Lep jesenji dan. Doduse, lepsi kada se gleda kroz prozor, nego kada si napolju – izlozen prstima hladnog vetra. Sedim u jednom caffe-u blizu Kalemegdana,pijem kafu, gledam u reku i pisem ovo....
Mocan je taj VETAR. Fascinira me njegova snaga i neukrotivost. Ljudi su pronasli nacine da bar delimicno ukrote tri od cetiri elementa (voda, vatra, zemlja, vazduh):
Reke uokviruju vestackim koritima, jezerima, branama. Holandjani cak otimaju zemlju moru.
Reljef se menja ljudskom voljem: ravnja se, busi, uzdize…
Vatra je odavno u sluzbi coveka, pa i kada se nekad otme kontroli, brzo biva ugasena. Ali vetar… Da, tu i tamo posade po koju vetrenjacu, no to nije obuzdavanje vec samo malo iskorishcavanje njegove snage i to tako zanemarljivo u odnosu na sveukupnost strujanja vazduha na Zemlji.
Sto vise napreduje u tehnoloskom smislu, to se ova civilizacija sve vise udaljava od prirode. Tako smo nemarni prema rodnoj planeti da ce nam se to, bojim se, vrlo brzo osvetiti. Priroda se buni. Uopste me ne cude tornada koja haraju, zemljotresi, cunami, pozari… cini mi se da ih je sve vise I da je to pocetak kraja. Gledala sam film u kome se novo ledeno doba sruci na Zemlju u roku od 3-4 dana, kao posledica efekta staklene baste i otopljavanja polova. Zvuci malo paradoksalno, ali ameri to tako fino i “naucno” objasne da ne deluje nemoguce ( i naravno oni nadju nacina da najveci deo njih prezivi, pa da opet kroje kapu svetu.)
Pomislim po nekad da su voda-vatra-zemlja-vazduh ona ‘cetiri jahacha apokalipse’ koje najavljuje Biblija i da su vec krenuli da ociste planetu.
Secam se jedne SF pricice koju sam davno citala u “Politikinom zabavniku” U njoj su nam dosli gosti iz svemira, ali ne kao razumna rasa, vec kao mali paraziti koji se hrane el.energijom. Nije postojao nacin da se ona bilo kojim putem prenosi (cak ni baterije nisu mogle funkcionisati), pa je to uslovilo sasvim novi zivot na Zemlji. Zamisli zivot potpuno lisen svih el.aparata. Nema televizije, radija, nema el.osvetljenja. Nema automobila, nema liftova… Ljudima je bilo jaaaako tesko sa jedne strane, ali su nesto i dobili: novi zivot, okrenutost ka prirodi, zblizavanje sa drugim ljudima usled vece zavisnosti zarad opstanka… Zvucalo je zanimljivo, ali ja ipak glasam za zivot sa strujom. ( bar zbog fena ako nista drugo )
Sto li ja uopse zalutah u ovo, a?  ))))) Da, krenula od ovog hladnog, a suncanog jesenjeg dana. Bas se vidi kako se priroda sprema za pocinak. Posmatram drvece i umorne stabljike koje se savijaju i zele u zemlju sto pre. Ogromna je razlika u odnosu na isti pogled od pre 2-3 meseca kada je na ovom
mestu zelenilo prosto gusilo koliko ga ima. Tako je bujalo ove godine da mi se cinilo da ce provaliti u kucu, kancelariju, da ce zaposeti sve.
Ti ciklusi lice po malo i na ljudski vek. Rano prolece – detinjstvo, kada se sve budi, stidljivo probija na povrsinu, crpi snagu iz Sunca, raste… Pa ide leto – mladost i srednje doba, kada je snaga u zenitu, kada mozemo sve, kada zapravo i dostizemo onaj maksimum u zivotu, a onda se smirujemo, sve se manje borimo, a vise predajemo, i konacno do sede zime, kada odustajemo potpuno i tonemo u san, a na prolece ce novo seme proklijati: nase, ako smo bili dovoljno mudri i vesti da ga u momentu pune snage razbacamo oko sebe ili necije tudje ko je bio sposobniji od nas.....
Podvlacim crtu u nadi da cu nastaviti ovaj mail u nekom sasvim drugom svetlu.
Mozda da se vratim onom sanjarenju od jutros? Volim osecaj ususkanosti u toplom domu dok je napolju hladno i duva vetar. Dok se razvlacim po krevetu u nekom polu snu, razmisljam o dogadjajim proteklih dana, o ljudima kojime okruzuju, da li dovoljno dajem sebe, ili sam mozda prisutna samo fizicki.... nekako sam iskrena i razmisljam o tebi.....za tren sam se osetila slobodnom, bila sam poput oblaka koji se krecu nebom i menja svoj oblik, dok se zraci sunca probijaju kroz njega.....zvuk telefona me vraca u realnost, ustajem javljam se,
pomalo odsutna,mozda bi onaj sa druge strane rekao zbunjena,kao dete koje pokusava da sakrije nesto.....
sanjarenje polako kao magla se povlaci u neki deo sobe i cekace neki drugi trenutak da mi se uvuce u postelju, u misli....
duznost zove, kafa, pa da zakoracim na onaj prljavi asfalt koji vodi nekuda.....
sada je vece, Pisem za laku noc...
Pišem ti ovo i u mislima sam zagledana u nebo i kapljice koje klize lagano po
zamagljenim staklima
i tek kroz tragove nazirem prostor natopljen jesenjom kisom, tih i mekan
Prostor-sloboda-misao-sreæa…
Vreme-poèetak-trajanje -ljubav-veènost..
Pa ipak,nešto se steže u grlu i pogledu i sve sam napetija u
išèekivanju neèeg što opisati ne umem, a tako ostavlja trag.
Više se u oseæaj pretvara..
Eno,pogledaj sad- zgušnjava se prostor i vreme i postaju jedno na moje oèi, a da se ja i ne pomeram.Prepliæu se i prožimaju i sve je teže nazreti granicu izmeðu njih,jer više je i nema.
Ne postoji.
Vreme je prostor-prostor je vreme,a mi smo u središtu svega i samo misli ka tebi upuæujem poslednjom snagom. Dozivam te bez glasa,a ti mi mislima odgovaraš i ovom tišinom koja nas omamljuje i vuèe k sebi.
I naša tela se lelujaju u prostoru i vremenu i ne dodiruju se,nego se prožimaju kao i misli naše i skoro se ne razlikujemo više u prostoru i vermenu nego utonuli u veènost plovimo neprimetno..
Èujem u daljini sa ulice ili iz zgrade
psa koji cvili-sluti pretnju u prostoru i vremenu koji uviru u gustu maglu seæanja, što se neèujno valja niz ulice, provlaèeæi se kao avet, gutajuæi sav pejsaž nepovratno i nas u njemu. Zanešena mišlju i ne osetih da eto tu je veæ, meka noc naslonjena na prozor tiho drema,a ja u zatamnjenom oknu vidim svoj odraz, ponekad trepne i æuti tišinu jesenjeg zvezdanog neba.
Pozdravili smo se ja i moj odraz u mislima. I vise nisam sigurna ko je ko, ko moj odraz a ko sam ja?
A zar je to vazno, kad smo obe tu i povremeno se smesimo jedna drugoj....
Jedna od nas Brko salje pozdrave kroz prostor i vreme i misli ka tebi....
tvoja L |
