Razmishljam.. Ne ide mi pisanje.. Plashim se "pera".. ono mi je oduvek delovalo tako daleko, tako strano.. Namenjeno velikim, umnim ljudima.. Chitah Dostojevskog, Hesea, Andrica, Selimovica.. Chitah Antica, Nerudu, Duchica, Rakica..
Kako se latiti pera i pisati nakon ishchitavanja takvih poetskih bravura..
A imam potrebu.. u poslednje vreme konstantnu.. zagushujucu.. Pretochiti misli u rechi.. rechenice.. Zbaciti sa pleca teskho breme kovitlajucih slova..
Umem prichati.. Lako mi ide.. "Rodjeni govornik", kazhu.. Umem iznaci prave rechi, sklopiti ih u rechenicu.. Rechenicu u duge priche.. Vole me slushati..
Zashto je, onda, teshko pisati..
Da li je "pero" jache oruzhje od izgovorene rechi..
Verba volant, scripta manent.. rechi lete, napisano ostaje..
"Ubi me prejaka rech"..
I.. Napisano mozhesh obrisati.. Izgovorena rech se ne mozhe vratiti..
Ma, shta ja ovo pishem..
ne umem pisati.. |
