Категория: Все категории

TESKO MI JE PUSTITI GA DA ODE....

Listajuæi spomenar seæanja vremeplov me je vratio na prokleto tešku 2006. Na najtužnije mesece moga života kada mi je Bog lagano uzimao onog koga mnogo volim. Nismo mogli dobiti rat i ako smo bitke uspešno vojevali. Dani su bili slièni a sve teži. Sunce je gorelo u glavi a hladan znoj zime ledio èela. Smenjivala su se godišnja doba tog vrelog, sparnog avgusta ali je jesen njegovog života svakoga dana otkidala uzdahe kao lišæe sa umornih krošnji. Nisam želela da ode a istovremeno sam molila Boga da ga odvede , na mesto gde neæe znati šta je bol i gde neæemo jedno drugom videti patnju u oèima.On zbog svoje,a ja zbog bolesti svoga sina. Te veèeri mi ruke nikada nisu bile teže, niti mi prsti bili toliko hladni. Srce je udaralo ritmom njegovih davno izgovorenih reèi dok sam mu sklapala oèi i lagano zatvarala usta poljubivši èelo: ’’...u èelo se ljube nevine osobe, mrtvi ljudi i onaj ko se najviše voli na svetu’’. Bebo...’Pusti ga da ode’ rekao mi je jednom prilikom moj suprug, ’Tek tada æeš moæi da poðeš dalje’. ’Ne znam i ne umem, uvek je tu negde. Kuda god da poðem, šta god da pomislim, kada sanjam i svakog jutra kada se pogledam u ogledalo, njegov me pogled preseèe, oèi mi se osmehnu i kažu: ’Idemo dalje ’kevo’ moja.’ I ja idem dalje, sa njegovim pogledom u oèima, osmehom na usnama i živim onako kako je samo on umeti znao... Posveceno Pavic Srdjanu,osobi koja mi je pomogla da se borim i izborim sa bolescu svoga sina. Sada je na mestu gde nema ni tuge ni bola,ali sebicno kazem...Nedostaje mi.... A imao je samo 15.... Автор: Lutak_z Дата создания: 19. И� 2008. 03:03:58

Рейтинг: 10 (1 голосов), Просмотров: 9773

Нет комментариев.