Category: All categories

Spusti roletne molim te...

И ролетне су биле спуштене. Тек толико да рупичасти отвори бацају на зид беличаст прамен покислог дана. А изрешетаних срца и празних глава, седели смо ту, на рикошету неба, и продорних зрака који откривају... Слушао сам ја ту музику твојих усана, и гледао слајдове тачака које мрдају на прозору, али није допирало до мозга... Та силина напетости у ваздуху, људи који се растају, и сећање које је празно, јер тек почињеш да схваташ да ћеш морати да се сећаш... А било је срања, признајем, те ролетне су постављене да стите од погледа, и од сунца које скида одецу... Али обоје знамо да су ту да би нас сакриле од самих себе, и да би заварале мрак. И под расипним сочивом уличних светиљки које се полако пале, горели су ти образи и зидови око њих, и, не кажем, пресијавало се и од суза, мада су оне биле опоре и суве... Знао сам да те неће бити сутра, и да последњи пут твоја сенка стоји на путу паралелних зрака са улице... Упијао сам све покрете и знаке, али нисам могао да те слушам, не, та музика је више за анђеле. Ја сам некако пао, и немам бол, само туп ударац у чело, и нож заријен у срце... Сада грцам у крви, и сенка се надвија над мене, или сам бежим у њу. Види, ово личи на зеку, ово су му уши... Знам да и теби личи, али, можда, само ја и ти видимо цео свет у безобличним сенкама. Можда месец и није тако леп, него су лепе очи којима га гледаш... А можда ни тај југ коме идеш није бол, можда га твоје очи тако виде, зато што сам те навикао да се не трудиш да тражиш срећу, да само пратиш мене, и одмах је нађеш... А мене нема на твом југу, ја ка југу спуштам ролетне, и знаш да ћу те тако увек видети, када ми се сложи слика светлих и тамних кружица. Али знам да ти мене нећеш, и да ћеш ме тражити, и чкиљити кроз засторе и прозоре јефтиних соба у предграђу... Ма преболећеш, као што се заборави покојник, и лешинари ће уграбити остатке мене, и више их нећеш имати у себи... Заборавићеш. Али, мени ће остати мрак, и гитара, и тупе, опоре сузе. Ја се нећу препустити сунцу, и лажљивом месецу, ја ћу наставити да тражим глупе облике у сенкама, и да чкиљим на једно око. И писаћу песме и даље, зато што ће те оне оживети, и ако икада будеш мртва за мене, твој дух ћу наћи, у немирним духовима. Можда никада и нисам волео тебе. Само се десило да носиш моју љубав, да носиш оно за чиме трагам, шта волим, и због чега живим... Можда само зато што сам у теби волео љубав, или самог себе. Али на плочнику ће увек остати твоја стопа у свежем бетону, као калуп клинцима из краја да мере своје # се и схватам - нема је... Само је са жице прхнула птица... неко је подигао ролетне... Author: stukaros Creation date: 02. Èe 2010. 08:51:29

Rating: 0 (0 votes), Views: 8749

No comments available.