnja, kratka kiša. Beograd je izgledao sveže, okupano. , Spremala sam se, nešto iza 16 sati, da odem kuæi. Butik je bio prazan, unutra smo bile ja i još jedna devojka, Maja. Zvono na ulaznim vratima se oglasilo. Nisam obratila pažnju, spremajuæi svoju šminku, ko je ušao unutra. Èula sam da je Maja rekla: "Dobar dan" i nešto kao odgovor, što nije lièilo na naš jezik. U ogledalu sam, u jednom èasu, videla èoveka srednjih godina, tamne puti, proredjene crne kose, kako me napadno gleda. Okrenula sam se. Ispred mene je stajao taj gospodin kojeg sam, u prvom trenutku, svrstala ili u Indijce ili u Arape. Bio je ovo drugo. Maja je razgovarala sa drugom mušterijom koji nije imao više od 30-ak godina. Pokušavala je da mu na engleskom nešto objasni, ispred police sa košuljama, ali je njeno poznavanje jezika bilo izuzetno skromno, nedovoljno i za najprostiju konverzaciju. Ponudila sam se da pomognem. Došljak je bio vrlo ugodno iznenaden. Upitao me je gde sam usavršavala jezik, ne verujuèi da nikad nisam živela u nekoj od velikih evropskih država. Moj engleski je zaista odlièan. U razgovor se umešao i onaj gospodin tamne puti, iz èega sam zakljuèila da su poznanici, prijatelji i da su zajedno ušli. Kupili su dve košulje, ali, to je bilo upadljivo, nisu napuštali butik. Kad sam rekla da odlazim kuèi, obojica su, gotovo u isti èas, rekla da imaju želju da me poèaste pièem, da se na taj naèin oduže mom gostoprimstvu, strpljenju i na neki naèin da "plate" moje odlièno poznavanje engleskog jezika. Prošetali smo do bašte jednog malog kafe-bara. Bilo je svega nekoliko stolova, ali nije nas ometala ni buka ni gužva. Prièali su mi da su u Srbiji veè devet dana, da predstavljaju jednu uspešnu trgovaèku firmu iz Italije, koja ima lanac robnih kuèa i ekskluzivnih butika po celoj Evropi i u nekoliko arapskih zemalja. Razgovor je bio ugodan. Za razliku od mog beogradskog društva koje je postalo veè dosadno, sa ubitaèno monotonim prièama, ogovaranjima i lenèarenjem, ova dva gospodina delovali su otmeno, gospodski, ostavljali su na mene utisak neèeg o èemu sam sanjarila. Bili su bliski mom imaginarnom svetu, koji se prostirao tamo negde daleko, svetu punom palmi, sunca, bistrog mora i dugih pešèanih plaža. Sedeli smo sada su negde daleko, medu isto tako mladim i zgodnim devojkama, ne seèaju se ni Beograda ni mene. Tako sam razmišljala, uverila sebe da je najbolje izbiti iz glave to poznanstvo i nastaviti po starom. Medutim, uprkos želji da to odbacim, nisam mogla provesti dan, a da bar nekoliko puta ne pomislim kako bi bilo divno imati posao koji su mi njih dvojica ponudili. Mislim da salil veè sutradan, nakon što su oni otišli, bila spremna da napustim Beograd, ali šta vredi, oni se nisu javljali. A onda jedne veèeri, bila je subota, vratila sam se kuèi nešto ranije i baš kad sam sela u fotelju, otvorila flašu koka-kole i ukljuèila televizor, zazvonio je telefon. Pomislila sam, ili je Miroslav, sa kojim se nisam videla sedam dana, ili moja drugarica Svetlana, sa kojom sam te v

okisha	#108
Posts: 5447 18. Tem 2009. 21:41:12	kad ce kraj ove "knjige"??? ====== ----------------- . "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".

maskembal	#109
Posts: 2868 19. Tem 2009. 01:57:01	budibogsnama jesi ti normalan????? ko ce ovo da chita, alo bre? znaci, strasno ----------------- ko hoce - trazi nacin, ko nece - trazi razlog

malanastija	#110
Posts: 381 23. Tem 2009. 01:09:37	Pa je li bio Miroslav ili Svetlana...

okisha	#111
Posts: 5447 28. Tem 2009. 21:13:13	nista ne razumem ======== ----------------- . "Sta ce meni tamo jedan mesec.Meni treba ovde jedna zemlja.".

Sayfa : Previous 1 . . . 5 6 7 [8]

You haven`t enough privilegies to reply in this forum.