Kad zivot stane u tacku
nestvarnu tacku na zidu,
onda se zamisljen pitas
da li si mogao bolje.
Kada u vrisku tisine,
zamrznut gledas u prazno
lazno te tese misli
da ima i mnogo gore.
Utehom za slabice,
poraze pod tepih sklanjas,
trudis se tada u grcu
makar da budan sanjas.
Da ovaj cemerni zivot
promenis malo na bolje,
da praznom pogledu svome
ulijes i malo volje.
Samar udari sebi,
trgni se korak napravi,
ostavi sve iza sebe
za propustenim ne zali.
Ma kreni bilo kuda,
pravo, il’ negde skreni,
ne cekaj nista od drugih
vec sam sebe promeni. |
