Zelela sam trenutak u hodniku vremena koji ce zauvek nositi pecat tvog imena.Zelela sam lepotu tvog beskraja.Tvoje misli prepune pomesanih boja.Zelela sam tebe u svojim snovima.Zelela sam i ako znam da nisam smela?
Dok tiho pada noc i roji se million zvezda , pitam se koja je tvoja?A onda ponovo sapat nisi smela,nisi smela??. a toliko si zelela ?..
Sada u lavirintu svojih secanja vidim izlaz protkan bolom zaborava i ocajnicki trazim pukotinu suncevog sjaja.Trazim zrak koji sam na momenat ukrala?a znala sam,znala sam da nikad ne moze biti moj.
Okrecem se nazad,pocinjem da trcim ,cujem sapat?..ti zelis, zelis a znas da ne smes, trcim jos brze , u daljini vidim tvoju izbledelu siluetu, prozima me drhtaj , ne znam sta da radim, sapat ne prestaje?.ne smes , ne smes.Gledam u tebe i dalje stojis, ne prilazis, trazis da se sama izborim .Cujem samo odjek tvojih misli, ti se plasis, ti se plasis??.
Atmosfera koja steze , ruke veze i ne prija?.mozda ne znas, to se zove, agonija.
U dubini svoje duse znam jedno, oduvek a nikad tvoja, vredelo je ziveti zbog toga.I zato trcim i dalje u susret tebi i zelim , zelim??sklanjam sapat sopstvenog straha i osecam da se predajem iskonskoj sreci?..Prepustam se trenutku koji me nosi .i znam da ne smem, ne smem??.ali toliko zelim.... |
