OMLADINO NAŠA, DECO SLAVNIH PREDAKA
SINOVI OTADžBINE NAŠE,
Vama se danas obraæam, vama upuæujem svoj poziv, jer ste baš vi, umesto da budete oslonac, obnovioci i izgradioci zemlje svoje, uèinili najviše da još bolnije zakrvave i ovako teške rane njene. Nesreæna tuðinska propaganda pomutila je vaš vid i, zbunjene i obmanute, gurnula vas da, baš vi, budete oruðe propasti naroda svoga.
Omladino srbska, deco otadžbine naše,
Vratite se zdravom razumu, srbskom razumu. Ustavite se. Stojte. Ne u provaliju, ne u bezdan u koji gurate i sebe i narod svoj. Nije srbski narod to zaslužio od vas. Ma kako da su pakleni tuðinski uticaji koji su vam dušu razorili, koji vam srce otrovali, koji su vam um pomutili, ipak ste vi sinovi naroda srbskoga, pokriveni starom slavom srbskom. I u današnjem sumraku blista ona jaèe nego što je to svetlost požara, kojim, gurnuti tuðinom, vi palite svoju sopstvenu kuæu, kojim, zabludeli i izbezumljeni, želite da spalite svoj sopstveni narod.
April mesec ove godine oznaèio je jugoslovensku sramotu, a ne srbsku. Još je živ narod vitezova, koji su slavu svoju proneli širom Balkana. Ali, zapamti to, omladino naša, to nije nikada bio narod palikuæa, ni narod pljaèkaša, niti razbojnika ni podmuklih ubica iz zasede.
Kroz èitavih trinaest stoleæa oreol viteštva osvetljavao je put srbskog naroda. Ne daj, ne dozvoli, omladino srbska, da te sa toga svetlog puta zlokobni tuðinski glasovi odvuku ne samo u propast nego i u novu sramotu.
Svetao je, èastan i junaèki bio uvek put srbskog naroda i takav mora ostati. Ko sa njega skrene, otpadnik je, izdajnik je svoga naroda. Ne gledaj ni levo ni desno, omladino srbska, gledaj samo na velike svoje pretke.
Došlo je presudno vreme. Vreme kada se mora misliti svojom glavom, srbskom glavom. Došao je poslednji èas da vam se otvore srbske oèi, da kroz njih vidite bistro i jasno i dogaðaje i ljude, a pre svega interese našeg naroda.
Deco moja,
Ne trujte se piæem iz otrovnog tuðeg brloga; napajajte se èistom vodom sa izvora zdrave srbske narodne svesti. Tu æete jedino naæi najlepšu istoriju koju može jedan narod da doživi. Tu æete ako samo pogledate, ako samo duhom svojim zahvatite, naæi delo svojih otaca, i zadrhtaæe vam srce pred tim otkrovenjem od radosti, ponosa i straha.
Straha, jer æete tek u tome trenutku otkriti i razumeti kakav je koban i strašan bio put na koji su htele zle sile da vas bace, da unište vas i narod vaš. Taj put, na koji su oni hteli da vas gurnu nije put èasti. To nije put junaštva, jer junaštva nema bez viteštva. Na tome putu nema pobede. To je put koji vodi samo na zgarište i groblje. Neslavna zgarišta i neslavna groblja.
Omladino srbska,
Neka u tvojim mladim srcima zakuca opet onaj herojski, viteški otkucaj kojim je kucalo srce srbskog naroda kroz vekove. Neka u tebi živi uvek samo duša naših praotaca i onda nikad neæeš skrenuti sa pravog narodnog puta. Njime poði danas veæ, omladino, poslednja vero naša.
Krvave rane Srbije. Da li vas one bole, omladino srbska? Njena ste vi deca, u njoj ste prvi dah svoj udahnuli, prvo vas sunce tu ogrejalo i prvu ste reè u njoj prozborili. Zar ima za vas neèeg bližeg, neèeg prisnijeg, neèeg dražeg od otadžbine, svete zemlje u kojoj leže kosti naših otaca? Ona je vaša i u sreæi i u nesreæi. Za nju su, jedino za nju, a ne za tuðe obmane, milioni vaših predaka kao junaci i vitezovi umrli. Budite svesni da nosite ime Srbina, ime veliko, ime tako slavno i èasno da vam danas, mnogim, ne pripada. To veliko ime, to je naše najveæe blago u našoj današnjici srama i poniženja. Ono je jedina zvezda vodilja danas na našem zamraèenom nebu.
Deco moja, sinovi Srbije,
Ja dižem slavnu zastavu srbsku, zastavu za èije su èasno i neuprljano lepršanje milioni dali dragovoljno živote svoje. Hajte pod tu zastavu vere i nade, èasti i junaštva, koja æe odagnati od nas sve patnje i sve poraze naše. Prihvatite je i nosite je, èuvajte je i branite je.
Omladino srbska,
Ove moje reèi su amanet i moj testament vama upuæen. Kroz moju dušu i moje srce govore vam oni milioni iz groba koji su slavno, požrtvovano, pali na bojnim poljima vas radi, vama da bude bolje.
Poslednji trenutak izbija.
Vratite se domu svome, ognjištu oèinskome. Vratite se otadžbini.
Vratite se majci Srbiji. Doðite da zajedno sa mnom uzviknete:
Sve za nju, ništa protiv nje.
Milan Nedic
10 septembar 1941. |
